Pre koju godinu, usred nekog od nervnih rastrojstava prouzrokovanih raskidom, omiljeni izlasci su mi bili tamo gde sam mogao da se uvalim i gde, po mogućstvu, nisam morao ništa da platim, jer sam bio nezaposlen. Pa me je tako drugarica odvela u neku tada popularnu kafanu, nakon što je gazda zaključao vrata i gostio samo svoje prijatelje koji su, gle čuda, bili glumci. Za stolom je sedelo više njih relativno nepoznatih koje možda znate ako pratite domaće serije na Prvoj ili ih znate sa reklama, ali i jedna baš velika zvezda, koju sigurno voli vaša baba ili tetka koja se nikad nije udavala. ‘Aj nećemo o tome kako se on zove, ali mogu da kažem da je poneo nekoliko glavnih uloga u serijama sa rekordnom gledanošću na RTS-u. I dok sam ja tako jeo i pio za džabe, trudeći se da gledam svoja posla i ne družim se sa ljudima, taj glumac se okrenuo ka meni i zamišljeno i filozofski je shvatio da želi da priča sa mnom, ali i da pokaže kako on nema vremena za tralala small talk, već je odmah krenuo sa velikim temama, pa me je, nakon što je čuo moje ime, upitao – Miloše, koja je tvoja strast?
Tada sam shvatio da je kasno i polako sam krenuo kući.
Da danas tako slučajno sedim za stolom sa Krisom Martinom iz grupe Coldplay, gotovo sam siguran da bi me pitao – Miloše, koja je tvoja strast? Na engleskom, naravno, jer gotovo sam siguran da Kris Martin ne govori srpski.
Coldplay je bend koji je, možda i više nego drugi, standardna vreća za udaranje i konstantni vic i punchline koji koriste svi. Toliko da mi ih je često žao, jer sam u prvih nekoliko godina njihovog postojanja iskreno voleo ovaj bend, a prva dva albuma ponosno imam u svojoj kolekciji vinila. I svako novo izdanje preslušam. Ne volim, ali preslušam. Pa sam tako želeo da dam šansu i ovom poslednjem izdanju, Moon Music, ali ta količina iritantnog i potpuno neutemeljenog optimizma me je bacala u očaj. Mislim, grešim. Nije to neutemeljen optimizam. Neutemeljeno bi bilo da se ja tako ponašam. Oni pod svojim staklenim zvonima i novčanicima, puni miliona, mogu da nađu „nadu u pesmi” kao što Kendal Džener može da pronađe lek za rasizam u konzervi Pepsi kole. Da parafraziram onu rečenicu iz filma Davitelj protiv davitelja – voleo bih da bend Coldplay ima jedno lice, da mogu da ga udarim u isto.
Mada se to isto lice mahom uvek povezuje sa onim duguljavog plavušana, Krisa Martina, koji se isturio ispred ostale trojice – Džonija Baklanda, Gaja Berimana, i Vila Čampiona. Njih četvorica su ostali od početka, od demo dana do danas, zajedno. Menjajući se, izbacujući stare elemente indi roka i popa, a oslanjajući se na EDM i šta već sve ne. Iako njihov novi zvuk često zvuči kao banda pedesetogodišnjaka koji su pod stare dane otkrili čari MDMA-a, momci su se još kao klinci zarekli da nema teških droga, jer tako će naškoditi komunikaciji unutar grupe. Stav nastao pod uticajem bendova kao što su REM i U2. Mada, ko zna šta oni smatraju pod ovo „teške droge”.
A počelo je sasvim drugačije. Četvorica mršavih studenata su krajem devedesetih izgledali kao da nema pas za šta da ih ujede, kao i da se nikad u životu neće manekenke okretati za njima. Ipak, imali su talenta da napišu pop pesmu. I imali su talenta da prevedu u pop vode neki svoj alternativniji uticaj koji za pop nije mario. Pa će tako, s pravom, na albumu Parachutes (a i na nekim kasnije) mnogi čuti uticaje Radiohead-a, ali kad bi Tom Jork i drugari želeli da ih sluša i neko drugi osim kul klinaca iz odeljenja. Cinične komentare na stranu, Parachutes, njihovo prvo izdanje koje je izašlo 2000. godine, donosi sveže poluakustične pesme koje lako osvajaju melodijom i Martinovim falsetom. Na albumu se našla večna Yellow, čiji spot, sniman u ranu zoru na plažama Dorseta na jugu Britanije, ostaje i dalje jedan od najikoničnijih spotova 21. veka (pogledajte parodiju spota grupe Idles koju je Coldplay aminovao). Tu su Don’t Panic, koja će naći svoje mesto na kultnom saundtreku Garden State, ali i danas aktuelna Sparks, koja je nekim čudnim putevima došla do trendinga na TikToku.
Onda je došao A Rush of Blood the Head, album koji se poput naslovnog naleta krvi u mozak zaleteo i krenuo da puni hale i svira na glavnim binama festivala. I dalje zvuče kao uprošćeni Radiohead, ali kakav je to uprošćeni Radiohead bio! The Scientist, Clocks, In My Place… svi su i dalje pop biseri, a album nudi nekoliko skrivenih aduta (Amsterdam, Warning sign). Bend je bio na vrhuncu svoje popularnosti, i uz to se pojavljuju i prvi vicevi na njihov račun.
Valjda je glavni onaj o tome kako fanovi grupe Coldplay vode ljubav, da biste na slici videli muškarca kog njegova draga nosi. Međutim, ono što je ipak bitno reći – sam bend je prihvatio svoj uncoolness, i Kris Martin je često išao na to da se šali na svoj i račun benda kao takvog.
I zaista, bend je tokom godina umeo, kako bi rekao Nikola Žigić, i da da šalu i da primi šalu, pa tako obratite pažnju na kultnu britansku seriju Extras Rikija Džervejsa u kojoj je Kris Martin gostovao, ali i klip u kom su gistro pravili Game of Thrones mjuzikl. I to je samo početak.
Nakon A Rush of blood to the head desio se taj prelaz u prave mainstream vode, iz kojih više nikad nisu izašli. X and Y je ponudio još nekoliko hitova koje danas sa uzdahom možemo da zapevušimo za ona dobra, dobra, dobra stara vremena. Odnosno, ako vas pesma Fix you ne gađa u srce i suzne žlezde, a vi pogledajte dokumentarac Young at Heart gde hor penzionera peva rokenrol pesme, i gde u jednoj sceni jedan deka peva drugom koji je na samrti ovu pesmu sa nadom da će ga pesma popraviti. Na ovom albumu su rešili da se manu uprošćavanja Radiohead-a, pa su od jedne Kraftwerk pesme napravili pop stvar. Poslušajte Talk, a onda i Computer Love od Nemaca, pa recite šta mislite. Da li je Fix you poslednja velika pesma ovog benda koje ne treba da vas je sramota? Pa, ne.
Na sledećem albumu, Viva La Vida or Death And All His Friends, potpuno napuštaju dotadašnji koncept „rok” benda i kreću sa kombinacijom semplova, zvukom tapšanja i ritmova Afrike, klavijature Skandinavije, sve ono što i danas rade i od čega nam se povraća. Pa ipak, sve na tom albumu je još uvek moglo da nam zazvuči novo i drugačije, a naslovna Viva la vida zaista zvuči kao jedna velika pop himna koja svira u glavi kad gledate klipove uspeha sportista ili ljudi koji čine dobra dela spašavajući mace i kuce iz poplava. Problem se javlja zato što je Martin pravio ovu pesmu imajući te slike u glavi, i time je po difoltu napravio patetičnom i pretencioznom.
Onda se, narodskim rečnikom, pas odvezao sa lanca i otrčao je u šumu i nastavio sam. Pojavljivali su se albumi Mylo Xyloto, Ghost Stories, A Head Full Of Dreams, na kojima se nalazila po jedna dobra pesma ili dve (Adventure of a liftime, Paradise), ali to je već bio prepotentni bend u svojoj ideji da će poruka iz refrena spasiti svet. A poruke su bile mahom – budi dobar, jedi kad si gladan i ne pucaj na druge. Nije baš najdublja i najprogresvivnija ideja, moramo priznati.
Mnogi će uprti prst u Gvinet Paltrou i reći da je sve krenulo nizbrdo kad su se ona i Kris Martin upoznali, jer ona je ta osvedočena new age smaračica koja pravi sveće sa mirisom svoje vagine (no zezofon, look it up ako mi ne verujete), ali mislim da je ovde više bila situacija u kojoj je krpa našla svoju zakrpu, pa tako, ma koliko Kris Martin bio sposoban za ironiju i zajebanciju, ipak deluje da je i on patio od navale pritupastih benignih ideja, mahom karakterističnih za ljude sa mnogo para. Tipa, da zagrljaj leči isto kao vakcina, i da pesma i osmeh sprečavaju rak.
Ove kasnije albume u kojima pesme nemaju imena, nego boje i prate mesečeve mene, neću ni da pominjem, ali deluje mi da smo na korak do toga da Coldplay krene da razmešta ljude kako sede u sali na koncertima po horoskopskom znaku.
Zbog svega toga, ne bih voleo da danas odem na njihov koncert, a svirali su nam relativno blizu skoro. Ma koliko i danas voleo Yellow ili Green Eyes, ili hteo da priznam da je bilo dobrih pesama kasnije. Kada se odmaknemo od lakih viceva na njihov račun, i svih mimova u kojima su oni taj saundtrek za mekušce koji plaču u svojoj sobi, Coldplay kao new age ideja je ubila Coldplay bend. Da li postoji prostor i mogućnost za restart? Naravno. Da li bih voleo da se desi? Da. Da li bih udario Krisa Martina ako me pita – Miloše, koja je tvoja strast? Naravno. Ali ne bi mi on to uzeo za zlo.
0 Comments