SRB | ENG
Narodi, što branite vode, život i jedni druge,
Šestog oktobra 2024. godine, na masovnoj demonstraciji u Berlinu pod nazivom „Palestina pruža otpor“, uhapšena sam nekih desetak minuta po dolasku. Brojni policajci su me iznenada opkolili, a jedan od njih me obuhvatio oko levog ramena, a zatim primenio takozvani „stisak bola“, savivši mi nasilno levu šaku ka unutrašnjosti podlaktice. Stisnuo mi je u tom položaju snažno ceo zglob, izazvavši mi time jak i neprirodan bol, pod izgovorom da bih se u suprotnom opirala. Odvukli su me u policijski kombi, pod sumnjom da transparent koji sam držala u ruci sadrži „zabranjeni teroristički slogan“, i upozorili me da oni „imaju kolege koje govore ruski i koje lako mogu proveriti šta znači to što sam napisala“.
„Problematični“ tekst bio je ispisan ćirilicom, jednim od pisama mog maternjeg jezika. Ćirilica je uobičajeno evroazijsko pismo, razvijeno na Balkanu u 9. veku, a pritom je i jedno od zvaničnih pisama Evropske unije. Na veliko iznenađenje neukih berlinskih policajaca koji su sa nevericom i uz pretnje kako će oni sve to dodatno proveriti, morali su da me puste petnaestak minuta kasnije, jer slogan nije bio napisan na ruskom, već na mom maternjem, policentričnom jeziku (pročitajte i potpišite Deklaraciju o zajedničkom jeziku).
Smislila sam ga sa majkom, koja je došla da me poseti u Berlinu za moj rođendan. Napisale smo: „Од воде до воде, од Јадра до Јордана – подршка!“. Zatim smo se pridružile protestnoj povorci u obeležje pune godine užasa u okupiranoj Palestini.
Poslednjih godina se u Srbiji, zemlji iz koje sam izrasla, redovno održavaju protesti protiv multinacionalne rudarske kompanije Rio Tinto, koja na svojoj internet stranici ponosno reklamira viševekovnu istoriju uništavanja životne sredine širom sveta, mahom na takozvanom globalnom jugu (pogledajte internet stranicu kompanije).
Iz lokalne inicijative u dolini Jadra, gde Rio Tinto, srpska vlada i nemačka vlada nasilno nameću projekat ekstrakcije minerala jadarit, nedavno su protesti prerasli u masovne demonstracije širom zemlje pod inicijativom „Jadar protiv Rio Tinta“.
Lokalno stanovništvo se potpuno protivi projektu iskopavanja litijuma i odbacuje svaku ideju o eksploataciji, bilo da se radi o nacionalizaciji projekta ili o davanju odrešenih ruku kompaniji Rio Tinto da čini ono što srpska vlada i lokalne rudarske firme nisu u stanju zbog nedostatka tehnologije. Poruka je jasna: Ne želimo da iko ovde kopa!
„Crvena reka“, što je doslovan prevod originalnog naziva Rio Tinta, veoma je toksična reka u Španiji, gde je kompanija nekada davno otvorila svoj prvi rudnik. Ako pažljivo pratimo naziv inicijative, lokalna reka Jadar ustala je protiv ove kompanije i bila bi prva veća vodena površina direktno ugrožena ovim nasilnim rudarskim projektom. Bez sumnje, ne bi bila pogođena samo voda, već i ceo ekosistem – i ovde ne mislim samo na materijalne, već i na nematerijalne ekologije.
Ali čak i ako bismo se fokusirali samo na vodu, a zatim se potrudili da razmišljamo o vodi isključivo u materijalnom smislu – reka Jadar se uliva u Drinu, Drina u Savu, Sava u Dunav, Dunav u Crno more. Zar ne bi i ljudi čiji su životi vezani za Dunav trebalo da budu zabrinuti?
Je li neka novost da nemačko smeće završava na obalama Indonezije, a oružje u Saudijskoj Arabiji, dok im omladina troši svoju „ušteđevinu“ na šestomesečne kolonijalne odmore u „jeftinim“ zemljama čije su privrede i egzistencije ova i druge imperijalističke vlade potpuno iscrpele?
S druge strane, ne gaze li vlade takozvanih zemalja u razvoju te iste, profitno orijentisane, dobro utabane staze? Nije li Krušik Holding Korporacija, fabrika smeštena u dolini okruženoj planinama, u blizini mog rodnog mesta u zapadnoj Srbiji, ta koja proizvodi oružje za koje je dokazano da je isporučeno u Irak, Ukrajinu, ISIS u Jemenu, rat Indonežanske državne obaveštajne agencije protiv Zapadne Papue, ili izraelskim vojnim avionima koji nadleću Gazu? Podaci na internet stranici fabrike ponosno navode: „Prodali smo preko 15 miliona artikala u 70 zemalja bez ikakvih pritužbi“.
Iz naše kuće na planinskim obroncima iznad grada gde se fabrika nalazi, posmatrala sam žestoko bombardovanje Krušika od strane NATO-a 1999. godine. Uništeno je više od 90% fabričkog kompleksa. Ipak, ovo je jedna od retkih državnih fabrika koja se nekim čudom oporavila tokom postkomunističke penetracije kapitala. Od srpske vlade dobila je više od 14 miliona evra samo tokom poslednjeg ciklusa modernizacije i u potpunosti je podržana od strane Ministarstva odbrane Republike Srbije.
Sve su ovo zvanični podaci kojima se lako može pristupiti. Ono što nije opšte dostupno je znanje koje nosim, samim tim što sam u ovom kraju provela detinjstvo. Ime fabrike je divan prilog činjenici da je, pre nego što je osnovana pod imenom Vistad 1939. godine, a zatim nacionalizovana pod imenom Krušik 1948. godine, na ovom mestu najverovatnije bio voćnjak krušaka, moguće divljih, što reč krušik doslovno znači.
Ime fabrike ne mora nužno da da nagoveštaj korporativnim ljudima u Beogradu, prestonici Srbije, čiji su životi prilično izolovani od brojnih krušika u planinama, poput onog gde sam vodila ovce u pašu, krušika u našem selu gde je bata pod otkosom video opasnu zmiju, krušika gde smo uvek išli da beremo zelje, ili krušika gde sam pala sa trešnje i otrčala razdragano kao da se ništa nije dogodilo. Isto tako, korporativni akronimi poput CEO, HR ili PR mojoj porodici ne znače ništa.
U istom kontekstu, pitam se: Šta je Đabalija? Govornici arapskog lako bi se dosetili, iako mnogi možda ne bi ni razmišljali u tom pravcu – ovo mesto, sudeći po nazivu, verovatno ima neke veze sa planinom ili brdom. Čak i ako planine danas više nema, ime grada otključava priču. Ponekad, iako se priče više ne pričaju, ljudi ih još znaju intuitivno, na određenom podsvesnom nivou pretpostavke. Mesta sadrže mnogo više nego što se o njima zna, a sa druge strane, zna se mnogo više nego što konvencije dozvoljavaju da bude izgovoreno.
Popričala sam sa svojim dragim, koji je iz Sirije, tražeći da mi pomogne malo sa ovim intuitivnim značenjima, odnosno pričama iz prošlosti vezanim za mesta, bez korišćenja ikakvih zvaničnih istorijskih podataka i oslanjajući se samo na svoje intuitivno znanje sadržano u jeziku u kom je odrastao.
Dakle, جباليا (Đabalija) evocira planinu, uzvišeno mesto, a الزيتون (Zejtun) maslinjak. المغراقة (Al Mughraqa) sugeriše da je, nekada davno, ova teritorija možda bila potopljena, potonula. البريج (Al Bureiž) evocira sliku kule, المُصَدّر (Al Musaddar) izvora, vrela, a الشاطئ (Al-Shati) plaže. وحش (Vahš) je duh, zla životinja koja jede ljude, zver, a جحر الديك (Đuhor ad Dik) je mesto gde se petao skriva. دير البلح (Dair Al Balah): crkva smeštena gde rastu urme, القرارة (Al Qarara): kotlina u koju se voda stropoštava, pa se tu taloži.
Većina mesta koja sadrže reč „beit“, što znači „kuća“, ukazuju da je tamo nekada živela određena osoba ili porodica, a njihova kuća bi služila kao orijentir za zajednicu. Naziv mesta بيت لاهيا (Beit Lahja) bi, na primer, mogao značiti da je tu davno živela osoba po imenu Lahja, najverovatnije u hrišćanskoj porodici. Takođe bi mogao označavati kuću Boga. بيت حانون (Beit Hanun) je kuća Hanuna.
خربة العدس (Khirbat al-Adas) je stari ambar za sočivo. خربت اخذا (Khirbat Ikhza’a), i takođe خزاعة (Khuza’a), ostaci su stare zgrade. خان يونس (Khan Junis) je Junisov obor. وادي السلقا (Vadi as Salqa) je dolina porodice Salqa, a القرية السويدية (Al Qarja as Suvajdija) švedsko selo. النصيرات (As Sureiž), često prezime, znači „kapija“.
النصيرات (Nusejrat) se odnosi na hrišćanske žene, البَيُوك (Al Bajuk) na trgovca žitom i hranom za životinje, الفَخّاري (Al Fukhkhari) na lončara. الزهراء (Al Zahra’) odaje počast Fatimi Zahra’, kćeri proroka Muhameda, مغازي (Maghazi) je popularno ime koje označava suštinu, moral priče.
غزة (Gaza): moćan, jak, poseban, neverovatan, magičan grad, ili الضفة الغربية (zapadna obala) reke Jordan – mesta koje sam navela u prethodnim odeljcima nisu velika i mala latinična slova u mom tekstu, na Google mapama, a kamoli na vojnim mapama
Vrativši se na značenje mog slogana, apsolutno odbijam bilo kakvo tumačenje od strane nemačke vlasti, smatrajući ih nekompetentnim da razumeju kontekst u mom slučaju i na ovu temu generalno. Ni prevodioci nisu kompetentni u tumačenju mog konteksta, jer oni, opet, ne dele moja iskustva ili znanje. Nemačka vlast je svetlosnim godinama udaljena od spoznaje šta moj slogan znači, i za te ljude su Jadar, Krušik i Jordan najverovatnije termini na latiničnom pismu koji se čitaju i razumeju svemoćnim, bestelesnim okom koje vlastoljubivo lebdi nad mapom sveta.
Nemačka vlast ne ulaže trud da razume i nauči iz mog slogana. Naprotiv, primenjuje neinformisan i nasilan spoljašnji kontekst, sa ciljem da mi misli okuje u lance. Majka i ja nismo besprekorne naučnice upućene u istorijski diskurs, koje dobro barataju geopolitičkim teorijama. Izašle smo jer nas se ekstremno nasilje kome svedočimo u okupiranoj Palestini u ovom trenutku direktno tiče i, ne samo da saosećamo, već doživljavamo kompleksnu pripadnost borbi za njeno oslobođenje.
Ljudi širom sveta, a posebno oni čiji su životi privrženi zemlji u širem smislu, kao i jedni drugima, poseduju čudesna znanja o srodstvu i prisnosti, koja državne vlasti mogu razumeti samo pod svojim uslovima: kao vlasništvo, imovinu, ili nacionalnu pripadnost. Među ljudima, međutim, ovi pogledi još uvek nisu u potpunosti shvaćeni i prihvaćeni na takav način.
Nijedna vlast, država, ili multinacionalna korporacija ne može diktirati ili uništiti postojeće spone i dejstva među bićima, jer smo svi isprepletani na načine koji se ne mogu dokazati dokumentom ili sažeto opisati.
Međugeneracijska iskustva i sećanja, proživljena i prenesena sa bića na biće, mogu.
Takođe nismo nameravale da pravimo poređenja sa nivoom ljudske patnje palestinskog naroda, koji decenijama živi pod nasilnom okupacijom i nepravednim uslovima, bilo u svojim vekovnim domovima nasleđenim od predaka, bilo u izgnanstvu. Pozvale smo se pre na sam čin otpora naroda, zemlje i voda. Mi ne vidimo razilaženja među ekološkim protestima i protestima protiv genocida, jer oba odbacuju isto okrutno i nepravedno uništavanje ekologija, bilo direktnim bombardovanjem, prisilnim raseljavanjem postojećih bića, otimanjem zemlje, nasilnim infrastrukturnim projektima, nametanjem istorijskih ili religijskih narativa (da nabrojim samo neke od najčešćih metoda).
Nemačka država igra aktivno agresivnu ulogu u svim ovim pitanjima i deluje nauštrb planete, stavljajući nas sve na nišan. Sa ciljem napajanja svoje naširoko hvaljene industrije električnih automobila, Nemačka se oslanja na ugovore o nabavci litijuma iz Srbije jer (kakva ironija) nema dovoljno razvijenu tehnologiju da ga iskopa unutar svojih nedodirljivih granica, a da pritom ne prouzrokuje neizmerno oštećenje životne sredine.
Nemačka je okoreli ratni profiter, a sve više postaje i autoritarna država koja sebi dopušta da olako menja zakone i tumači istoriju u korist svoje privrede (npr. nedavnim nametanjem definicije antisemitizma koja obezbeđuje uspešnu trgovinu oružjem sa Izraelom, a zamagljuje nemačku užasnu istoriju rasističke vladavine).
Srpska država prati isti destruktivni obrazac. U svojoj očajničkoj trci da se pridruži obećanoj zemlji zvanoj Evropska unija i napreduje unutar kapitalističkog mega-poretka, Srbija je danas ništa drugo do brutalan unutrašnji kolonizator – podskup aktera u glavnom skupu kolonijalne eksploatacije.
Brojni lokalni korumpirani protagonisti i članovi vladajuće stranke, pojedinci koji su ponekad naši ujaci i rođaci, samo su produžeci patrijarhalnih krakova te iste zle mašinerije. Dok njihove ilegalne kompanije svakodnevno vrše eksplozije u Majdanu, planinskom kamenolomu iznad kuće mojih roditelja, zarad proizvodnje građevinskog materijala; dok, kao posledica, mikro-prašina prekriva naše selo; dok je udišemo, dok se celo selo diže i protestuje; dok naša hrabra komšinica Slobodanka (čije ime mnogo znači na našem jeziku) prima telefonske pretnje smrću, znamo da smo samo jedan od mnogih Majdana na ovom svetu i jedna od mnogih ekologija u srži kolonijalnog super skupa.
Reči sa kojima se susrećemo na protestima su zapisane i izgovorene misli daleko starije od podela i geopolitičkih ideja koje dolaze sa vrha, ili od granica koje vidimo na Google mapama. One proističu iz malih tela koja kolektivno formiraju ogromne višeslojne duše i inteligencije. Imperijalistički režimi mogu učiniti sve što je u njihovoj moći da potčine ljude i zloupotrebe živote i reči, ali savezništva nadmašuju i prevazilaze takvu logiku.
Kao dva bića sa planina koje okružuju Jadar, majka i ja izlivamo naše pozive na solidarnost i verujemo da teku ka Đabaliji. Od vode do vode, od Jadra do Jordana, do Džabe i Kaveronga, do Ambavarana, Besarona i Lanirana, do Nečaka, do Misisipija, do kiše i oblaka i do svih vodenih tela koja nose sećanja i odražavaju viziju sveta izvan ropstva i nasilja – sva će bića biti slobodna!
Autorka teksta: Jelena Golubović
Ilustracije: Đorđe Vidojević (Za slobodnu Palestinu)
0 Comments