Nakon svega nekoliko meseci od izlaska prvog EP-a na srpskom jeziku Petar Martić predstavio je svoj drugi EP pod nazivom „Café Bar Almira“. Inspiraciju za ovaj projekat pronašao je u autentičnoj atmosferi malih italijanskih kafića, dok muzika donekle odudara od njegovih ranijih izdanja. Zvuk je sada mekši, opušteniji i bogat suptilnim jazz i bluz elementima, što predstavlja zaokret u njegovom muzičkom izrazu.
Inspiraciju crpi iz trip-hopa, dark jazza, evropskih filmskih soundtrackova iz 60-ih i 70-ih, pa i iz muzike poput one Angelo Badalamentija, što zajedno daje poseban „blok-pop“ zvuk koji je sam osmislio kao lakšu oznaku za svoju muziku.
Petar će novi album po prvi put predstaviti uživo u beogradskom klubu Karmakoma, a ovo je, između ostalog, i njegov prvi solo koncert na srpskom jeziku. Nama je to bio povod da razgovaramo o muzici, inspiraciji i njegovom dosadašnjem iskustvu.
Ćao Petre, kako si ovih dana, da li su se slegli utisci nakon izlaska novog EP-a? Kako si ti lično zadovoljan?
Petar Martić: Ćao! Zapravo baš se svašta dešava. Spremam se sa ekipom za koncert u Beogradu i za nekoliko lajv snimanja, a paralelno vežbam i solo verziju istog tog materijala za koncerte u Evropi.
Nemam mnogo vremena da analiziram, ali sam zadovoljan zvukom koji smo napravili. Cela ekipa je bila na visini zadatka.
Veliki pozdrav za sve muzičare koji su učestvovali u snimanju i Gorana La Planta koji je odradio sjajan mastering.
Naziv EP-a „Café Bar Almira“ zvuči vrlo specifično, možda pomalo nostalgično, ima li sam naziv neku posebnu priču? Da li je to stvarno mesto ili metafora?
Ta pesma je pisana u Italiji prošlog leta, gde sam dosta vremena proveo u malim provincijskim gradićima. Tamo ima mnogo tih cafe barova, gde uglavnom sede penzioneri, piju kafu i raspravljaju se. Obožavam tu estetiku. A većina tih mesta ima bas ta ženska imena u nazivu. Hteo sam nekako da to muzički obeležim.
Na ovom EP-u dominiraju bluz i džez elementi, što predstavlja značajan zaokret u odnosu na tvoj prethodni rad. Šta te je navelo na ovu muzičku transformaciju?
Crpeo sam dosta inspiracije iz trip-hopa, takozvanog dark jazza, razne alternativne lo-fi muzike iz 90h, kao što su Arthur Russell ili Elliot Smith. Iz muzike iz evropskih filmova 60-ih i 70-ih. Mislim da može da se čuje i uticaj Angelo Badalamentija, koji je radio muziku za sve filmove Dejvida Linča, i za Twin Peaks naravno. Pesma „Cafe Bar Allmira” bi dobro zvučala na bini onog bara iz serije. Ovo sto sam nabrojao možda može da zvuči eklektično, ali mislim da žanrovi više ne postoje, sve se izmešalo. Ili ti se sviđa muzika, ili ne, a kom žanru pripada nije ni važno. Ja muziku koju pravim zovem blok-pop. To nije samo naziv prethodnog EP-a, tako generalno vidim svoj zvuk, smislio sam mu i žanr da bude lakše.
Kako se ovaj EP razlikuje od prethodnog „Blok Pop“? Da li je „Café Bar Almira“ logični nastavak trilogije ili predstavlja neki zaokret?
Većina tog materijala je bila napisana u isto vreme, početkom prošle godine kad sam odlučio da probam da pišem na srpskom jeziku. Dosta toga se naravno dorađivalo i kasnije, ali za mene je sve to jedan album podeljen tematski na manja izdanja. Oduvek sam izbacivao muziku u većim formama, ali sam sad odlučio da probam malo drugačije, postepeno, da ne čekam godinu dana dok napišem novi LP.
Još jedna stvar – obožavam da smišljam nazive i omote za albume. Što više albuma napraviš – više naziva i omota možeš da smisliš.
Da li se sam proces rada razlikovao u odnosu na tvoja prethodna izdanja?
Jeste. Sa prvim EP-em je bilo dosta nepotrebnog cimanja, snimao sam ga čak 3 puta. Jednu od verzija sam pravio u Londonu. S obzirom na to da je materijal donekle inspirisan UK scenom, odlučio sam da ga tamo završim. Radio sam u stidiju sa Kwake Bass, britanskim producentom sa kojim rade Dean Blunt, Sampha, Tirzah i dosta drugih lokalnih andergraund zvezda. Sve je prošlo super, čak se pričalo o tome da ga izdamo na lejblu Rough Trade, Young ili još negde. Za nekoliko dana upoznao sam gomilu likova iz industrije. Ali kad sam se vratio u Beograd i sve preslušao, shvatio sam da mi se ništa ne sviđa kako je to ispalo (smeh). Sve sam uradio ispočetka sam u kućnim uslovima, izmiksovali su drugari-kolege. To je za mene vrlo tipična priča (smeh).
Na drugom EP-ju nisam hteo da ponavljam iste greške, sve smo radili u kućnom studiju sami, moj drugar producent Lipelis i ja. Mislim da je u muzici najvažnija iskrena emocija. Nema tog studija i tih majstora, koji mogu da izvuku iz tebe nešto što ne možeš ni ti sam. Ako muzika radi svoj posao, nije bitno kako je napravljena. A ako ne radi, onda tad tek nije bitno, nema joj pomoći. Bubanj svira krivo, ali sa gruvom, bas kasni, mikrofon hvata zvukove u pozadini, negde smo ostavili i demo vokale. Demo vokal snimljen na telefon u 4 ujutru mrtav pijan može da zvuči bolje od bilo kog studijskog tejka na vintage mirkofon iz 70-ih. Probao sam i jedno i drugo. Vibe above anything else.
Najavljuješ nastup u beogradskom klubu Karamkoma. Šta publika može da očekuje od tog koncerta, s obzirom na to da je svako ko je bio na tvom nastupu mogao da doživi jedno autentično iskustvo?
Ovaj koncert mi je mnogo bitan, jer je ovo moj prvi solo nastup sa live bendom na srpskom, u Beogradu. Biće tu i instrumentala, i poneka pesma na ruskom, ali većina toga je materijal na srpskom koji sviram prvi put. Tako da ga posmatram kao neki debi, iako sam imao stotine svirki u životu. Što se tiče zvuka, svaki moj koncert bude drugačiji. I zato što imam dosta baš različitog materijala, i zato što uvek sviram sa nekom drugom ekipom. Ovo drugo nije toliko koncepcija, koliko slučajnost, uvek neko negde zapali ili nije slobodan, pa budu ne samo razlličiti muzičari, nego i različiti instrumenti. Bilo je svirki sa klarinetom, harmonikom, trubačima, perkusijama, scretch di-džejevima i ne znam šta sve nije. Ovog puta pratiće me bubanj, saksofon i kontrabas, moj omiljeni spoj, u stvari. Cela ekipa je multitalentovana i iskusna, spremamo sjajan žanrovski blend.
Brutalizam Novog Beograda bio je inspiracija za prethodni EP. Šta te privlači toj estetici i kako je ona uticala na tvoj muzički izraz?
Brutalizam Novog Beograda je za mene večita inspiracija. Odrastao sam u 23. bloku i dan-danas tu živim. Pre sam mogao satima da šetam blokovima i gledam šta se oko mene događa. Dok sam živeo u Rusiji dolazio bih par puta godišnje i moja dnevna rutina je izgledala baš tako. Godinama sam razmišljao kako bi ove velike betonske zgrade zvučale kad bi bile pesme. Umeju da izgledaju vrlo surovo i zastrašujuće, ali su svejedno vrlo lepe i elegantne. Bar meni. Mislim da su arhitektura i muzika generalno dosta slični i oduvek sam hteo da nekako spojim te dve stvari. Tako se pojavila ideja za Blok Pop kao žanar.
Šta te je zapravo inspirisalo da kreneš da stvaraš muziku i na srpskom jeziku?
Preselio sam se u Beograd početkom 2022, svirao sam koncerte u Dragstoru, KC gradu, KC Živi, a opet sve na ruskom. Ideja da stvaram na srpskom je uvek postojala, ali i bila odložena za kasnije. A onda sam pomislio – kad ako ne sada?
Grafit „Čekam te u bloku” koji je i cover prošlog EP-a, kasnije je postao svojevrsni simbol studentskih blokada i sada glasi: „Čekam te u blokadi”, kako si doživeo tu transformaciju?
Drago mi je da je moj rad na neki način postao barem mali deo ovih važnih događanja. Pozdrav i podrška za naše studente! I generalno mislim da je uvek zanimljivo kad nečije delo pronađe neke nove interpretacije. Muzika, jednom kada je objaviš, više ne pripada tebi, nego slušaocima i oni su voljni da rade sa njom šta hoće. Verujem da je tako sa mnogim umetničkim delima, ne samo sa muzikom.
Kako balansiraš između različitih muzičkih žanrova i projekata, od pank-roka do džez-hip-hopa?
Previše volim muziku da bih pravio nešto isto celog života. Zato već godinama skačem od projekta do projekta i od benda do benda. Nije uvek lako, ali je definitivno zabavno.
Tvoja karijera obuhvata iskustva iz Rusije, Engleske i Srbije. Kako su ta različita kulturna okruženja oblikovala tvoj muzički izraz?
Prvo sam živeo na raznim mestima, a posle bio te sreće da i sviram svuda po svetu. Mislim da je to jako bitno za muzički razvoj – nova iskustva, novi bendovi i festivali, lokalne scene i tako dalje. Svugde možeš nešto da pokupiš i naučiš. Moj prehodni bend Pasoš nikad ne bi postojao da nisam išao na male pank svirke od po 30 ljudi u Bornmutu, gde sam studirao. Nikad nisam razumeo da neko ko se bavi muzikom nije konstantno gladan za novim stvarima, a takvih ljudi ima dosta.
Kako vidiš svoj trenutni umetnički pravac i šta planiraš za budućnost?
Videćemo. Fokusiran sam na ove koncerta što slede, a onda imam dosta nastupa u Rusiji preko leta. Možda neki novi EP uradimo za to vreme.
Šta Petar sluša ovih dana, a da nije novi EP?
Uf, ja baš opsesivno slušam muziku, mnogo toga, teško mi je da nešto izdvojim. Slušam dosta library jazz-a, to je kao moj neki basic saoundtrack. Isaac Hayes često u poslednje vreme. Nedavno sam pronašao kul lejbl iz Amsterdama, zove se South of North. Tu ima dosta eksperimenata sa krautrokom, psihodelijom i dabom, skoro svaki bend kida. Serge Gainsbourg uvek. Serge je najveći baja, jedan od glavnih muzičara za mene. Prva ploča koju sam kupio je njegov album „Histoire de Melody Nelson” kod nekog dede na buvljaku u Parizu.
Daj nam neki hint za top 3 stvari koje svako treba da zna/ponese pre nego što dođe na nastup u Karmakomu?
Neka svako povede po 3 prijatelja! Em će vama biti zanimljivije, em ćemo mi napuniti klub.
Fotografije: Promo
0 Comments