Boy Harsher – gde se erotika spaja sa strahom

Američki duo Boy Harsher prisutan je na sceni već preko 12 godina. Ovaj zanimljivi darkwave duo čine vokalistkinja Jae Matthews i producent Augustus Muller, a njihov umetnički izraz prepoznatljiv je po emotivnom, hladnom i intenzivnom zvuku.

Od probojnog EP-ja Lesser Man (2014) do albuma Careful i The Runner, izgradili su prepoznatljiv identitet u okviru darkwave underground scene, a pesme kao što su Pain, Fate i Autonomy postale su svetski poznate.

Boy Harsher ponovo dolaze u Beograd, i to 24. juna u Novu Zappa barku, a mi smo tim povodom razgovarali sa Jae i Gus-om o stvaranju pesama, VHS nostalgiji, kao i o tome zašto pesma Pain, iako najpopularnija stvar po kojoj su poznati, možda i najbolje sažima njihovu umetnost.

Kada pišete pesme, da li zamišljate da ih neko sluša u klubu, na slušalicama, ili kao deo neke scene iz filma? Ili zapravo i ne zamišljate konkretnu situaciju?

Gus: To je kombinacija. Pokušavam da… Definitivno zamišljam određenu situaciju, ali pokušavam da održim ravnotežu. Mislim da, ako sam predugo u studiju i ne sviram uživo, više kanališem tu „slušalice“ atmosferu, ili kao da se sluša na kaseti. Ali ako sviramo uživo i osetim tu energiju, ako slušam muziku u klubu, onda poželim da muziku pravim više za taj ambijent.

Veliki deo vaših pesama deluje kao da jurite nešto ili bežite od nečega. Kuda obično bežite ili šta jurite kroz muziku?

Jae: Mislim da patim od želje i žudnje, znaš, u ekstremnoj meri, do nivoa koji može da bude parališući. I onda kada ih izvodim, imam osećaj da bežim od te želje. Zanimljivo je kako, kada pišeš, pišeš iz drugačijeg režima – iz gladnog režima. A kada nastupaš, to je skoro kao da bežiš od tog režima u kojem si sve to napisao. Da, gotovo kao da u realnom vremenu izvodiš egzorcizam.

Imate zanimljivu vizuelnu estetiku i rekla bih da naginje ka estetici na VHS kasetama. Koliko vam je važna ta analogna estetika?

Jae: Da, zanimljivo je. Upravo smo pričali o tome. Mislim da je VHS estetika nešto što zaista volim. Važna mi je jer za mene ima veliku nostalgičnu vrednost. To je nešto što mi je urezano, odrasla sam s tim. Odrastajući u Americi, to je deo tvog detinjstva – roditelji snimaju sve u vezi sa tobom. Danas je to deo kulture, ali više na mobilnom. Ali postoji nešto posebno u nošenju velike VHS kamere i činu stavljanja trake u video rekorder.

Gus je pomenuo da pokušavamo da pređemo na filmsku estetiku, što može da varira od visoke produkcije, 35mm – što je jako skupo i kristalno jasno – do niskobudžetnog Super 8, koji je više kao kućni film i ima svoju jezivu notu. Medij nosi svoju estetiku – bilo da je to telefon, VHS ili Super 8 kamera. Izgled medija predstavlja šta poručuje publici. I to me stvarno zanima. Važno mi je kako nešto izgleda, kakvu priču može da prenese. Mislim da je to vrlo kul.

Daje posebnu atmosferu i odlično se uklapa uz vaš zvuk.

Jae: I ja mislim. Jedan od… Ne govorim ovo da bih bila uobražena. Jedan od najglupljih spotova koje sam ikad snimila, a ujedno mi je i jedan od omiljenih, bio je kada sam vezala prijateljicu u velikoj prostoriji, stavila VHS kameru na stativ i snimala je. Rekla sam: „U redu, Liz. Odveži se. Ja izlazim. Ako ne možeš da se izvučeš, nemaš sreće. Ćao.“ I to je to.

Da možete da spasite samo jednu pesmu iz vaše arhive, koja bi to pesma bila?

Jae: Kao one Zlatne ploče, Gus.

Gus: Da, tačno. Dakle, svet je nestao? Okej. I možemo da sačuvamo jednu pesmu. Ako vanzemaljci dođu za 100 godina, i treba da pronađu jednu pesmu koja će predstavljati kulturu… Mislim da bih morao da izaberem „Pain“.

Jae: Mislim, svi vole tu pesmu. To je stvar. Kao da ne možemo da izaberemo omiljenu, znaš?

Gus: Da. Ako na to gledamo kao antropolozi… Etnički gledano, moramo da izaberemo „Pain“.

Jae: Morali bismo da izaberemo onu koju bi svi želeli da izaberemo.

Gus: Mislim da je najkonciznija u tome šta smo tada radili. Konačan odgovor – „Pain“.

Vaša muzika balansira između erotike i straha. Kako odlučujete kojoj strani da se priklonite kad pravite novu pesmu ili video?

Gus: Pa, nije baš da odmah imamo određenu emociju koju želimo da prenesemo. Kada sam u studiju, pišem bitove, muziku, istražujem različite vibracije. Onda Jae dođe sa vokalima i unese nešto sasvim novo. Dakle, nije planski. Jednostavno se desi.

Jae: Rekla bih da ja verovatno pravim stvari strašnijima. Ako Gus pravi erotske stvari, ja dođem i učinim ih jezivima. Čekam da se Gus suprotstavi, ali izgleda da je previše umoran.

Pitanje o „The Runner“ filmu – tvoja uloga u njemu otvorila je novi prostor u vašoj estetici. Vidite li Boy Harsher kao filmski kolektiv?

Gus: Da, definitivno. Snimanje filmova je nešto što smo oduvek želeli. To je baš kul dodatak Boy Harsher svetu. Možemo da istražimo ideje iz pesama i pretočimo ih na veliko platno.

Jae: U savršenom svetu, voleli bismo da svaki album ima svoj prateći film, ili svaki film svoj album. To bi bio san.

Postoji li pesma koju više ne izvodite iz nekog razloga?

Jae: Ima mnogo pesama koje ne izvodimo, ali…

Gus: Ima razloga. Jerry ne možeš da izvodiš.

Jae: Da, ne mogu da izvodim „Jerry“, jer sam u međuvremenu izgubila sve roditelje i to je veoma teško. Ta pesma je direktno o gubitku mog očuha. Poslednji put kada smo svirali na Balkanu, morali smo ranije da završimo turneju jer mi je mama bila jako bolesna u Grčkoj. Pokušali smo da sviramo „Jerry“ i bilo je jako teško. Zato smo rekli – ne. To je ta pesma, definitivno.

Imate li neke rituale pred nastup ili turneju?

Jae: Volela bih da su mi rituali više prizemljujući, ali da, radim vokalne vežbe. Volela bih da više šetam, jer je hodanje najprizemljenije. Ali teško je šetati, naročito u inostranstvu. Malo je rizično, pogotovo kada ne poznaješ okolinu. Volim da šetam sama. Ali to je kao… sve je teže da kao žena da to radim. Ne znam, možda zvučim kao beba, ali…

Ako ti pomaže, pomaže.

Jae: Da. Fantazirala sam da ću jednog dana moći da pojedem lep obrok, popijem čašu vina i onda izađem na binu. Ali kada ti je zaista stalo do nečega, bićeš nervozan. I onda ne možeš da jedeš, ne možeš da imaš lagan obrok. Ne možeš da piješ. Ne možeš da se opustiš. Ili barem ja ne mogu. Gus, koja je tvoja rutina?

Gus, šta je sa tobom?

Gus: Još uvek nisam shvatio. Prestao sam da pijem pre četiri godine i mislim da je to pozitivno uticalo na mene.

Da li si nervozan pre izlaska na binu?

Gus: Da, definitivno. Više je kao iščekivanje. Ceo dan samo čekaš da nešto počne.

Postoji li pesma, film ili knjiga koju smatrate „srodnikom” vašeg zvuka? Nešto što vas predstavlja.

Gus: Da. Fotografije Gregoryja Crewdsona ili Todda Hidoa.

Jae: Da, više Todd Hido nego Crewdson, definitivno. Ili bih barem volela da naša muzika može da izazove slične slike.

Autorke: Katarina Tikhomirova i Marija Todorović