Ako bismo pokušali da opišemo zvuk benda Monohrom, možda bismo mogli da se poslužimo slikom koju su sami članovi benda dali — supersonični avion na kom su deca iscrtala srca, cvetiće i bezobrazne poruke. Ili još preciznije, kako je to rekao Antun iz benda Idem: „Bitlsi sa pojačalima odvrnutim na 11.“ I stvarno, Monohrom od svojih početaka neguje britansku alternativnu estetiku, isprepletanu sa pank stavom.
Bend je nastao 2016. godine u Novom Sadu, a čine ga Oskar Marko, Nenad Šunjka, Nemanja Crnojević i Stefan Knežević,i. Nedavno su objavili svoj novi album „Radio Tišina“, album koji dolazi kao iskrena refleksija vremena u kom živimo.
Pred nastup na ovogodišnjem INmusic festivalu, razgovarali smo sa Oskarom Markom o britanskim uticajima, opstanku na sceni, najluđim svirkama i tišini koja ume da bude glasnija od svega.
Vaša muzika je od početka inspirisana britanskim alternativnim zvukom. Zašto baš njim? Da li je svim članovima benda to bio zvuk koji je najbliži po senzibilitetu?
Oskar Marko: Sećam se da sam kao dete bio opsednut Bitlsima. Postojao je neki multimedijalni CD gde si mogla da slušaš muziku, pročitaš tekstove, gledaš slike… Slušao sam ih ukrug i tu i tamo uspevao da skinem neki akord. Kasnije sam kao rani tinejdžer provalio pank, a kad pomešaš Bitlse i pank dobiješ britanski alternativni zvuk – Oasis, The Libertines i naravno bend sa najbritanskijim zvukom ikada – The Strokes iz Njujorka. Bila mi je to super kombinacija harmonija, stava i stila. Interesantno je da ne postoji nijedan bend koji sva četvorica volimo, ali kada preklopiš naše ukuse i afinitete, dobiješ upravo Monohrom.
Foto: Kiša Radić
Bend je aktivan skoro deceniju, šta je najveća stvar koju ste naučili o svom stvaralaštvu i sebi kroz to vreme?
Opstanak na sceni je delikatan balans između čuvanja sopstvenog identiteta i činjenice da su stvari koje se ne menjaju osuđene na propast. Kroz godine smo očuvali etiku DIY scene i moralni kompas, ali smo i težili smo ka tome da vijamo sve bolji zvuk i da u njega sa svakom novom pesmom unesemo neku svežinu. Snimanje albuma, sviranje uživo i muzika generalno su mi najlepše stvari u životu i ono što sam do sada naučio o sebi je da će to vrlo verovatno zauvek tako ostati. U kom obliku? Nemam pojma. Samo se nadam da nikad neću početi da slušam jazz.
Kada biste morali da opišete zvuk Monohroma nekom ko vas nikad nije čuo – ali bez pominjanja žanrova – kako biste opisali?
Monohrom zvuči kao supersonični avion na kom su deca iscrtala srca, cvetiće i bezobrazne poruke. Antun (Idem) je najbolje definisao naš zvuk rekavši da zvučimo kao Bitlsi sa pojačalima odvrnutim na 11. Poprilično se slažem sa tim.
A kada bi neko ko nikada nije čuo vašu muziku, trebalo da krene od samo od jedne pesme – koja bi to bila i zašto?
Prva pesma koju neko treba da čuje ne mora da bude najbolja pesma, ali mora da ima udicu. Mislim da Sjaj ima udicu. Spot je dosta artsy i ljudi rezonuju sa simetrijom. Pucnji plave i Nedelja su takođe dobre opcije, ljudi mi često šalju snimke kako njihovi klinci igraju uz njih, a deci je teško podvaliti lošu muziku i lošu čokoladu.
Objavili ste novi album Radio Tišina, kako je tekao rad na njemu i šta vam je bila glavna inspiracija?
Nekoliko meseci smo dolazili na probe sa novim materijalima i razrađivali nove pesme. Bilo je tu svega – pokušaja i pogrešaka. Sećam se kad smo krenuli da džemujemo uz rif koji će blagovremeno postati pesma Sjaj, da je Neša (bubnjar) rekao da nije bilo lako ali smo uspeli da upropastimo najbolji mogući rif. No, i to se vremenom upakuje pa u nekom momentu čak počne da liči na nešto! Glavna inspiracija nam je bila da napravimo album koji će biti dovoljno čvrst da ima zube, ali dovoljno melodičan da publika može da peva uz njega.
Ako je Radio Tišina, kako ste u jednom intervjuu rekli, refleksija tišine u etru i izražavanju stavova – da li postoji neka stvar ili glas koji biste voleli da se čuje glasnije u ovom trenutku?
Album „Radio tišina“ je objavljen u novembru 2024. godine, verovatno u najtragičnijem momentu po ovo društvo i nedelju dana nakon objave smo videli kako se formira najveći front protiv represivne vlasti u poslednjih četvrt veka. Ispalo je kao da smo povukli granicu, nakon koje je društvo počelo da se kreće u sasvim drugom smeru. Rekao bih da su se stvari promenile na bolje što se tiče angažovanja ljudi u sopstvenim životima, ali se disonantni tonovi i dalje retko opraštaju, pogotovo kada pričamo o naciji i crkvi.
Postoji li pesma s novog albuma za koju ste imali potpuno različita mišljenja unutar benda – bilo u fazi pisanja, snimanja ili ideje kako treba da zvuči?
Zapravo – ne! Na momente imamo i dosta različita stanovišta po pitanju bendova i muzike, ali kada su u pitanju naše stvari, aktivira se telepatska komunikacija i deluje kao da svi znamo tačno šta treba da dobijemo na kraju. Neko se ubaci sa idejom, ostali klimnu glavom ili odmahnu i nastavljamo dalje.
Kako biste opisali Radio Tišinu kao imaginarni radio program – koji žanrovi, emisije ili zvuci bi se smenjivali u tom etru?
Smenjivali bi se zvuci grada, metroa, bicikla i gramofona. Žanrovski mislim da je album triler, ima akcije, agresije i napetih momenata, ali na kraju dođe comic relief i poljubac za srećan kraj.
Postoji li neka vaša svirka koja vas je potpuno iznenadila u smislu reakcije publike ili atmosfere?
Desi se često da krenemo na svirku bez nekih preteranih očekivanja, a na kraju da se stvari poklope i nastane haos. Pre par godina smo zakazali svirku u pabu u Padini, malom slovačkom mestu u Banatu. Govorim o decembru na minus 20 i pustim ulicama sa kojih su se i seoski psi evakuisali i krenuli na jug. Međutim, upadamo u krcat lokal gde ekipa peva i vrišti kao da su došli Stonesi. Ispostavilo se da je sva studentarija iz Slovačke, Novog Sada i Beograda došla kući za Božić, da su se uželeli kako jedni drugih, tako i dobrog provoda i da su napravili trijumfalni povratak u zavičaj, uz naravno soundtrack Monohroma.
Od 2016. ste na sceni – šta se po vašem mišljenju najviše promenilo na sceni za ovih skoro deset godina?
Kod nas, bar, u Novom Sadu, imam utisak da se večito smenjuju periodi kada nema mnogo aktivnih bendova, sa periodima kada nema prostora u kojima može da se svira. Sada čak mislim da smo ušli u period kada ni jednog ni drugog nema previše. Međutim, mislim da su dešavanja u poslednjih 7-8 meseci pokazala da nisu svi mladi samo na tiktoku i da iteakako postoji kritična masa za koncerte, umetnost i gradska dešavanja. Apsolutno je moguće i da se kuvaju i novi bendovi i svirke, ali da prolaze ispod radara, a da se to ne bi dešavalo, potrebno je imati celokupan lanac, od muzičara, preko profesionalnog menadžmenta do izdavača i medija. Nadam se da će se i to jednog dana pojaviti u ozbiljnijem obimu.
Foto: Kiša Radić
Nastupate na ovogodišnjem INmusic fesivalu, koji je jedan od najvećih festivala u regionu. Kako vi vidite svoje mesto u tom line-upu i šta za vas znači što svirate baš tamo?
INmusic se pokazao kao najozbiljniji regionalni festival za gitarsku muziku i deljenje bine sa bendovima poput Fontaines DC-a, The Streets-a i Yard Act-a je zaista velika stvar za nas. Imam osećaj kao da smo deo sveta, deo zajedničke scene, deo jednog velikog talasa… što se svakom ko je odrastao u, globalno gledano, pasivnim krajevima ne dešava često. Mislim da će nas ovaj nastup ispuniti energijom za jedan duži period i da smo nakon više od godinu dana promocije novog albuma konačno dobili priliku da ga izvedemo na main stage-u, na jednoj velikoj bini, kakvu i zaslužuje!
Da možete da birate bilo koji bend ili izvođača sa ovogodišnjeg INmusic line-upa s kim biste otišli zajedno na after?
Mike Skinner iz The Streets-a deluje kao lik koji može da pokrene jako dobru priču u 5 ujutru, jednu od onih gde nisi sasvim siguran da li je istina ili nije, ali padaš sa stolice od smejanja. Dosta se radujem i sviranju sa Yard Actom, bendom za koji sam, moram priznati, čuo tek kad je INmusic objavio spisak imena, no u međuvremenu sam uradio domaći. Momci sviraju odličnu muziku, a tekstovi na jako dovitljiv način pokrivaju društvene teme poput imigracije, Brexita, džentrifikacije i ostalih. U ponedeljak sviramo zajedno, tako da ću vam javiti kako je prošlo!
Naslovna fotografija: Ana Danilović
0 Comments