Gotovo je nemoguće zamisliti Lovefest bez harizmatičnog Williama Djoka, umetnika čija energija i razigrani setovi ne ostavljaju nikoga ravnodušnim. Njegove trake su zapečatile kataloge legendarnih izdavačkih kuća kao što su Rush Hour, Desolat i Strictly Rhythm. Nastupa širom sveta – od DC10 i Printworksa do Dekmantela i Circoloca ostavljajući publiku bez daha svojim zaraznim performansima.
Pred ovogodišnji nastup na Lovefestu, gde će opet nastupiti, otkrio nam je svoja najlepša sećanja sa Lovefesta, kako balansira između privatnog života i turneja, kao i svoju viziju muzike bez granica.
Srpska publika te obožava i za sve ove godine si postao deo Lovefest porodice. Koja ti je omiljena uspomena sa dosadašnjih nastupa ovde — i šta priželjkuješ za ovu godinu?
William Djoko: Hvala vam što ste me pozvali, to mi je velika čast. Ekipa Lovefesta i srpska publika otvorili su mi svoja srca i oni imaju moje srce. Već postoji toliko prelepih uspomena da mi je gotovo nemoguće da izdvojim samo jednu. Ali kad bih morao da izdvojim jednu, bio bi to nastup na Fire bini 2022. godine. Tokom seta sam dosta rizikovao i kad sam završio nisam bio siguran kako je sve prošlo.
Tek kad sam sišao sa bine postalo je jasno da se desila magija. Povratak iz godine u godinu, uz već poznatu atmosferu, čini da svaka nova proslava bude još jača i da kulminira vatrometom na kraju. Takođe obožavam dobre žurke na bazenu, a one na Lovefestu su među najboljima.
Oduvek si se izdvajao među holandskim izvođačima po tome što te inspiriše eklektični spoj haus muzike sa gruvom, esid zvukom i detroitskim tehnom, umesto tipičnog UK/EU minimal pravca. Šta misliš da te je povuklo u tom smeru?
Moja iskrena ljubav prema muzici i povezanosti. Ljubav prema ljudima, plesu i energiji. Pre nego što sam počeo da di-džejišem, bio sam plesač (klasičan, moderan, hip hop, salsa itd.). Kroz ples sam naučio pokret na dubljem nivou. Razlike između stilova, ali i njihove sličnosti uvek su me privlačile u svim aspektima života. Isto je i sa tehnom i hausom. Spajanje starog i novog, oslobođeno žanrova – to je ono što je mom umu potrebno. Mešati sve te stilove i da i dalje ima smisla, razumete?
Ovo radim već 21 godinu i video sam koliko trendova dođe i prođe, ali ja sam veoma radoznao i volim da gradim mostove. Uvek postoji mogućnost da publici otkrijem sličnosti u muzici. Da zajedno igramo i delimo energiju u trenutku, bez žanrovskih organičenja.
Na društvenim mrežama često te vidimo kako treniraš, krećeš se, živiš zdravo – kako uspevaš da održiš taj balans uz sav haos festivala i turneja?
Takav način života došao je posle godina ludila na turnejama, punih haosa i distrakcije. Sada, kada imam porodicu koju volim, balans je postao važniji od svega. Tokom radne nedelje živim mnogo zdravije nego ranije. Za mene je sve u radoznalosti, testiranju sopstvenih granica i mogućnosti. I u sportu.
Preskakanje vijače je moj omiljeni trening jer ga mogu raditi bilo gde – potrebni su mi samo vijača, malo vremena i prostora. Uvek je nosim sa sobom na turneje i to je fantastično. Takođe sam primetio kako ljudi reaguju na to na mrežama – razgovori u DM-ovima o treningu i rutini su mi jako zabavni i inspirativni. Na kraju sve opet povežem sa muzikom i stvori se neka vrsta harmonije.
Ovogodišnji slogan Lovefesta je „Ljubav iznad svega.” Možeš li da se setiš trenutka, na bini ili van nje, kada je ljubav zaista delovala kao najmoćnija sila?
Postati otac mi je potpuno promenilo viziju toga kako izgleda „uspeh“. Svake nedelje sam na bini pred hiljadama ljudi, dobijam aplauze i high five-ove, pijem šampanjac – to je apsolutno nestvarno iskustvo, na čemu sam veoma zahvalan i zaista izgleda sjajno na društvenim mrežama. Ali staviti svoje dete u krevet na kraju dana, pevati mu uspavanku i dobiti onaj poslednji zagrljaj je nešto što sve to prevazilazi. Zvuči kao kliše, ali je istina.
Da tvoja najluđa noć postane traka, kako bi se zvala i kojom BPM brzinom bi išla?
„The Love Storm of a Lifetime “, 135 BPM.
Tvoj nedavni EP Nothing to Fear osvojio je publiku. Možeš li da nam otkriješ kako je izgledao proces stvaranja?
Uzeo sam snimak sa telefona, snimljen na trgu Dam u Amsterdamu. Na njemu je ulični umetnik koji se sprema da izvede iluziju i poziva ljude da ga gledaju. Taj momenat mi je dao viziju za numeru.
Pesma govori o novom poglavlju u životu. O oslobađanju od ograničenja i otkrivanju novih stvari u sebi za koje nikada nisi mislio da su moguće. To je euforična numera koja vraća osećaj zajedništva. Snažna i istovremeno lagana. Dok sam radio na ovoj numeri, imao sam sreću da je isprobam na različitim binama i mestima (uključujući i stadion Juventusa, što je bilo ludo iskustvo). Reakcije ljudi su mi pokazale da je ovo nešto novo, a ipak nosi melanholiju rane klupske kulture na Ibici.
Zamisli da ti kuriraš sopstvenu Lovefest binu. Koji je koncept, ko bi nastupio i koji bi bio dress code?
Bila bi to bina sa ogledalima, DJ bi bio okrenut leđima publici i svi bi gledali u istom pravcu. Ali zahvaljujući ogledalu svi bismo mogli da ostvarimo kontakt pogledom. A ako si sam – igraš sa samim sobom. Bina bi se zvala „I M U“ – gde plešemo zajedno, i sa sobom i jedni sa drugima, kroz naše sličnosti. Ostavljamo telefone i kočnice kod kuće. Krećemo na vožnju. Intimno, ali veliko slavlje.
Dugi setovi DJ-eva, po 4–5 sati, danima. DJ-evi koji se usuđuju da rizikuju i publika spremna da se prepusti iznenađenju. Oblačenje šareno, zavodljivo i hrabro. Stvaranje prave konekcije i ples kao da te niko ne gleda. Sloboda. Four Tet, Honey Dijon, DJ Koze, William Djoko b2b Seth Troxler b2b Dennis Ferrer, Nikola Vemić i Matteo Diop.
Često se izražavaš kroz pokret – na bini, u videima, kroz modu. Ali kad bi ljubav morao da širiš samo jednom rečju, koju bi izabrao?
Zajedništvo.
0 Comments