Ako se dovoljno potrudimo možemo da čujemo vetar

Prvi put sam film Vetre, pričaj sa mnom Stefana Đorđevića pogledao na jednoj jutarnjoj projekciji u Zagrebu. Film se završio, ljudi su krenuli da izlaze – niko nije žurio, niko nije pričao. Ne sećam se da li je odjavna špica imala muziku, ali se sećam zvuka tišine.

Tišina je bila smirujuća, ona je negovala.

Među poslednjim ljudima sam izašao iz sale i sreo jednog poznanika odmah ispred. Često me na filmskim festivalima obuzme tinjajuća anksioznost koja nikako da prođe. Prilikom ovog susreta bio sam skroz miran, iskreno sam se radovao što smo se sreli. Nismo razmenili više od par reči.

„Kako ti se dopao film?“, pitao me je.

Nasmejao sam se. Ne sećam se šta sam rekao (ali znam da sam u trenutku pomislio: ovaj film treba da se gleda ujutru). Razišli smo se bez neprijatnog potezanja ko će prvi reći „ćao“.

Izašao sam iz bioskopa, popušio cigaretu.

Na trenutak – samo vetar.

Kola na ulici, ljudi u prolazu, zubato novembarsko sunce, dim cigarete koji grebe grlo, notifikacije na telefonu, da li sam dao dovoljno koncizan a pametan odgovor na pitanje kako mi se svideo film – i druge misli preplavile su mi glavu. Buka je nadvladala tišinu.

Tišina je polako nestajala, ona tišina koja me je pratila još iz bioskopske sale.

Na trenutak sam mislio da mogu da čujem vetar.

A film Vetre, pričaj sa mnom je bio upravo takav. Uspeo je da mutira svu buku u mojoj glavi, makar na jedno prepodne.

Film je hibridne forme koja vešto kombinuje dokumentarni materijal sa igranim scenama, u kojima igraju članovi rediteljeve porodice. Stefan Đorđević u filmu igra reditelja Stefana Đorđevića, koji dolazi na Borsko jezero, u kamp-prikolicu gde je njegova mama provela poslednje dane života, da završi film o mami koji je započeo još dok je ona bila živa.

U pravljenje ovog filma uključuje celu svoju porodicu.

U filmu se prepliću sadašnjost i prošlost, stvarnost i film, ljubav i bol, verovanje i razum. Film ne traži odgovore, čak ni ne postavlja pitanja. On postoji, meditira.

Autor pokreće dijalog, a kroz dugačke kadrove i tišinu ostavlja prostor da ga mi nastavimo sami sa sobom.

Iako se ovaj film može u određenoj meri tumačiti kao duboko ličan vid procesuiranja gubitka, on nije ni intimistički neprijatan ni hermetički privatan. U momentu kada narativna umetnost često pati od diktata „ličnih priča“, ovaj film bez pretencioznosti – i bez da se uopšte trudi da to ne bude – nadmašuje kategoriju jedne „lične priče“.

Koristeći dramaturške elemente i minimalan, a opet na momente virtuozan filmski jezik, reditelj stvara slike koje su u isto vreme distancirane i pune emotivnog naboja.

Mislim da u toj distanci leži ključ. To je razlog zašto film može da toliko direktno priča o emocijama bez da ti govori kako treba da se osećaš.

Postoji jedna duboko ukorenjena stigma, pogotovo u nekom umetničkom miljeu, da su uzvišene emocije jeftine, melodramatične i potpuno over the top. To su suze rezervisane za niže klase i razbibrigu uz seriju koja se pušta svake večeri nakon posla.

Stefan ne beži od ovih emocija. On ih prigrli i na dlanu pruži nama, njegovoj publici, i time pokazuje da nema čega da se stidi – da je ovim emocijama i te kako mesto u arthouse filmu.

Zato sam ovaj tekst i krenuo od nečeg ličnog, od sećanja na dan kad sam film prvi put video. Jer ovaj film ima snagu da zaustavi vreme i pruža prostor gde tišina može da se smesti.

Da je bolje čuješ.
Da bolje čuješ sebe.

Ona se preliva van bioskopske sale, kao kad kamen bacimo u vodu pa krugovi krenu da se šire. Ovaj film svoju univerzalnost ispoljava kroz to što uspeva da sa svakim komunicira potpuno individualno.

Često imam utisak da ako se reč smrt spomene previše puta, ona potpuno gubi na svom značenju i snazi – što poetskoj, što bukvalnoj. Jer šta je smrt ako ne neizrecivo.

Ovaj film ne koristi ovu reč.

Nisam ni siguran da se njome bavi.

On se bavi životom. Bavi se vremenom. Radi ono što možda jedino umetnost i može da uradi – on oživljava.

Meditacijom nad prošlošću, film materijalizuje sećanja i čini ih da postanu vanvremenska. Jer film će biti tu i nakon ovog teksta, i nakon bioskopa, i nakon samog sebe – on će živeti u ljudima koji su ga pogledali.

Ako se dovoljno potrudimo, možemo da čujemo vetar.
Možemo da čujemo voljene.
A možda i sami sebe.

Od tog zagrebačkog jutra film sam pogledao više puta. Ovaj film treba da se gleda ujutru – povlačim reč.

Ovaj film može da se gleda ujutru, uveče, kad god.

Uvek.

Samo da ste spremni na tišinu.

Autor teksta: reditelj Gvozden Ilić
Fotografije: promo, kadrovi iz filma Vetre pričaj sa mnom