Beograd je mnogo toga, ali je u moj život ušao pod vrlo specifičnim okolnostima. Godine 2022. preselio sam se ovde zajedno sa desetinama hiljada Rusa – begunaca, u najdoslovnijem smislu, iz carstva koje je skrenulo s puta. Sa sobom smo doneli svoje navike, uključujući i naviku da, uprkos svemu, želimo da izlazimo. Ta potreba ne mari za geopolitičke lomove. Beograd ima pravi noćni život: dovoljno mesta, dovoljno energije, dovoljno mladih ljudi kojima nema gde drugde da se ide. Ono što mu nedostaje – ili što ja još nisam pronašao – jeste ona posebna kombinacija koju sam podrazumevao u Moskvi: prostor koji gradi istinsku zajednicu, privlači ljude sa izgrađenim ukusom i istovremeno daje platformu underground muzičarima kakvu ne bi mogli da nađu drugde. Takvo preklapanje funkcija ređe je nego što zvuči. Nisam prestao da ga tražim.
Kada pokušam da se setim poslednjeg puta kada sam osetio taj specifičan osećaj, stalno se vraćam na leto 2021. i pop-up projekat Jameson Yard, koji je između maja i septembra te godine zauzimao dvorište i prostore moskovskog Strelka Bara. Dana 13. avgusta bio sam tamo na koncertu benda Bicycles for Afghanistan, jednog od najtiše briljantnih indie sastava u Moskvi, predvođenog Alikom Južnim, koji, ironijom kakvu samo raseljenost može proizvesti, sada takođe živi u Beogradu, u gradu koji mu još nije ponudio pravu vrstu bine. Veče je bilo toplo, a prostor je imao tačno onoliko ljudi koliko je potrebno da deluje živo, a da ne izgubi intimnost. Sve je više ličilo na okupljanje ljudi koji su se pronašli kroz zajednički ukus nego na koncert. Takav osećaj ne nastaje slučajno. On se gradi, namerno i nevidljivo, od strane producenta.
Priča o Jameson Yardu je, na površini, priča o gradu koji polako izdiše posle najtežeg perioda COVID-19 restrikcija. Ograničenja kapaciteta, ulazak uz QR kod, policijski čas za događaje – to su bili uslovi u kojima je projekat pokrenut. Za većinu promotera, takva ograničenja bi značila smanjenje ambicije. Ovde su proizvela nešto zanimljivije: prisilnu reinvenciju onoga što muzički prostor može da bude. Pored klasičnih kasnonoćnih koncerata, program je uključivao nedeljne roštilje, turnir u stonom tenisu u organizaciji Ping Pong Club Moscow i projekciju utakmice Lige šampiona uz uživo komentar poznatog sportskog novinara Vasilija Utkina. Instinkt je bio promišljen: daj ljudima razloge da dođu koji nemaju veze sa njihovom anksioznošću zbog gužve – i gužva će doći.
Muzički program je, međutim, ono što je izdvajalo Jameson Yard. Tokom leta 2021, televizijska emisija Vecherny Urgant – ruski pandan kasnonoćnom talk show-u sa stvarnim kulturnim autoritetom – obavljala je neočekivanu javnu uslugu pod muzičkim urednikom Sergejem Mudrikom, sistematski otkrivajući i promovišući najbolje iz ruske nezavisne scene, dajući izvođačima kratkotrajan, ali značajan proboj u mainstream publiku. Jameson Yard je, čini se, to pažljivo pratio. Preklapanje između muzičkih gostiju Urganta i lineupa u dvorištu Strelke nije bilo slučajno – odražavalo je zajednički osećaj gde je ruski indie bio najživlji. Bicycles for Afghanistan, čiji sam koncert posetio u avgustu, nastupali su neposredno nakon gostovanja u emisiji – u onom specifičnom trenutku kada bend još nosi talas nove pažnje, ali još nije apsorbovan u mainstream. Tajming nije bio slučajan. Već na otvaranju, producent iz Sankt Peterburga Kito Jempere okupio je ansambl u kojem je bila i Kate NV – jedina ruska umetnica koja je dobila ozbiljnu pažnju i Pitchforka i The Vergea, i jedan od najkredibilnijih ruskih muzičkih izvoza poslednje decenije.
Ono što je sve to omogućilo nije bila samo sreća ili instinkt. Bio je to rad producentkinje sa jasnim stavom. Polina Rivman sarađivala je sa Stereotacticom – moskovskim kreativnim kolektivom koji je od osnivanja 2005. izgradio reputaciju jednog od najcenjenijih nezavisnih kulturnih aktera u Rusiji, uz medijsku pažnju portala poput Dazed Digital i organizaciju ruskih nastupa izvođača kao što su Grimes, Beth Ditto i Hot Chip. Stereotactic je, zajedno sa Grayling Russia, bio promotivni partner Jameson Yarda, i u tom kontekstu Rivman je preuzela zadatak da kuratorsku viziju pretoči u funkcionalan program sa više od trideset događaja i preko 150 umetnika. U uslovima koji su bili otvoreno neprijateljski prema živoj muzici, to je zahtevalo ne samo logističku preciznost već i specifičnu vrstu kreativnog rešavanja problema koja retko dobija priznanje u kritikama.
Izazov, kako ga Rivman opisuje, nije bio samo operativan, već i psihološki. „Ljudi su i dalje osećali anksioznost zbog boravka u gužvi“, ističe, „iako je postojala jasna želja za povratkom normalnom životu.“ Njen odgovor bio je da izgradi zajednicu pre nego publiku – radeći sa gostujućim menadžerima i opinion liderima kako bi stvorila osećaj pripadnosti koji prethodi samom događaju, nagrađujući ranu lojalnost malim gestovima koji se vremenom akumuliraju u nešto veće. Prostori su bili puni ne zato što je oglašavanje funkcionisalo, već zato što su se pravi ljudi osećali lično uključeno. To je vrsta producentskog zanata koja ne ostavlja trag u setlisti.
Polina Rivman
Rivmanin rad u tom periodu obuhvatao je i međunarodne bukinge – oblast sa sopstvenim izazovima. Organizacija prvog ruskog showcase-a britanske producentkinje i DJ-ice Gabriola, potpisane za londonski lejbl Magicwire, pokazala je specifične pritiske dovođenja nišnog internacionalnog izvođača na tržište koje možda još nije spremno za njega. Trance muzika, kako Rivman otvoreno primećuje, tada je u Rusiji još bila niša – „tek sada je potisnula tehno“, kaže, ukazujući na promenu koju su kasnije priznali i umetnici poput Armina van Buurena. Showcase nije dostigao očekivanu publiku – rezultat, kako navodi, nekoliko faktora koji su se poklopili. Jedan od njih bio je nesklad između promotivnih materijala i očekivanja lokalne klupske scene: lekcija o važnosti prilagođavanja umetničkog brenda specifičnom kontekstu svake teritorije, umesto pretpostavke da će se on preneti bez izmene. To je vrsta iskrenog i transparentnog osvrta koji razlikuje profesionalca od onoga ko još uči da ne ponavlja greške.
Do kraja 2022, Rivman se pridružila timu Polye – novog stalnog prostora otvorenog u bivšem naučno-industrijskom kompleksu blizu stanice Belorusskaya, razvijenog od strane Stereotactica u saradnji sa renomiranim studijom za svetlo i medije Sila Sveta, čiji su radovi viđeni na koncertnim scenama Billie Eilish, Drakea i The Weeknda. Ambicija je bila jasna: ne samo klub, već „stalno mutirajući“ kulturni prostor, modularan po dizajnu i otporan na konačan oblik. U tom okviru, Rivman je vodila program sa više od 180 događaja i preko 300 umetnika, istovremeno producirajući dva velika izložbena projekta za medijsku galeriju prostora, Polelab. Prvi, IN:TO studija Sila Sveta, bio je interaktivna svetlosna instalacija u kojoj prostor reaguje na kretanje posetilaca – rad koji je ranije prikazivan na festivalima, a ovde prilagođen svakodnevnom, intimnom javnom pristupu. Drugi, Borders moskovskog dizajnerskog studija Setup, smeštao je posetioce unutar kontinuirano transformišuće LED zavese, istražujući, kako kaže osnivač Dmitrij Znamenski, „kretanje granica u zatvorenom prostoru“. Za oba rada komponovana je originalna muzika kao pratnja vizuelnom iskustvu – detalj koji govori o profilu producentkinje: nekome za koga zvuk i prostor nisu odvojeni problemi.
To je, u krajnjoj liniji, ono što uloga muzičkog producenta u kontekstu interdisciplinarnih kulturnih projekata zaista podrazumeva – i ono o čemu kritičko pisanje gotovo nikada ne govori. Pišemo o umetnicima. Opisujemo instalacije. Recenziramo muziku. Retko pitamo ko je omogućio da responsivna svetlosna instalacija i program od 150 izvođača koegzistiraju u istoj zgradi, u istoj sezoni, povezani doslednom umetničkom logikom. Odgovor je, u ovom slučaju, neko ko razume da prostor nije kontejner za kulturu, već tvrdnja o njoj.
Razmišljam o tome dok šetam Beogradom u potrazi za mestom gde bih odveo prijatelja koji treba da čuje nešto novo. Scene postoje. Prostori postoje. Ono što je teže pronaći – ono čega je, kratko i gotovo neverovatno, bilo u izobilju u jednom moskovskom dvorištu leta 2021 – jeste ta nevidljiva arhitektura koja čini da prostor deluje neizbežno.
Autor: Nikolaj Grunin*
*Nikolaj Grunin je muzički novinar i kritičar sa sedištem u Beogradu. Njegovi tekstovi objavljivani su u Forbes Russia, Esquire Russia i u brojnim drugim ruskim i međunarodnim publikacijama.
0 Comments