Spoj nespojivog, rekli bi mnogi, ali to je upravo ono što karakteriše Zabrajenu Muziku (Zabranena Muzika) koja već četiri godine razvija prepoznatljiv zvuk na preseku balkanskog melosa, chalge i turbo-folka sa savremenom elektronskom i klupskom scenom. Projekat je nastao u Bugarskoj, a danas funkcioniše kao šira mreža DJ-eva i producenata iz regiona, sa sve prisutnijim nastupima širom Balkana.
Ideja za projekat nastala je pre četiri godine, kada je DJ Goro, nakon povratka iz Berlina, počeo da razvija koncept žurki inspirisan sopstvenim kulturnim nasleđem sa ciljem da ga prenese u savremeni kontekst. U tom procesu, balkanski melos, chalga i turbo-folk prestaju da budu „guilty pleasure“ i postaju osnova za nove, nepredvidive pravce u klupskoj muzici.
Njihovi setovi spajanju naizgled nespojive žanrove i reference, dok kroz žurke, izdanja i saradnje grade ono što nazivaju balkancore zvukom. Upravo inspirisana time, nastala je i nedavno objavljena kompilacija Legalize Balkancore, koja okuplja različite autore iz regiona.
Od lokalnih žurki do Boiler Room-a, Zabranjena Muzika se danas izdvaja kao jedan od aktera nove balkanske struje. Sa DJ Gorom razgovarali smo o nastanku projekta, odnosu prema „zabranjenom“ zvuku i širem kontekstu u kojem se razvija savremena regionalna scena.
Kako je nastala ideja za Zabranjenu Muziku pre četiri godine? Da li je to bio spontani eksperiment ili već razrađen koncept?
Uključivanje chalge/turbo-folka u moje setove i produkciju je nešto čime sam se bavio već nekoliko godina pre toga. Takođe, dugo pratim underground elektronsku scenu – kako nastaju novi žanrovi i kulturni talasi. Uprkos internetu i globalizaciji, najautentičniji zvukovi uvek dolaze iz konkretnih sredina, gde ih ljudi crpu iz sopstvenog kulturnog nasleđa i prenose u savremeni kontekst. Hteo sam da budem deo nečega sličnog i kod nas, i verujem da se to sada konačno dešava kroz ovaj projekat i sve što se trenutno pokreće širom Balkana. Naziv i koncept proistekli su iz niza negativnih iskustava sa ograničenim percepcijama ljudi – pre svega zbog tabua koji i dalje postoji oko ove muzike. Takođe smo želeli žurku na kojoj miksevi zvuče „zabranjeno“ – kao da te dve ili tri pesme nikako ne bi trebalo da funkcionišu zajedno, a ipak funkcionišu. To je omogućio nivo veštine DJ-eva koje imamo.
Kako danas funkcionišete kao kolektiv – koliko vas ima i kako ste se razvijali kroz vreme?
Danas smo prilično veliki kolektiv i teško je precizno definisati ko je „zvanično“ deo, pa samim tim i dati tačan broj. Sarađujemo sa mnogo ljudi i van Bugarske, širom Balkana, kao i sa producentima koji su učestvovali na kompilaciji Legalize Balkancore. Trenutno imamo oko 11 DJ-eva koji se rotiraju u line-upovima širom Bugarske, uz još nekoliko važnih ljudi koji rade na organizacionim i drugim, nemuzičkim aspektima.
Kada ste počinjali, šta vam je bio glavni cilj – zabava, provokacija ili redefinisanje odnosa prema „zabranjenom“ zvuku?
Da doprinesemo stvaranju novog kulturnog talasa koji dolazi sa Balkana – i i dalje smo tek na početku.
Ova muzika se često naziva „guilty pleasure“. Da li prihvatate tu etiketu ili pokušavate da je razgradite?
Poigravamo se tom idejom, ali smo danas već daleko iza toga. Ironija, post-ironija i sve što dolazi posle toga doveli su nas do tačke gde jednostavno postoji sloboda da uživaš u nečemu bez predrasuda. Za mene je označavanje nečega kao „ironičnog“ pomalo zastareo pogled. Mi uzimamo nešto što je već dobro i stavljamo ga u kontekst gde je, navodno, i „kul“. Humor je svakako prisutan, ali to je prirodno kada ti je posao da ljudima pružiš dobar provod.
Kombinujete bugarski melos, chalgu i folk sa tehnom i klupskom estetikom. Kako dolazite do tih spojeva?
Pomalo od svega – intuicije, humora, ali i promišljenog pristupa. Na kraju dana, bilo da je u pitanju produkcija, remiks ili mashup, sve je to umetnost. A prava umetnost se dešava sama od sebe – ti si tu više kao kanal.
Primećuje se povratak balkanskog zvuka među alternativnijom publikom. Šta je dovelo do toga?
Mislim da su nove generacije otvorenije nego ikad, delom zahvaljujući TikToku i konstantnom zasićenju informacijama. Toliko se toga dešava da nema vremena za preterano analiziranje – stvari doživljavaš direktno. Takođe, mlađi su vremenski udaljeniji od haotičnih 90-ih koje mnogi na Balkanu povezuju sa chalga/turbo-folk scenom. Važno je znati istoriju, ali oni nemaju tu emotivnu vezu, pa mogu da gledaju na stvari distanciranije. A na kraju – to jeste deo našeg identiteta i treba ga prihvatiti u celini.
Koji trenutak ili žurku bi izdvojio kao prekretnicu?
Verovatno nedavni Boiler Room nastup.
Nedavno ste objavili kompilaciju Legalize Balkancore. Šta ste želeli da postignete njome?
Naziv je igra reči na naš koncept i tabu koji sami sebi namećemo kada je u pitanju sopstvena kultura – a i zvuči dobro. Želeli smo da okupimo različite umetnike sa Balkana koji u produkciji koriste instrumente karakteristične za svoje podneblje, dok svaki od njih ima jedinstven pristup balkancore zvuku. Upravo ta raznolikost čini kompilaciju zanimljivom. Ujedno, to je i mali prikaz onoga čemu težimo – povezivanju i međusobnoj podršci.
„Chalga walked so balkancore can run“ – da li vidiš balkancore kao nastavak chalge u novom kontekstu?
Apsolutno. Chalga je danas praktično mainstream, a mi pravimo njenu underground, alternativnu, elektronsku verziju.
Vaš Boiler Room set u kafani privukao je veliku pažnju. Kako si doživeo taj trenutak?
Za nas je to bila kulminacija rada u prethodne četiri godine, ali i početak nove faze – poklapa se sa trenutkom kada ozbiljnije razvijamo label i širimo se po Balkanu, a uskoro i Evropi. Zahvalni smo Boiler Room timu što je prepoznao našu viziju u trenutku kada su nam mnoga vrata bila zatvorena, jer smo bili nešto novo i nepoznato – možda i „nekul“ za neke.
Kako publika van Bugarske reaguje na vaš zvuk?
Na Balkanu ljudi razumeju kontekst, naravno. Zanimljivo je da i Latinx zajednica rezonuje sa ovim zvukom, zbog sličnosti u muzici, ali i šireg društvenog konteksta. I bez tog konteksta, mislim da ljudi uživaju jer je zvuk svež, a opet sadrži poznate elemente – ili jednostavno zato što tera na ples.
Vizuelni identitet deluje kao produžetak vaše muzike. Koliko ga svesno gradite i koliko je ona važna uz sam zvuk? Gde pronalazite inspiraciju?
Inspiracija dolazi sa istog mesta kao i muzika – iz sveta oko nas. Ne mislim na prirodu, već na kulturu Balkana.
Koliko se vaša početna ideja promenila do danas?
Zbog početne „kontroverze“ brzo smo rasli i projekat je donekle počeo da živi sopstveni život. Sada smo u fazi u kojoj ponovo preuzimamo kontrolu – sa ciljem koji smo oduvek imali: da edukujemo publiku, predstavimo novu muziku i pokažemo bolje načine zabave.
Deluje da postoji jaka veza između vas i publike u Srbiji. Kako vidiš razvoj regionalne scene?
Na Balkanu imamo mnogo toga zajedničkog – često više nego sa ostatkom Evrope. Delimo ukus i pogled na svet. Kao porodica smo, i sada je trenutak da pokažemo koliko je ovaj region raznolik i inspirativan.
Koji je najluđi trenutak u ove četiri godine?
Jedna žurka gde je Bat Simo napravio UFO u prirodnoj veličini i okačio ga o plafon, poklonili smo Ladu Žiguli nasumičnom posetiocu, a Galin se pojavio kao iznenađenje i izveo tri pesme u „zabranjenim“ verzijama. Ali iskreno – svaka žurka je na svoj način luda i posebna.
Jedna traka koja najbolje opisuje Zabranjenu Muziku?
Teško je izdvojiti, jer nas definiše upravo spoj nespojivog.
Sa kim bi najviše voleo da sarađuješ?
Azis.
Koji srpski remake bugarske pesme nadmašuje original?
Teško je reći ko je prvi – bugarski, grčki ili srpski – ali najviše volim srpsku verziju: Goga Sekulić – Sexy Biznismen.
Kako vidiš razvoj Zabranjene Muzike u naredne četiri godine?
Ne bih da otkrivam previše, ali odgovori su već tu – između redova.
Fotografije: Zabranjena Muzika arhiva
0 Comments