Kada me stranci pitaju šta bi trebalo da posete u Beogradu, često kažem kako je najveća vrednost Beograda u ljudima i energiji grada. Ne zato što Beograd nema sadržaj, već zato što ono zbog čega je ovaj grad poseban nije baš lako svesti na listu znamenitosti. Nema muzeje koji se podrazumevano nalaze na evropskim bucket listama, ili mostove i trgove koje svi odmah prepoznaju sa razglednica.
Ono na šta svodim svoj odgovor na to pitanje su zapravo treća mesta – moji omiljeni prostori i omiljeni prostori meni dragih ljudi. Mesta koja nisu ni kuća, ni posao, ni fakultet, mesta na koja ne odlazim zato što moram, već zato što želim. Prostori koje biramo sami i u kojima ostajemo duže nego što smo planirali.
Treća mesta su fizički prostori, ili su bar tako dosada interpretirani – poput biblioteka, kafića, parkova ili drugih javnih mesta okupljanja.. Ipak sa porastom digitalne komunikacije, čini se da i to malo slobodnog vremena što imamo boravimo u svojoj virtuelnoj zajednici. Istovremeno, sve više javnih mesta funkcioniše po logici potrošnje i brzog zadržavanja, pa ostaje otvoreno pitanje – gde su zapravo naša treća mesta i da li im preti opasnost da postanu sve ređa?
Posao – kuća – kuća – posao – a šta je između?
„Treće mesto“ je termin koji je uveo Rej Oldenburg, američki sociolog, da bi opisao prostore koji ne pripadaju ni domu (prvom mestu), ni poslu ili školi (drugom mestu), već nečemu između – mestima na koja ljudi odlaze da bi bili deo društvenog života van svojih osnovnih obaveza.
To su prostori u kojima prisustvo nije obavezno, niti je vezano za neku jasnu funkciju ili zadatak. Ne dolazi se zato što se mora, već zato što postoji mogućnost da se tu bude, da se zastane, ostane ili vrati. Ray Oldenburg ih opisuje kao mesta koja omogućavaju neformalne, dobrovoljne i redovne susrete ljudi van doma i posla.
Prema Oldenburgu, u takvim prostorima uloga pojedinca nije unapred određena. Ljudi ne ulaze u njih isključivo kao kupci, posetioci ili prolaznici u formalnom smislu, već kao učesnici u društvenoj situaciji koja se odvija kroz boravak i razgovor.
U idealnom slučaju, to su mesta koja nisu primarno definisana potrošnjom, već boravkom i interakcijom. Ljudi u njima ulaze u kontakt jedni sa drugima spontano – kroz ponovljene susrete, neplanirane razgovore i situacije koje nastaju bez jasne organizacije.
Treća mesta su zato manje fizički određena, a više društveno proizvedena – ona postoje kroz način na koji ih ljudi koriste i kroz odnose koji se u njima razvijaju.
Osećaj pripadanja
Kada pronađemo treći prostor koji odgovara našim potrebama, razvija se i ono što se može nazvati psihološkim osećajem pripadanja – osećaj da imamo neki uticaj na prostor i da on postaje deo našeg identiteta. Kako Emily McGowan piše za The Good Trade, ona omogućavaju ljudima da se izraze, da učestvuju u prostoru i da se u njemu zadrže dovoljno dugo da postanu njegov deo, a ne samo prolaznici.
Takvi prostori podstiču fokus, ali i prisustvo – ne u smislu produktivnosti, već u smislu aktivnog boravka u zajednici. Na taj način jačaju osećaj povezanosti koji je često teško održati u svakodnevici koja je ubrzana.
Imati treći prostor u kojem te neko prepoznaje, makar po licu ili imenu, kako ističe McGowan u svom tekstu, ima konkretan efekat na osećaj povezanosti. Lako je povući se i ostati izolovan u sopstvenom ritmu, ali upravo mali, svakodnevni susreti, razmena nekoliko reči sa ljudima koje srećemo, podsećaju nas na to da ostanemo prisutni i u odnosu sa drugima.
Treći prostori nas na neki način izlažu spoljašnjem svetu na nenametljiv način. Oni otvaraju prostor da preispitamo kako se odnosimo prema drugima, ali i kako stojimo iza sopstvenih vrednosti u kontaktu sa ljudima koje ne poznajemo.
Da li gubimo treća mesta?
Treća mesta su važna, ali postaju sve ređa u mnogim zajednicama. Promene u načinu na koji živimo poslednjih decenija utiču i na to koliko uopšte imamo prostora van kuće i posla. Robert Putnam, autor knjige Bowling Alone, u razgovoru za The Atlantic navodi da su streaming platforme i društvene mreže promenile način na koji provodimo vreme i održavamo odnose. U tom kontekstu, pojavljuje se i ideja da je internet u određenoj meri preuzeo funkciju trećeg prostora, iako to ostaje otvoreno pitanje.
U isto vreme, više izvora ukazuje na to da se menja i sama priroda povezanosti među ljudima. Forbes opisuje paradoks u kojem je Generacija Z konstantno prisutna u digitalnom prostoru, ali istovremeno sve više društveno izolovana u fizičkom svetu. Digitalna komunikacija proširila je načine na koje smo u kontaktu, ali nije u potpunosti zamenila potrebu za direktnom, fizičkom interakcijom.
Newport Healthcare, jedna od vodećih zdravstvenih ustanova u Sjedinjenim Američkim Državama specijalizovanim za lečenje mentalnog zdravlja, ukazuje da se u savremenoj kulturi sve više naglašava individualizam umesto zajedništva, gde se uspeh meri ličnim postignućima, a manje odnosima sa drugima. U takvom okviru, iskustva koja nude treća mesta gube na važnosti i postaju manje prisutna u svakodnevici. Istovremeno, kako Newport navodi, razvoj digitalnih tehnologija, društvenih mreža i striming servisa stvorio virtuelne zamene za fizička mesta okupljanja, što dodatno menja način na koji provodimo vreme i održavamo društvene kontakte.
Uz to, mnoga tradicionalna treća mesta teško opstaju zbog ekonomskih pritisaka, kao što su rast kirija i konkurencija velikih lanaca i digitalnih alternativa. Na promene, sudeći po Newport-u, utiče i urbana organizacija koja često favorizuje automobilsku mobilnost umesto pešačenja, čime se smanjuje dostupnost ovih prostora, posebno za mlađe ljude. Pandemija je ovaj proces dodatno ubrzala, kako kroz zatvaranje fizičkih prostora, tako i kroz jačanje navika digitalne socijalizacije koje su ostale prisutne i nakon restrikcija.
Paralelno sa tim, i sama funkcija trećih prostora se menja. The Atlantic navodi da su mnogi prostori koji su ranije bili namenjeni neformalnom boravku – poput kafića – danas ili finansijski nepristupačni, ili strukturisani tako da ne podstiču duže zadržavanje. To se povezuje sa širim kulturnim obrascem u kojem dominira produktivnost, ali nedostaje vreme za „neproduktivno” prisustvo.
Zato se pitanje trećih prostora ne tiče samo toga kako izgledaju gradovi, već i toga kako danas živimo. Ako se prostor između doma i posla sužava, sužava se i prostor za sve one usputne, spontane susrete koji ne dolaze iz obaveze, nego iz toga da smo jednostavno tu.
Oaze svakodnevice
U današnjem ritmu, koji je uglavnom organizovan oko posla i stalne dostupnosti, sve je manje vremena za boravak bez cilja. Čak i kada takva mesta postoje, često su prilagođena brzom dolasku i odlasku, ili potrošnji, a manje stvarnom zadržavanju.
Slično tome, i javni prostori postaju manje „zajednički” u praksi. Sve više se podrazumeva da ih koristimo na određeni način, ili da naš boravak ima neku svrhu. Tako se polako gubi ideja da postoje mesta na kojima jednostavno možeš da budeš, bez objašnjenja zašto si tu.
U tom smislu, treća mesta nisu samo pitanje arhitekture ili urbanizma, već i pitanje vremena i načina života. Koliko uopšte imamo prostora u danu koji nije već unapred ispunjen, i koliko imamo mesta u gradu koja nisu vezana za produktivnost ili potrošnju.
I možda se sve na kraju svodi na to – gde danas uopšte možemo da se zadržimo, a da ne moramo da idemo dalje.
Zato je važno da čuvamo svoje treće prostore, jer su oni ti koji nam omogućavaju predah. Tamo negujemo zajednice čiji smo članovi dobrovoljno, jer nam prijaju i jer dele naše vrednosti. Oni su naše male oaze u kojima je dovoljno samo naše prisustvo, i to ih čini i više nego dragocenim i retkim u okviru liberalno-kapitalističkog sveta u kom živimo.
Ilustracije: Olga Đelošević
0 Comments