Poezija utorkom: Natalija Aleksić

i vetar se zbunio kada je video da sam krenula da pišem pesmu

ni žmureći ne smem da priznam koliko dana
i koliko sati je prošlo od kada sam poslednji put napisala pesmu
od kada sam se poslednji put družila sa sobom u slovima
i od kada sam poslednji put kanapom iz bunara svojih misli
vadila kofu tragova samospoznaje

i papir, toliko beo, da mi šalje munje u zenice
stoji ispred mene i očekuje suze i drhtaje na tastaturi
ali mila belino, ti ni ne znaš da su brodovi suza pristigli na kopno proteklih dana
i da je u meni sada bezgranična belina

trudim se da ne kažem praznina, jer što sam starija to više uviđam da je praznina samo laž koju sam imala u rečniku
nisam znala da je to zapravo uvek novi svet koji dolazi po mene
i da se opet, po ko zna koji put, moje krzno menja
ne prilagođavam se na godišnja doba, već na količinu boli i izazova sa sobom

tada, kada osetim da se krzno menja, ja znam da me čeka tornado prošlosti i budućnosti oblikovan u duboke noćne uzdahe koji me od nedavno bude 

u tim uzdasima osećam i spoznaju o ljubavi koja mi govori
da više nisam malo dete koje će tek tako nekome dati srce
ne, moje srce strpljivo sedi na peščanoj plaži gde sam ga odvela da čeka
jer posle toliko borbi, shvatili smo i ono i ja: vreme je za pauzu

vreme je za nekoga ko će me ohrabriti
nekoga ko će toliko jako voleti život sa mnom,
da će mom srcu nestati šum iz detinjstva`
a jedini šum koji budem osetila biće šum vetra u kosi mog dragog koji me gleda tako srećan, da svetske kazaljke počinju da drhte

izvinite ako tada vreme stane,
ali bilo je vreme za to

ova belina me podseća i na to da gde god bila,
imam ovo blago u sebi koje su stvorila sva srca mojih bližnjihi
znam: praznina nikada neće vladati mojim duhom, jer tada ću znati da je zaborav pobedio i da više nema gde

ali i tada, daj mi neki znak da je nebo i dalje tu, a sa njim i večna mogućnost svega

sada znam da ono što jesam i ono što ću biti,
konačno počinje da miriše na cveće
a to znači: bliže sam sebi

Natalija Aleksić je rođena 1997. u Beogradu. Trenutno je na kraju studija na Fakultetu dramskih umetnosti, iza sebe ima mnoštvo projekata i iskustva, a za poeziju smatra da je ona uvek bila deo nje i da će tako i ostati.

Ilustracija: Marija Ognjanov

Podstičemo vas da ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete nam svoje radove na našu mejl adresu: [email protected]