Imam jednu priču o violini i čini mi se da je zabavna. Ode moj deda Ivica na audiciju za instrument u prvom razredu srednje škole. Njegova sestra je u to vreme već išla na klavir, tako da su njemu odredili violinu, a imao je i fantastičan sluh.
Micika, njegova majka, kaže da ima ona violinu iz Austrije. Otvoriše orman i tamo, zaista, violina, upakovana u krpe. Pola violine je bilo za decu, a cela je bila za odrasle. Ivica je dobio celu violinu!
Profesor Perlić je pogledao violinu i procenio da se na njoj može svirati. Nije bilo nikakvih smetnji, jedino je most morao da se očisti i zameni. Neko vreme je bila sreća u kući. Kad god bi gosti dolazili, njihov otac Štefi je tražio da njegova deca sviraju za goste. Tako su Ivica i njegova sestra svirali u duetu partizansku pesmu Što to huči Sutjeska. Iako je Štefi bio protivnik komunizma, ta pesma mu je pričinjavala zadovoljstvo.
Ali stvari su pošle po zlu kad je Ivica otišao na čas sa celom violinom u torbi koju je nosio na leđima. Dve devojke su ga videle (zaista je izgledao smešno tako mali sa ogromnom violinom) i počele da pokazuju prstom na njega. “Vidi ga, nosi mrtvački sanduk na leđima!”, rekle su, kikoćući se.
Ivica se posrami, dva dana ne izađe iz sobe, a trećeg dana uzme nož i krene da struže kobilicu. To mu ne bi dovoljno, a on iščupa sve čivije. Da makar ima pola violine! Kad je došao kod profesora Perlića na čas, srčano uništivši violinu, ovaj ga je samo vratio kući.
A kući, nova drama. Došlo vreme za vežbanje, on izvadi violinu, a ona krene da krči i šušti, sva raščivijana. Micika se približi violini i, iako slabog sluha, shvati da nešto ne štima.
“Šta si to uradio?”
Kad je videla u čemu je stvar i da je Ivica, zbog sramote, uništio čivije, otela mu je violinu iz ruke i silovito ga opaučila njome po sred glave. Krv je počela da lipti i nije stajala.
Odu oni kod doktor Ivića na pregled, a on pogleda u Miciku i kaže joj da nije normalna. Nakon toga ga je odvela kod brice da ga ošiša, u nadi da će sanirati štetu. Kad je brica upitao šta se, zaboga, dogodilo sa glavom, Ivica je ćutao, a zatim odgovorio.
“Udario sam glavom o prag”.
Nakon toga nikad više violinu nije uzeo u ruke, iako kaže da je prilično dobro svirao. Vidi ga, nosi mrtvački sanduk na leđima. Da devojke znaju kako je krhko momačko samopouzdanje, pazile bi više na nas.
0 Comments