Ovog ponedeljka svet je pogodila globalna virtuelna katastrofa. Rad Instagrama, Fejsbuka i Vacapa koji spadaju u red najvećih društvenih mreža na svetu – onesposobljen je.
Reakcija većine korisnika na početku ove drame bila je slična – ne radi, rifreš, izađeš iz aplikcije, ugasiš je, pa uđeš ponovo, da vidiš da li radi. Ali avaj – promene nema, aplikacija ne radi. Sledeći logičan korak – zvanje operatera, koji takođe ne znaju šta se dešava i ubeđuju korisnike da su njihove usluge neometane, da je sve kako treba i da „nije do njih”. U prvi mah, čovek pomisli: pa, nema ni veze, taman malo života bez mreža. Oni uporniji prešli su na druge mreže momentalno – prvi na „zameni” su Tviter i TikTok. Posle nekog vremena panika ipak ozbiljno počinje da raste. Traganje za bilo kakvom informacijom, odgovorom, sve do prve zvanične objave da su Fejsbuk, Instagram i Vacap „pali”. Suočavanje sa životom bez najpopularnijih društvenih mreža i milion pitanja – šta sad raditi, kako će život bez ovoga izgledati, kada će nam se više samo vratiti? I tako 6 i po sati.
Tokom trajanja ove drame ja sam bila na projekciji filma, pa nisam posebno ni obratila pažnju na situaciju koja se dešava. U filmu glavni akteri ne koriste mobilne telefone i društvene mreže, već je komunikacija na daljinu svedena na fiksni telefon. U jednoj sceni dok zvoni kućni telefon, a ljudi se na njega sa namerom ne javljaju, pomišljam kako bi bilo dobro da živim u svetu u kome bismo svi imali samo fiksni, u svetu u kome je okej da se ne javiš na telefon, a da uz propušteni poziv momentalno ne ide i lavina poruka. Ali, pošto sam film gledala već nekoliko puta, uprkos maštanjima o fiksnom telefonu, na svakih 20 minuta počinju da me „svrbe prsti” i da mi se među mislima šunja poriv da dohvatim telefon i vidim „šta ima novo na Instagramu”.
Ipak, s ozbirom da niko u prostoriji to nije pre mene uradio (a možda su i oni potajno maštali o tome?), odlučila sam da neću JA da budem najgora zavisnica među prisutnima (iako verovatno to jesam?). I tako, zbog popodneva koje sam provela gledajući film (i tokom koga sam se uspešno oduprla porivu da čačkam telefon), saznala sam da su Instagram, Vacap i Fejsbuk „pali” tek kada su ljudi počeli da mi šalju poruke na Vajber (koji nikad ne koristim) ili čak sms poruke (koje niko ne šalje od 2011. godine, osim ponekad korisnici ajfona kada šalju svojim pobratimima, drugim ajfon korisnicima, poruke). Komunikacija se prebacila na stare, skoro pa analogne formate (iako to nisu, ali takav je osećaj) – i na mala vrata vratili su se nekada najpopularniji načini komunikacije – pozivi i sms poruke. Zanimljivo je da su dugo, od devedesetih godina pa do 2010. godine, sms poruke i pozivi bili glavni kanali komunikacije preko mobilnog telefona, a da tek u poslednjih desetak godina primat preuzimaju društvene mreže, bez kojih život iz današnje perspektive izgleda nezamislivo. Na njih se oslanjamo u svakodnevnoj komunikaciji, za zabavu i informisanje, toliko da nam je prosto usađen osećaj da bez njih savremeni svet ne bi mogao da funkcioniše, a možda ni da postoji.
U trenutku „velikog pada” (jer za influensere i mnoge druge, ovo je događaj biblijskih razmera) i opšte panike, dobijala sam poruke najrazličitijih sadržaja. Lepeza ljudske zabrinutosti je zaista bila šarena – od prijatelja koji se zabrinuo da će ostati bez posla ukoliko do sutra ne osposobe društvene mreže (social media manager), do drugog prijatelja koji se isprepadao da li će sad i Gugl pasti (programer nekog soja koji mi je nerazumljiv), ili trećeg koji me pita šta će sad Oblakoder kad nema društvenih mreža. Ništa, imamo sajt, odgovaram ja samouvereno. A realno, dve sekunde kasnije kada sam promislila o pitanju, nisam mogla, a da se ne zapitam (u stilu Keri Bredšo) – da nema drušvenih mreža, koliko bi Oblakoder zapravo bio vidljiv? Verovatno mnogo manje nego što sada jeste.
Odusutvo mreža probudilo je kod ljudi osećaj nesigurnosti – kako na poslovnom, tako i na privatnom planu. Ljudi su, čini se, prirodno više bili fokusirani na to šta oni gube ili će izgubiti ovim događajem, pa su mnogi pojaseve spasavanja videli u instant okretanju Tviteru i TikToku – novim izvorima osećaja umreženosti i dostupnosti, kao da bez toga ne možemo da izdržimo ni milisekundu. Tek poneko je pomislio na činjenicu koja predstavlja suštinu ovog problema – sve tri mreže su pale jer su sve tri mreže deo jednog istog sistema, tačnije delovi monopola. Monopola nad komunikacijom, globalnim informacijama, ljudskim navikama, ličnim podacima, našim svakodnevnim životima. „Hakovanje” ovih mreža, koji god da je bio motiv, zapravo je robinhudovski potez, jer predstavlja osvajanje prostora slobode (makar i na kratko) i remećenje uticaja te stalno nametnute podsvesne poruke da ne postojimo ukoliko ne objavimo (i ukoliko ljudi nisu videli i lajkovali) šta smo jeli, pili, gde smo bili, sa kime i koliko dugo i ukoliko ne vidimo sve to kod drugih. Osećaja da ne postojimo, da nismo vredni i viđeni ukoliko nismo u stalnoj komunikaciji, bombardovani beskonačnim porukama i notifikacijama i povrh svega – konstantno umreženi.
U suštini – u ponedeljak, 4. oktobra se nije desilo ništa posebno, tačnije ništa posebno loše. Možda se čak dogodila i neka vrsta nenajavljenog praznika – 6 i po sati slobode za običnog čoveka, slobode od robovanja zavisničkim navikama kojih nismo ni svesni (a i da jesmo, ko bi ih promenio?), slobode od buljenja u ekran, krivljenja vrata, upravljanja našim navikama i potrebama, agresivnih reklamnih sadržaja, lažnih slika o svetu i drugima i slobode od stalne dostupnosti. Jedine ozbiljne posledice ovog događaja jesu finansijski udarac za jednu korporaciju (koja ionako ima milijarde, pa je pitanje koliko će ovo realno osetiti?), činjenica da je Mark Cukerberg pao na 5. mesto na Forbsovoj listi najbogatijih ljudi sveta (zaista jako tužno) i još jedno u nizu curenje (ili na posrbljenom engleskom leakovanje) naših podataka od kog ni dvostepena verifikacija neće moći da nas zaštiti.
Na kraju, možda najbolje što se desilo jeste činjenica da je ovaj događaj uticao na ozbiljnije promišljanje nekoliko pitanja: (1) u kojoj meri društvene mreže kontrolišu naše živote, (2) kako bi izgledao naš život bez njih i (3) da li je vreme za nastanak novih, drugačijih društvenih mreža koje će nam više koristiti, a manje upravljati nama?
Još samo da ostanemo dosledni u promišljanju ovih pitanja i da smislimo neke stvarne odgovore, dok opet, anestezirani, ne padnemo pod ruke beskonačnog skrola na Instagramu.
P.S: Neposredno pred pad Instagrama, Fejsbuka i Vacapa, bivša statističarka za podatke u Fejsbuku, uzbunjivačica Franses Haugen svedočila je pred američkim Kongresom i iznela mnogobrojne optužbe na račun kompanije. Haugen je navela da je kompanija u svom radu prioritizovala profit u odnosu na bezbednost korisnika, da nije bila iskrena u borbi protiv mržnje i širenja lažnih informacija i da nije radila u dovoljnoj meri na suzbijanju „zapaljivih sadržaja“ (sadržaja koji izazivaju bes, agresiju ili mržnju) kojih su bili svesni, kao i da Fejsbuk prikriva sopstvena istraživanja koja ukazuju na negativne efekte Fejsbuka i Instagrama na mentalno zdravlje mladih, a posebno dece. Haugen ističe da dokle god Fejsbuk „radi u senci, netransparentno, krijući podatke od javnosti”, situacija neće biti promenjena, a Fejsbuk neće biti odgovoran za svoje postupke. Cukerberg i Fejsbuk su demantovali sve optužbe, a nakon što je otkriven identitet uzbunjivačice u nedelju, Fejsbuk, Vacap i Instagram, pali su.
0 Comments