Pre dva dana, čim sam otvorila oči dočekala me je „prelepa“ vest – zbog kvara u susednoj ulici, moja zgrada ostala je bez vode. Poruka mi je stigla na Vajber grupu zgrade (koju, naravno, imamo), na koju je jedna od komšinica, što mi je posebno smešno, dodala „ovaj grad postaje nepodnošljiv“. Malo je i u pravu, ali mislim da kvarovi ovog tipa mogu, ipak, svugde da se dese.
Iako sam znala da me čeka dan agonije zbog ovog problema, svakodnevno „imanje“ čiste, pijaće vode dostupne u stanu, van ovakvih situacija, nije nešto o čemu sam do sada razmišljala mnogo. Ipak, kad bolje razmislim, u savremenom svetu (a tek će tako biti i u budućem) imanje čiste vode predstavlja ni manje, ni više nego – luksuz.
S ozbirom da je u pitanju bio dan kada sam radila od kuće, agonija je bila još veća. Pranje ruku, zuba, umivanje, puštanje vode u wc šolji, pranje sudova, pranje povrća za potrebe kuvanja – sve su to aktivnosti za koje mi je bila potrebna voda. U panici sam odmah otrčala do lokalne radnje i kupila jednu petolitarku (za wc šolju) i pakovanje voda od 1,5 litra.
Vode nije bilo pet sati, a za tih pet sati, ja sam potrošila 5 litara vode, plus četiri flaše vode od litar i po. WC šolja, ruke, lice, kuvanje. U jednom trenutku, dok sam se u grču trudila da sperem sapun sa ruku držeći flašu vode iz koje je tekao mlaz (kojim je bilo prilično teško manevrisati) pod miškom, palo mi je na pamet jednostavno pitanje – ako sam ja uspela da za pet sati potrošim ovoliko vode, koliko litara vode jedno domaćinstvo potroši u toku jednog dana? Koliko vode potrošim ja u toku dana? I kako izgledaju životi ljudi koji nemaju pristup pijaćoj vodi svakog dana?
Da se razumemo, ovo je pitanje koje mi je sto puta do tog trenutka bilo nametnuto, ali kome nisam pridavala previše pažnje. Kada god vidim nešto na tu temu pomislim „jao stvarno ovo jeste veliki problem, jadni ljudi koji žive bez vode, ne daj Bože da ikada živim takav život“, ali vrlo brzo zaboravim na taj (gorući) globalni problem. Valjda sve što nam je stalno dostupno, bezuslovno, ne preispitujemo u velikoj meri. Za mene je to bila voda u stanu. Dok sam živela sa roditeljima, mama me je sto puta opominjala da se tuširam dugo, ali mene je to samo „smaralo“. Mislim, stvarno, ima li lepšeg osećaja od petnaestominutnog tuširanja pod vrelom vodom, pogotovo ako za to vreme još i slušaš muziku? Očigledno ima – dostupna voda i tuširanje uopšte, makar bilo i dvominutno.
Ukoliko krenete da tražite informacije o tome koliko vode trošimo i koliko su vodene površine na svetu zagađene, ni najmanje ne čude prognoze da će u budućnosti najveći konflikti nastati upravo zbog nedostatka pristupa čistoj vodi.
Prema sajtu organizacije GWMWater, tokom tuširanja pod „savremenim“ tuševima, troši se otprilike 9 litara vode po minuti, što znači da bih ja pri svakom svom rekalsirajućem tuširanju od 15 minuta potrošila 135 litara vode???
Prosečna potrošnja pijaće vode po glavi stanovnika u Srbiji iznosi 120-130 litara po danu. Prosečna potrošnja pijaće vode po jednom domaćinstvu iznosi 360 – 520 litara po danu. Dalje, jedno ispiranje WC šolje potroši 7-12 litara vode, dok mašina za pranje sudova potroši od 60 do 120 litara vode, u zavisnosti od biranog programa! Pa, koliko onda vode potroši jedno domaćinstvo od nekoliko članova? Čini se, beskonačno.
Sa druge strane, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, svaka treća osoba na svetu nema pristup čistoj pijaćoj vodi. Takođe, tri milijarde ljudi na svetu nema pristup bazičnim objektima za pranje ruku. To znači da nemaju zaštićeni izvor vode za piće iz kojeg je potrebno manje od trideset minuta za prikupljanje vode, da nemaju toalet ili klozet koji ne moraju da dele sa drugim domaćinstvima i da nemaju prostorije za pranje ruku sapunom i vodom u kući.
U Srbiji, građani pojedinih gradova uopšte nemaju pristup pijaćoj vodi. Tako, jedan od najugroženijih gradova je Zrenjanin, čiji građani preko 15 godina nemaju ispravnu pijaću vodu na svojim česmama! Takođe, kako prenosi Istinomer, najlošiju vodu, prema Izveštaju „Batuta“ iz 2018. godine ima Bač. U ovom mestu je fizičko-hemijska neispravnost vode stoprocentna, a mikrobiološka iznosi 77 odsto. Međutim, voda nije zabranjena za piće, piše Istinomer.
Kada govorimo o Srbiji, poseban problem predstavlja ugrožavanje vodenih površina, posebno prelepih reka čije prirodne boje nestaju ili se njihovi tokovi nasilno „guraju” u cevi. Ipak, ovaj problem toliko je kompleksan i opširan, da bi pisanje o njemu podrazumevalo jedan poseban tekst, ili, čak, i serijal tekstova.
Zašto uopšte pišem o ovome u jednoj kolumni? Kao da ne znamo da je prekomerno trošenje vode problematično?
Iako za mnoge probleme „znamo”, svesni smo ih, i znamo da ništa ne možemo da uradimo, pa se njima ni ne bavimo – ovo nije jedan od njih. Zapravo, nijedan problem koji utiče na naše živote nije jedan od njih. Svaki čovek ima prava na čistu vodu (i vazduh, ali o tome će tek biti reči!), ali svaki čovek ima i odgovornost prema toj istoj vodi – da ne okreće glavu na problem njene prekomerne potrošnje, ili na zagađenje reka u Srbiji. Ili na jedan od najbezobraznijih pokušaja oduzimanja javnog dobra – „privatizaciju vode”, što može biti posledica privatizacije instituta Jaroslav Černi, koji je najstručniji institut u oblasti upravljanja vodama u Srbiji i koji obavlja delatnost od opšteg interesa u domenu uređenja vodotoka i zaštite od voda, korišćenja vodnih resursa i zaštite voda od zagađivanja. Više o ovom problemu možete pročitati ovde, kao i potpisati peticiju protiv privatizacije instituta.
Na kraju dana, svako od nas može da uradi mnogo toga po pitanju zagađenja i potrošnje vode. Sledeći put kada budete prali zube, zavrnite tu česmu. Ili, ako se kupate u jezeru ili reci i vidite flaše kako plutaju – izbacite ih. To je najmanja vrsta angažmana, a svaki minimalni napor pomaže. Ali istovremeno, ne pomaže ukoliko, radeći sve to, budemo zatvarali oči pred sistemskim problemima i nedogovornim državavnim odlukama, koje, koliko god mi zavrtali slavinu, reciklirali plastiku i vozili se autobusom, na kraju dana predstavljaju najveći uzrok zagađenja i uskraćivanja vode pojedinim gradovima. Upravo takve odluke kao posledicu imaju smanjenje kvaliteta života običnog građanina i uništavanje prirodnih resursa jedne zemlje zarad postizanja instant-profita. A ipak mislim da kvalitet života svih nas, kao i očuvanje prirode takve kakve jeste, predstavlja najveći priroitet. Važniji od bilo kog, čak i najskupljeg višemilionskog „dila”. Jer bez vode, nema života, i to je pitanje koje se tiče svakoga, čak i onih koji misle da su iznad svake vrste zakona. Samo ne znam kako to do sada nikako da shvate.
0 Comments