Poslušaj audio verziju ovog teksta:
Prošli su Oskari, prošli su i izbori. Podeljene su nagrade, a i skupštinski mandati. I dok smo svi, nezasluženo, dobili neku vrstu reality slap-a, i Kris Rok je, jednako nezasluženo, dobio šamar od Vila Smita. Iako je uzeo Oskara za najbolju ulogu, Princ sa Bel Era je (potezom kojim se njegov desni dlan munjevitom brzinom susreo sa Rokovim levim obrazom) oteo šou. Zapravo je kidnapovao šou, držao ga kao taoca nedelju dana, prisilivši sve da se više bave najbesmislenijim konfliktom u istoriji televizije umesto ovogodišnjim dobitnicima. I pošto se Smit – nedelju dana posle inicijalnog izvinjenja članovima akademije i obrazloženja da ga je bog poslao kako bi štitio sve, od članova porodice, preko čitave ekipe filma King Richard, pa do megauspešnih teniserki čijeg je oca glumio i kojima je u životu išlo super mnogo pre nego što su njega upoznale – konačno izvinio i samom Roku, priznao da je preterao, da nasilje nije rešenje i da ga je sramota, a svi filmski projekti na kojima radi su privremeno obustavljeni, konačno možemo da se osvrnemo i na nagrađene umetnike.
Ukratko, CODA je osvojila Oskara za najbolji film. Ko je to očekivao? Mali broj ljudi, a ja svakako nisam bio među njima. Da li je CODA zaista najbolji film koji se ove godine našao u konkurenciji? Ne bih rekao. Da li zaslužuje Oskara za najbolji film? Apsolutno da. Da li me raduje što je CODA osvojila nagradu baš u toj kategoriji? Više nego što sam mislio da može.
Osnovna priča u filmu CODA po mnogo čemu nije revolucionarna, a ni nešto posebno zanimljiva. U pitanju je tinejdž drama o Rubi Rosi (Emilija Džouns), srednjoškolki iz malog obalskog grada koja voli da peva i želi da upiše prestižnu Berkli muzičku akademiju u Bostonu. Naravno, Rubi ne nailazi na razumevanje članova svoje porodice koji se bave ribolovom. Toliko voli muziku, a tek u poslednjoj godini srednje odlučuje da proba da pristupi školskom horu, što joj ne uspe odmah, ali srećom tu je profesor Bernando Viljalobos (Euhenio Derbez) koji nekako prepozna njen potencijal i čak joj ponudi da je besplatno sprema za prijemni za faks. Tu je i Majls (Ferdo Valš-Pilo), tip sa hora s kojim se ona prvo uopšte ne kapira, ali se onda skontaju, pa se smuvaju, pa je on povredi, pa se pomire. Dakle, rafalna paljba najtežih klišea, a zaklona ni na vidiku.
Međutim, pored priče za koju od samog početka možemo da pretpostavimo kako će se završiti, CODA paralelno donosi i priču o ljudima koje svakako ne čujemo, ali često na njih i ne obraćamo pažnju, a to su osobe sa oštećenjem sluha. U četvoročlanoj porodici, Rubi je jedina koja nije gluvonema. Njena majka, otac i brat ne razumeju njenu opsednutost muzikom ne zato što misle da je to samo prolazni tinejdžerski san ili zato što je teško upisati Berkli, već zato što nemaju predstavu kako muzika zvuči. Ne samo muzika, već kako zvuči bilo šta. Sa jedne strane, CODA je priča o ispunjenju klinačkih snova, ali sa druge je mnogo važnija i snažnija priča o problemima i izazovima sa kojima se suočavaju osobe sa oštećenjem sluha, ljudi koji se često osećaju kao stranci u sopstvenoj državi.
Nije mi lako da to priznam, ali pre gledanja filma se nikada nisam zapitao kako se gluvoneme osobe bude ujutru ukoliko moraju da se nađu negde u tačno zakazano vreme. CODA mi je to pokazala. Nikada se nisam zapitao koliki hendikep nedostatak sluha na radnom mestu zapravo predstavlja, koje sve poslove gluvoneme osobe ne mogu da rade same, koliko je teško ili nemoguće obavljati određene aktivnosti uz odsustvo sluha i koliko često je to opasno. CODA mi je i to pokazala. Pokazala mi je koliko se osobe sa oštećenjem sluha trude da se uklope i prilagode društvu, a koliko se društvo malo trudi da se prilagodi njima. Znam da je u pitanju fikcija, ali takođe znam da nikada nisam razmišljao o tome, bar ne tako detaljno. Za svaku stazu u filmu za koju sam tačno znao kuda vodi, CODA mi je dala po jednu potpuno novu za koju nisam ni znao da postoji.
Iako me Emilija Džouns kao Rubi nije posebno kupila u ovom filmu (mada mi nije ni smetala), ostalim članovima njene porodice pošlo je za rukom upravo suprotno. Marli Metlin (mama Džeki), Troj Kotsur (tata Frenk) i Denijel Djurant (brat Leo) dele najviše mesto na podijumu, zajedno sa trojicom Spajdermena, za ovogodišnji najšarmantniji oskarovski trio. Kotsur je čak otišao kući sa Oskarom za najboljeg glumca u sporednoj ulozi. Nakon dodele sam saznao da je osmislio znakovni jezik koji koriste Tuskeni u Mandalorijanu. Čovek je prosto genije.
Neosporno je da je ove godine, uzevši u obzir razne parametre, u konkurenciji bilo boljih filmova. Na primer, Dune mi je tehnički, scenaristički, pa i glumački, bolji film od CODA. Ali da li je važniji? Ne bih rekao. Uostalom, ni do koga sa planete Arakis mi nije bilo ni približno stalo kao do članova porodice Rosi. Možda to ima veze s tim da su mi šanse da sretnem Pola Atreida mnogo manje nego jednu od 70.000 osoba kojima je, prema podacima Saveza gluvih i nagluvih Srbije, prvi jezik – srpski znakovni jezik.
Dodeljivanjem Oskara za najbolji film, Američka akademija za filmsku umetnost i nauku rešila je da nagradi, ali i da skrene pažnju na film CODA. Znam da argument može da bude „Ali mogli su da dobiju nagradu u drugoj kategoriji, ne mora baš za najbolji film“, ali ne – mora. Mora za najbolji film, žao mi je. Jer to je kategorija na koju šira publika najviše obraća pažnju. To je samo matematika.
Otkako je nagrađen, broj gledalaca Epl TV-a, striming servisa koji je domaćin ovom filmu, porastao je za 25 odsto. Znam da čelnici Epla zadovoljno trljaju ruke i mašu brojkama, ali takođe znam da je od tada mnogo više ljudi pogledalo CODA nego pre dodele Oskara. A evo još jedne zanimljive statistike: istraživanje koje je sprovela aplikacija za učenje jezika Preply pokazalo je da je nakon izlaska filma The Eternals (verovatno najdosadnijeg Marvelovog filma ikada, ali filma u kom se pojavljuje prva gluvonema superjunakinja) interesovanje za učenje znakovnog jezika poraslo za 250 odsto. To su brojke koje su rezultat jednog filma, koji je uzeo Oskara za najbolji, i drugog, koji dolazi iz trenutno najprofitabilnijeg studija.
Zato gledajte CODA. Nije remek delo, ali je važan film. A i super je limunadica.
0 Comments