Početak ovog meseca obeležio mi je odlazak na BalkanTrafik – festival balkanske muzike koji se održava svake godine u Briselu. BalkanTrafik je po svom karakteru, kako kaže njegov osnivač Nikolas, jedan nekomercijalni festival, koji ima za cilj da predstavi, uslovno rečeno, drugačiju muziku belgijskoj publici i edukuje je o zvucima Balkana. Pa ipak, Nikolas kaže, uprkos antimejnstrim i, samim tim, nekomercijalnom karakteru festivala, postoje određene zvezde koje dolaze na festival i koje svojim imenom privlače veliki broj publike. Jedna od takvih zvezda, koja je ove godine nastupala na festivalu, jeste Goran Bregović.
Goran Bregović, bilo da je osoba koju volite ili ne, realno jeste zvezda visokog, svetskog ranga. S ozbirom na to da oboje govorimo isti jezik i da smo sa istog podneblja, posebno je neobično bilo upoznati ga u Belgiji, u Briselu. Na dan njegovog koncerta, razgovarali smo na terasi jednog hotela (da ne kažem rooftop-u). Doteran, u crnim pantalonama, crnoj košulji i prsluku i, pre svega, pristojan i nasmejan, Goran je odavao utisak osobe kojoj je stalo kako se predstavlja. Tačnije, možda bi bolji opis bio – utisak osobe kojoj su jasni zadaci koje nosi posao kojim se bavi. Na kraju razgovora (nije spojler) pitao me je čime se to naš magazin bavi, otkrivajući da ne voli da daje intervjue za domaće novine, koje često izvrću i bombastično predstavljaju reči. Rekla sam da je magazin koji se bavi društvom i kulturom, a on je rekao – ako je za kulturu, onda okej. Ali, da se vratimo na početak razgovora.
Kada izađete na binu, šta Vama daje draž na nastupima, s ozbirom na to da se odnosite prema svom poslu kao jednom „običnom“ poslu, koji ne predstavlja neku posebnu stvar?
Goran Bregović: Ne volim da mistifikujem. Ljudi vole te neke „umjetnik čeka muzu da mu sleti na rame, zalazi sunce i on dobija inspiraciju“ momente. Ništa ne govori u prilog tome, svi umjetnici koje ćeš mi ti spomenuti, ili ću ja tebi, su radili osam sati na dan kao sav normalan svijet. Nije to ništa naročito, biti umetnik.
A kad izađete na binu?
Kad izađem na binu, nastojim da se zabavim. Okružen sam orkestrom koji je sposoban i lijepo mi je sa njima. Kad bi me pitala ti večeras: gdje bi ti Brega išao?, ja bih ti rekao: idem da sviram sa mojima. Žao mi je da nisi muzičar, pa da ne možeš biti sa njima, jer su zbilja dobri (smeh).
U jednom intervjuu iz osamdesetih ste rekli da Vam je najveći uspeh do tada bio koncert sa simfonijskim orkestrom. Iz današnje perspektive, na šta ste najponosniji?
U smislu uspjeha? Već ovo što se događa, sve je čudo. Nije to normalno da neko naš može da svira u Sibiru, u Rejkjaviku, na Islandu, na Novom Zelandu… To je jedno malo čudo koje se desilo meni – sad, Brega, sjedi, uživaj, kad ti se već to desilo.
Da li imate neki utisak šta Vas je to diferenciralo da vam se sve to desi?
Pa, ne nastojim nešto baš mnogo da to objašnjavam, čuda se ne objašnjavanju.
Znači, to je čudo?
Pa, ja mislim da je čudo (smeh).
S ozbirom na to da imate različite vrste nastupa, sa Bijelim dugmetom i Orkestrom za svadbe i sahrane, u kolikoj meri se oni razlikuju?
Pa, razlikuju se, naravno, ali je dobro što imam različite, jer ja sviram mnogo, između 100, nekad i 150 koncerata godišnje. To je mnogo. I ako bih svirao uvek isto, malo bih se zamorio od materijala. Sa Bijelim dugmetom imam desetak koncerata godišnje, ali sa ovim mojima sviram mnogo. Imamo trenutno pet različitih programa koje sviramo. Ali, zabavno je, mjenjaju se gradovi, odmah je to nešto novo, ipak je različito svirati u Norveškoj i u Meksiku. I ono o čemu sam oduvjek sanjao, dok sam bio kao neka jebena zvjezda, je da ljudi dolaze da čuju muziku, a da ja ne moram biti ljepuškasti gitarista. To mi se desilo, da niko nema potrebu da nešto zna moje lice da bi znao moju muziku.
Koliko se razlikuju nastupi na Balkanu od nastupa u različitim delovima sveta, kako reaguje publika?
Ma, svuda reaguju. U suštini, ne moraš ništa da razumeš u muzici, muzika te pogađa tamo gdje ti ne znaš da je meta. To je nešto dublje u tebi nego ovo što mi znamo o sebi. Zato muzika tako lako sporazumjeva. Vi, ako čujete dobru muziku iz Mongolije, ona će vas jednako dirnuti kao Rahmanjinov dobar koncert. To je tako. Tako da, ako dobro govoriš taj jezik koji se zove muzika, ona sporazumjeva. Zbilja, ne vjerujem da je ikada bio u istoriji kompozitor koji ima moju biografiju, a to je da sam svirao od buzuki barova, da mogu tamo da budem dobar, a da budem i u Sidnej operi, ovde sam svirao sa belgijskim simfonijskim orkestrom, izvodio sam svoju operu na pijaci, svirao sam partije ruskim oligarsima. Ne vjerujem da je iko imao takvu biografiju da ga možeš dovjesti u takve situacije i da ostane na nogama. A to je verovatno zato što imam inače takvu biografiju – ja sam počeo kao svirač u striptiz baru. Kad počneš sa 17 u striptiz baru, daleko ćeš stići.
Da li postoji neki deo Vaše karijere koji pamtite kao najsrećniji u muzičkom smislu? Da li imate neke albume za koje vezujete te periode?
Ja, objektivno, sada pišem bolje nego prije. Samo što, u ono vrijeme kad se pojavilo Bijelo dugme, mi smo promjenili taj masovni ukus, sa nekog ukusa koji je pre toga bio vezan za festivale i šlagere, prevrnuli smo ga na rokenrol inspirisan tradicijom. Ako tako možemo reći za Bijelo dugme, a sve što valja ima veze sa folklorom. Tad sam bio mlad i imao sam energije da prevrćem masovni ukus kod nas. Mene sada to više niti interesuje, niti imam snage, tako da je ovo što ja pišem vrlo daleko od toga što je neki mejnstrim naš. I ne mogu reći da sam sad zbog toga žalostan – objektivno i nisam. I sad je to otišlo negde drugo. Ali, objektivno, mislim da sada pišem bolje nego ranije.
A da li postoji nešto što niste uradili do sada, a voleli biste?
Ne znam, trenutno pišem neku televizijsku seriju, nekih 12 epizoda. Možda se dogodine to dovede u tačku koja će tražiti produkciju, pa ćemo vidjeti. Ali, u ove dvje godine kovida, svako je izvodio bjesne gliste koje nikad nije zamišljao da će, tako da sam ja krenuo da pišem tu TV seriju.
Kada govorite o muzici, pričate sa jakom emocijom. Da li istražujete muziku?
Ne, ja ne slušam muziku.
Uopšte?
Nikad.
Što?
Pa, krenuo sam od toga da, vjerovatno, recimo – evo, je l’ ti misliš da tvoj ginekolog, kad dođe kući, nastavi da radi svoj posao, bez obzira na to što je verovatno to najljepši posao na svijetu? E, pa, vjerovatno i kompozitor to ne radi kada dođe kući, bez ozbira na to što radi najljepši posao na svetu.
Uprkos tome što kažete, postoji broj savremenih mladih bendova koji su inspirisani Bijelim dugmetom i koji cene vaš rad.
Je l’? Pa, to je novo. U mojoj generaciji niko nije govorio dobro o meni! Dobro je da nisam umro rano, da ovo doživim.
Možda bi onda trebalo da obratite pažnju, da ih poslušate (smeh)?
Pa, dobro, ponekad na tih 20 koncerata i ja pomislim – ima tu i dosta solidno napisane muzike.
Koji biste savet dali tim mladim ljudima koji sada počinju da se bave muzikom?
Znaš šta, ja sam bio na jednom MTV Awards-u, davno. I, sad, znaš kako je tamo, to je glamur, svako izmišlja kako da napravi nastup koji će bacit u sjenu sve ostale. U sred tog konglomerata i tog ataka, izašla je Ofra Haza, sama. Bosa. To je jedna mala žena od metar i po, iz Jemena. I otpjevala je svoj jedan narodnjak. To je vjerovatno najljepših dva minuta na MTV Awards-u ikada. Ja sam bio tu. Možda, da nisam, ne bih se nikad okrenuo ka svojoj tradiciji sa samopouzdanjem koje imam nakon toga. Moguće je da njima treba tako neko otkriće kao što sam ja imao. Da ih uvjeri da njihova mala neprimjetna tradicija još uvek ima dovoljno toga da te gurne, da ti da neke male tri note koje će zvučati suvislo.
Ali, iz današnje pespektive, deluje da je u Vaše vreme postojalo više prostora za probijanje, nego sada?
Ma, ne vjerujem ja u to, svako vrijeme ima svoje. Taman posla da je moje bilo talentovanije od ovoga. I u moje vrijeme je bilo tih nekih nesretnika koji odluče na trećoj godini mašinstva da sviraju jer je lakše doći do ribe. I ja sam zbog toga počeo, nije da se stidim toga, ali nisam baš na trećoj godini, nego ranije. I otpadnu oni na tom putu, a ostane ono nešto malo tih talentovanih koje znamo i danas. Nema tu njih mnogo, mi smo mala zemlja, više od 5 zbilja talentovanih imena ti ne mogu reći.
Da li ste uvek verovali u ono što radite? Jeste imali nekada sumnju?
Pa, nisam ja ni imao nekog izbora. Ja sam studirao filozofiju i trebalo je da postanem profesor marksizma, jer je u to vreme bilo tako, da profesor filozofije predaje marksizam u gimnaziji. Dakle, imao sam taj izbor, ili da budem rockstar. Bila je prilično logična odluka.
Vašu muziku, celokupan repertoar praktično, karakteriše određena doza nostalgije. Da li vi osećate takvu emociju u svom stvaralaštvu?
Juče sam se sjetio, ne znam sa kime sam pričao, pa sam se sjetio – Ranije sam (duga vremena, pošto je Bijelo dugme vrlo malo radilo), imao putovanja oko svijeta. Kupovao sam karte – pokažem na geografskoj karti gde hoću da idem i onda mi takve karte naprave. I onda sam se sa nekog putovanja vraćao iz Indije, Paksitana, Nepala i smršao sam nekih 7-8 kila. Tada sam, inače, imao svega 58 kila, tako da, kad na moju visinu spadne još 8 kila, mislio sam – kad se vratim u Sarajevo, svi će misliti da sam od neke neizlječive bolesti i onda sam stao u Istanbulu da povratim kilažu. To je bila zima i bio sam u nekom malom hotelu, a od stranaca sam bio tu ja i neke djve Kanađanke. I vlasnik hotela, koji je bio neki mlad dečko, je slavio rođendan i onda je pozvao i nas – ajde, kad ste već tu, dođite na rođendan. I onda je sve to počelo dosta onako – hepi brzdej, sve je bilo u redu na početku. Međutim kako je vreme odmicalo, kako je rođendan odmicao, tako su na sazu krenule sve tužnije i tužnije pjesme. Ove dvije jadnice me pitaju – je l’ nešto nije u redu, rekoh – ne brinite, cure, kod nas kad se najbolje provodimo, pjevamo samo tužne pjesme. Mi smo takvi. To je tako kod nas.
Pa, što?
Pa, ne znam. Ja, recimo, idem u kafanu rijetko, a najviše idem rijetko zato što ne mogu da dajem pare za tužne pjesme. A kad naručujem vesele, njih nema mnogo. Petnaestak veselih pjesama mi imamo u kafani, tradicionalnih. Ma, možda ne ni toliko.
A je l’ vas pogađa ta emocija?
Koja, u kafani?
Tužnih pesama. Je l’ vas pogađaju Vaše pesme nekada?
Pa, moje bolje pjesme su, onako, neka dopisivanja sa nekim – umjesto da ti napišem pismo, ja ti pošaljem pjesmu. A ovi ostali kojima nije adresirano tačno, možda ih pogodi jezik ili tako nešto.
A u kafani? Je l’ ima neka pesma koja Vas pogađa?
Pa, imaju tako neke vesele pjesme, i što su gore, ja ih više volim. Recimo – Mile ide lajkovačkom prugom, Zlatibore pitaj Taru, taj žanr volim.
Je l’ imate omiljenu kafanu?
Prije su bile neke kafane u koje sam volio da idem. Nekih par ciganskih kafana koje su propale kad je krenula propast prve, tako da ih više ni nema. Bio je neki Brodarac i još neke dvije kafane u koje sam išao, gde se svirala zbilja nova romska muzika. Trubači su seoska muzika, ali nova gradska romska muzika ima, koja je nastala u zadnjih 20 godina otkako Romi žive u gradovima. I to je bilo zbilja nešto. Sad me malo šta interesuje i u kafani.
Šta biste rekli sebi mladom, da možete?
Ne znam sad, kad bih odvrtio nazad, šta bi se zamjerio. Ne vjerujem da je moglo šta biti bolje. Kažem ti, uvjek mi je pretilo da predajem to jedno zanimanje, filozofiju, tačnije marksizam u srednjoj školi. To mi je bio bauk, jer sam na četvrtoj godini već išao to da radim.
Je l’ biste rekli sebi, možda, biće sve u redu, ne brini?
Ne možeš nikad reći ne brini, kako ćeš reći ne brini? Eto kovida, a, u to, evo bombe vise u zraku! Kako ćeš reći ne brini? Život je napravljen da malo brineš, ali da se praviš da toga nema i da nastaviš da ideš dalje, kao da nema. A u stvari je sve konstruisano da brineš stalno.
A kakva je uloga muzike onda u svemu tome, u životu?
Pa, ja sam imao sreću da mi je to zanimanje. Nekako se tako lijepo desilo. S tim da sam imao pauzu dok sam studirao 4 godine, bio sam obećao mami da neću svirati. A onda, kada sam se vratio, bilo mi je još jasnije da je to moj poziv. Eto.
Fotografije: David Vannucci
0 Comments