U nedelju, 28. februara u Novom Sadu u klubu CK13, po prvi put u Srbiji nastupiće Loscil, elektro-ambijentalni muzički projekat eminentnog kompozitora i multimedijalnog umetnika Skota Morgana iz Vankuvera kog mnogi smatraju jednim od najrelevantnjih savremenih umetnika na polju ambijentalne muzike. Od 1998. do danas izdao je 17 studijskih albuma, većinski za izdavačku kuću Kranky records. Njegov zvuk prožet je kinematografskom tenzijom, zloslutnim industrijskim terenskim snimcima, kao i izduženim sintisajzerskim tonovima i fluidnom melodijom. U okviru svoje evropske turneje, novosadska publika imaće priliku da, po prvi put, čuje ovog kanadskog muzičara, a mi smo tim povodom razgovarali sa njim o njegovom stavralaštvu, vizuelnom identitetu, ali i odnosu filma i muzike.
Koja je najčešća polazišna tačka jedne tvoje kompozicije, bilo da je to ono oko tebe ili u tebi pre nego dođe do rada na kompjuteru?
Skot Morgan: Različito je sa svakim projektom. Često je startna tačka zvuk ili kolekcija zvukova koje nalazim interesantnim, a ponekad počinjem sa konceptom ili idejom. U drugim prilikama počinjem iz čistog zadovoljstva u radu sa samim zvucima i instrumentima. U određenom momentu procesa, volim da pokušam da oblikujem ideju i komade za album koji će mi pomoći da se fokusiram na rad. Bilo sa tematskom idejom ili strukturisanim oblikom. Teme i ideje su često nasumične, da budem iskren, i dolaze od stvari koje čitam ili inspiracije iz mog okruženja.
Kada su u pitanju naslovi pesama, kako oni nastaju s obzirom da ne postoji tekst?
Najčešće su naslovi poslednji u procesu. S vremena na vreme dobijem ideju šta želim da učinim sa njima, kao što je bio slučaj sa albumom Equivalents. Već je postojao koncept za njega pre nego sam krenuo da stvaram muziku. Sa većinom albuma je kao davanje imena detetu – ponekad se to ne može dok se ono ne rodi i susretneš se sa njim.
Mnogi od tvojih omota albuma su jednostavno crno-bele fotografije. Šta takav izraz znači za tebe?
Ponekad su boje preizražajne za mene. Crno i belo nudi jedinstvenu priliku fokusa na formu, kontrast, svetlo i senku. To rezonira sa mnom. Uživam u jednostavnosti kao što uživam u muzici koja nije previše ‘raznobojna’, kompleksna i kitnjasta. Ako odstranite ove stvari, druge postaju primetne i centralne.
Objavio si dve knjige fotografija. Kako su nastale?
Objavio sam dve knjige fotografija. Faults, Coasts, Lines je bila više istraživanje tekstura i formi zapadne obale Vankuver ostrva. Linije prirode – horizont, talasanje talasa, ponavljajući paterni. Lux je bila druga foto-kolekcija ‘zagledana’ u led i pronalazak lepih vanzemaljskih oblika duboko unutar zaleđene vode. Obe knjige su crno-bele zato što sam bio više zainteresovan za formu i način na koje se svetlo kreće kroz prostor i materijale. Mislim da bi boja bi bila ometajuća.
Faults, Coasts, Lines
Mnogi ljudi povezuju ambijentalnu muziku sa kompozicijama nalik filmskim. Kako je to kod tebe? Da li imaš neku scenu, scenario, sliku ili kadar u svojoj glavi pre komponovanja?
Volim filmska ostvarenja, i mislim da je veština komponovanja za film podcenjena. Ravnoteža pravljenja muzike koja je upečatljiva ali takođe i komplementarna sa slikama i ne dominantna je jedinstven izbalansirani akt. Međutim, ne vidim svoju miziku kao saundtrek za išta sinematično. Sviđa mi se činjenica da je drugi mogu slušati na ovaj način, ali za mene, ne ‘vidim’ film u svojoj glavi kada radim na muzici. Apstrakcija i čistota muzike je ono što najviše volim u vezi nje. Može samostalno da ‘stoji’ u mraku.
Da li postoji film za koji bi želeo da uradiš novi saundtrek? Ili određeni režiser za čije filmove bi voleo da pišeš muziku?
Da, želeo bih da više radim sa filmom. Lynn Ramsay, Spike Jonze, Robert Eggers, Sofia Coppola su par moji omiljenih režisera. Mnogo je njih sa kojima bih voleo da sarađujem, ali retko se ukazuje prilika za tako nešto, posebno na tom nivou.
Koja je završna tačka jednog tvog komada ili albuma?
Završetak je uvek najteži deo. Ponekad je teško ‘pustiti’. I ono što me je uvek izluđivalo je činjenica da snimljenu muziku, posebno muziku koja će biti izdata na CD-u ili ploči, ne možeš izmeniti kada je jednom objavljena (ili su makar cena i napor jednostavno preveliki). Šta je urađeno – urađeno je i van je domašaja stvaraoca. Makar sa muzikom uživo možeš činiti prilagođavanja. Slušanje neke od svojih završenih snimaka može biti pomalo bolno jer ponekad čujem stvari koje mi se ne sviđaju i koje nikad neće biti moguće izmeniti.
Na čemu si poslednje radio i šta možemo očekivati od nastupa u Novom Sadu, 28. februara?
Upravo sam završio teatarsko ostvarenje, ovde, kod kuće u Vankuveru. Zove se The Undeveloped Sound i trenutno se daje kao deo lokalnog PuSh festivala. Na turneji po Evropi izvodiću audiovizualni set sačinjen uglavnom od materijala sa mog albuma Clara i radova sa Lux: Refractions, takođe. Biće ovo moj prvi put u Srbiji. Radujem se tome!
Intervju vodio: Goran Lončarević
Fotografije: Ben Didier
0 Comments