Ona žena što je pakovala meso u samoposluzi, o njoj sam mislila danima, o njenoj beloj odeći i umornim rukama, o sporom koraku kojim je došla do pulta, o tome kako je merila i umotavala taj komadić hrane, kao da joj je sasvim svejedno, i kao da se u tim pokretima nataložio umor koji je skupljala celog života, kao ja kad ostavim kafu u šolji satima, i posle nikako ne mogu da sperem talog, taj umor sam mogla da osetim kako se preliva pravo na mene, pravo iz te figurativne šolje za kafu, takoreći iz života, kao neki cement kojim se gradi kuća, cement koji ne može da se omekša i ukloni kad se jednom stegne, takav umor sam videla, jer pogledala sam je direktno u oči, htela sam da zna da je vidim, da ne želim da pobegnem od svega što ona jeste u tom trenutku, od bora na njenom licu, od sivila neonke koje nas je učinilo još udaljenijima u prostoru, rekla sam „hvala”, šta sam drugo mogla, ustvari mi se mnogo plakalo, ali toga sam tek kasnije postala svesna, jer do tada sam bila u hajpu, išla sam kroz rafove kao zombi, ali baš dobro raspoložen zombi, tako to biva pre nego što upadnem u očaj, napolju je blještalo sunce, pre toga sam bila na kafi, proleće samo što nije, a oko mene ljudi koji gledaju cene, i veliki broj njih upravo odmerava u glavi ima li za ovo, i za ovo drugo, i ako doda još ovo koliko će to biti, i ja sam maločas sabirala koliko košta meso, košta previše, i kad sam sabirala znala sam da je neko danas sigurno pored mesa prošao, a da ga nije kupio, da li ta žena koja mi je prodala meso uopšte može da ga kupi, kako to da znam, ne mogu da odem da je pitam, eno me nasred prolaza, rafovi sa jedne i druge strane, glad je strašna, i nepravda je strašna, bože zašto nisam bogata pa da svima kupim hranu, zašto?
Pošteno gledano, kako ja mogu da znam je li toj ženi okej, možda baš voli svoj život, možda joj je bio loš dan i to je sve, možda želi da radi iako je već u godinama kad bismo možda očekivali da ima penziju, možda je sve u redu, lepo ti kažem, opet projektuješ, tako govorim sebi, pokušavam da opravdam i razumem, dok merimo tikvice i šargarepu i krompir, i sabiramo, sabiramo, manje ili više opušteni, možda ljudi zapravo stvarno žive okej, ne možeš stalno misliti o njima, ali nije stvar u tome što mislim o ljudima stvar je u tome da svako ima pravo da može da kupi hrane koliko mu treba, i stvar je u tome što svako ima pravo na odmor, na primer ta žena, možda joj se baš išlo na pauzu, a nije bilo vremena, možda bi zapravo radije bila na balkonu, i ne bi ni radila da može da bira, i na tom istom balkonu bi zalivala muškatle, kuvala treću kafu u malecnoj šoljici i štrikala džemper ili čitala knjigu, otkud znam. Šta ako je i ona gledala u mene kao i ja u nju, i osetila nešto, a da nije znala šta, želju da promeni, da se podigne i pokrene, da pomisli na reku, sveže ispečen hleb, da se seti nekog koga voli, šta ako je zapravo sve bilo okej, možda jeste, a možda je i samo pogledala pravo kroz mene, i nije me ni videla dok mi je davala umotan paketić, tako često gledamo jedni u druge, jer u to vreme zapravo gledamo u sebe, u onaj mejl što je maločas stigao gde ne znamo šta odgovoriti, u pitanje kad će stići bus, da li će biti mesta da se sedne, gledamo u pitanje ako večeras kad stignem uključim mašinu za veš, da li će stići da se osuši, gledamo i u novčanik, koliko smo stavili, a koliko je iz njega izašlo, brojimo koliko smo puta provukli karticu, mislimo je li ostala uključena pegla ili u mom slučaju šporet, šta će biti sa mamom, tatom, s prijateljem, šta će biti s onim poznanikom od prijatelja što mu nije dobro, neko je opet ostao bez posla, neko je našao posao, to je život, a šta meni to znači kad stojim u sredini između rafova i ne znam šta da kupim, koliko ima sati, kad će biti gotov ručak, za koliko će mi se zagrejati rerna, šta meni to znači dok gledam kako iz samoposluge izlaze ljudi, ovi drugi ulaze, gde idemo i šta radimo i zašto nam je teško da stvarno pogledamo jedni u druge, makar projektovali ono što nas same boli na tu drugu osobu koju i ne poznajemo, i to je okej, samo da se ne pretvaramo da je sve stalno u redu, jer nije, i opet, zašto nam je teško da raspoznamo kad sve jeste okej, ili većina stvari jeste okej, nikad nisam bila ta umorna žena, ali jesam bila umorna ja, realno gledano, i među tim rafovima sam baš umorna, ali napolju je sunce, popila sam kafu, biće okej, verovatno će biti okej, možda samo treba da odspavam malo, i da napravim taj ručak.
Možda samo treba malo da iskuliram, zašto je to toliko teško, i da ostavim tu ženu za pultom na miru, gomila ljudi bi samo prošla, ne bi ni dozvolila sebi da se pita, koga briga kolika je cena mesa, sad je tako kako je, snaći ćemo se svi, navikli smo, nije nam problem, malo je teško, pa će biti lakše. Možda samo treba da hodam ulicom i pognem glavu, da se baš potrudim oko toga, pa da ne vidim opšte raslojavanje na sve strane, i sve veći jaz koji se baš u pomenutoj hrani vidi, da ne govorimo o kompleksnijim stvarima, ne dešava se tamo negde, dešava se ovde, toliko truda ulažemo da izgledamo bolje, da se ne vidi kad nam je komplikovano, da se ne vidi ako nemamo, šta god da nemamo, novac, zdravlje, nekog koga volimo, tako hodamo raspuknuti na sve strane, i hrabrimo sebe, sve je okej, sve je okej. Meni se u tom trenutku, dok stojim tamo i gledam u hranu, dobro pamteći momente sa studija kad nisam mogla da je kupim, dobro pamteći momenat kad sam mogla da kupim samo jaja i mlad zeleni luk, pa da to spremim i s nogu pojedem stojeći na ledenim pločicama u kuhinji, meni se čini kao da je većina tih ljudi oko mene kao neki prelep napukli zid, i svako od nas ima ono za ravnanje maltera u ruci, pa glačamo, glačamo, neumorno glačamo sve pukotine koje imamo, samo nam se nekad u očima vidi, na sekund, kad stražar u nama zaspi, vidi se koliko smo umorni. To ti je sve od kofeina, rekla sam ti lepo da treba da piješ manje kafe, gledam red za kase, idem na one druge, provlačim hranu, jedno po jedno, polako i uporno, unosim brojke kao malo dete, na trenutak radosna jer sam nešto uspela, kliknulo je, izlazi račun, ali onda se vraća taj osećaj kao da sve boje i zvuci padaju na mene, i mogu da vidim, kao u filmu, dok pakujem sve to u kese, sebe od maločas, pred onim silnim povrćem, kako gledam u paprike i luk, i kupus, malo udaljena, svuda je tišina, ali ima neki dobar indie dark rock melanholik zvuk kao soundtrack, tako obično biva u filmovima. Da sam u tom filmu, možda bih se hrabro vratila do one žene, možda bih joj kazala, izvinite, je l’ imate vremena za pauzu, i onda bismo popile kafu, i tad bi išla neka optimističnija muzika, a ne ovaj moj standardni gloomy gas, da sam u filmu, ali u stvarnosti sam samo izašla kroz vrata, i nastavila da hodam ulicom pod suncem što blješti pravo u moje čelo pa se mrštim, i mislim, ko ima prava da se meša u tuđi život, kad ništa jedni o drugima ne znamo, zaista ništa, i nemam ništa da dam toj ženi, niti bilo kome drugome ko se zatekao tamo među rafovima kad i ja, sem želje da bude malo lakše, malo bolje, da svako ko želi da jede meso može da ga kupi, da niko nikad nigde nije gladan, glad je strašna, i umor je strašan, onda, i da niko ne bude umoran ako bi moglo, dodajem i to, i čvrsto zatvaram oči kao kad sam bila dete pa sam verovala, ako ih čvrsto zatvorim i poželim, sigurno će se desiti, ali ovo je svet odraslih, u njemu je naivnost teško sačuvati, šta nam ostaje, mislim dok hodam polako ispod lipa, ostaje nam samo mogućnost za ljubazan, topao pogled, za pogled ljudskosti, i za lepu reč, bilo koju lepu reč, nekad se ništa više od toga ne može učiniti a da se ne pređe granica pristojnog, granica tuđeg bića, ali i to je dovoljno, meni je dovoljno, dovoljno da se ne rasplačem na ulici, dovoljno da mi ostane snage za sledeći susret, za sledeću nežnost i otvorenost prema svakome, svakome ko mi korača u susret.
0 Comments