Hej Mimi,
Stašno mi se dopao tvoj opis festivala tužnog filma i tih specifičnih mini-ekosistema koji nastaju na festivalima. Obožavam te momente kada se na događajima kratkog trajanja, kao što su festivali, ljudi sažive sa novom dinamikom, odigraju svoje uloge perfektno, stvore svoj mikrosvet i onda se pozdrave do sledeće godine, kada se ponovo nađu, svako u svojoj ulozi, kao gospođa koju si opisao. Svaka čast.
Pošto smo već ušli uveliko u decembar, moj život se pretvorio u jednu standardnu jurnjavu svih rokova koje sam zaobilazila ove godine, tako da više nego prethodnih meseci živim na relaciji kuća-fakultet, ne spavam i radim. Sreća je da živim u jednoj jako toploj (ali ne i po kućnoj temperaturi) zajednici sa dve cimerke Crnogorke, pa je u našoj kući uvek neka sprdnja, ima šta da se tračara ili raspreda, a i da sam se na fakultetu odomaćila u čitaonici/biblioteci. Znaš kako je zgodno kad umesto teksta na laptopu uzmeš u ruke da čitaš iz prave knjige, majku mu, tako da mi ne pada teško ta relacija, jer mi oba mesta prijaju. Zato ovog puta nemam nikakve ozbiljnije apdejte o kulturnim dešavanjima, osim da sam išla na nastup izvesnog Zlopija, internacionalno poznatog pevača iz Leskovca (znači mikrfon i gitara), za koga kažu da je, pazi sad – ,,simbol budvanske rivijere”, gde nastupa svakog leta u poslednjih 20 godina. Osim toga, Zlopi ima i ozbiljne evropske turneje. Teška srca priznajem da sam omirisala i noćni provod balkanskog gasterbajterskog kruga iz Londona, i mogu da ti kažem da sve to izgleda baš onako kako i zamišljaš. Ali je zanimljivo videti i taj, takođe mini-ekosistem, a pošto sam nedavno bila i na nekoj latino žurci, samo ću reći – naše gasterbajterske žurke su ipak bolje. Zanimljivo je kada skontaš koliko si zapravo balkanski indoktiriniran, ali pošto sada već imam (skoro) 30 godina, jedino što imam da kažem je – tako je, kako je.
Ali, da se vratimo mom domaćinskom životu. Pre neki dan sam kuvala u stanu. Znam, znam, zvuči egzotično, ali pošto su ovde, jelte, cene takve kakve jesu, rešila sam da se pretvorim u pravu balkansku domaćicu jer je kupovina hrane napolju „za ponekad” (ako te zanima, uža specijalnost mi je domaća pileća supa). E, sad, Englezi su poznati po poštovanju protokolarnosti, pa tako vlasnici našeg stana gaje intenzivnu brigu o tome da imamo 3 protivpožarna alarma i ono čudo za gašenje plamena u stanu, ali ne i o tome da li nam radi pravilno bojler (koji crkava svakog drugog dana), ili da li nam je odvaljena kada, slavina, da li redovno radi grejanje, itd. Jer, protivpožarni alarm je jasno definisan kao deo protokola koji može da proverava bezbednosna inspekcija, a ove osnovne životne stvari baš i ne. Ili tako makar tumače naši stanodavci.
Elem, jedan dan tako ja kuvam u svojoj kuhinji i grilujem neke pečurke koje su krenule da isparavaju i prave, jelte – paru. U trenutku kada je protivpožarni alarm (??) procenio da ima previše pare, ali ne dima (??) u stanu, krenulo je pištanje kakvo u životu nisam čula. U potpunoj jurnjavi da pokušam da ugasim alarm, uključila sam aspirator, otvorila prozor i krenula ka kontrolnoj kutiji iz koje je dopirao oslepljujući zvuk. Pošto kontrolna kutija ima 5 različitih dugmića, a nijedan, hvala bogu, nema oznaku za požar, alarm, niti za bilo šta drugo, ja sam, u očaju i polugluva, ispritiskala neke različite dugmiće i time se bavila dobra 2 minuta (vreme za koje su postojale realne šanse da ogluvim) i na kraju uspela da deaktiviram alarm. Nakon ovog trijumfa, sela sam na stolicu u kuhinju, iscrpljena kao da sam pretrčala polumaraton. I iskreno, zapitala sam se – čemu služi uopšte ovaj protivpožarni alarm, osim da ti probije mozak? Pošto nije kao da nisam primetila da ima pare, kao što bih primetila da ima dima. Niko, dakle, od spolja nije obavešten, niko nije alarmiran da me spasi, samo je meni prosviran mozak? Nisam još uvek pronašla odgovor na ovo pitanje.
Među bitnim vestima koje se ne odnose na domaćinski život – kao što i sam znaš, prošle nedelje nam je izašao i Spotify Wrapped kojem se ja iz godine u godinu radujem sve više, pogotovo pošto imam jedno veoma specifično takmičenje sa samom sobom, a to je da proveravam koliko sam minuta provela slušajući Spotify. Ova godina je slabija od prethodne dve, ali se dobro držim – skoro 78.000 minuta slušanja ukupno, što mu dođe oko 3,5 sata slušanja dnevno. Pre dve godine je bilo 90.000 – što bi rekao onaj mim, gubiš me polako, bebo.
Spotify Wrapped takođe jako volim jer mi je kao neki muzički barometar raspoloženja i životnih faza u toku godine. Tako mi je i ova godina krenula sa indie momcima (sad mi je žao što nisam otišla na koncert onog benda FEET), od aprila sam prešla u jake girly vode – Spotify je to nazvao Pink Pilates Princess Strut Pop fazom – a nakon čega sam dominanto prešla na francuske pop muzičarke (u toj fazi sam i sada). Od ovih globalnih pop girlies zvezda, samo sa Charlie xcx nisam kliknula ove godine, ali si zato ti, tako da se za nju ne brinem, ima ko da je sluša. Takođe, u moju Spotify godinu upali su i Senidah, Bijelo Dugme i Idoli, tako da je sve to baš jedna interesantna džungla različitih faza, mišljenja i emocija. I naravno, najslušaniji izvođač mi je (opet) Kings of Leon, koji nastupa na InMusic-u sledeće godine, tako da – idemo? Znam da si ih slušao već pet puta, kao stari Sziget domorodac, ne moraš da se hvališ.
E i da, moja cimerka je prišla onoj devojci o kojoj sam ti pisala da sedi stalno ispred naše zgrade. Ispostavilo se da nije toliko mlada, koliko je sitna, i da samo voli da… pa, reći ćemo, zapali, a nema terasu. Još jedan od jako zabavnih elemenata u ovom gradu je to da, uprkos činjenici da nije legalizovana, miris marihuane možeš da osetiš na svakom ćošku. To je deo tog nekog londonskog šarma.
Toliko od ovog javljanja, piši kakav je decembar u Beogradu. Čujem da su vratili semafore na kružni tok kod Ušča (HAHAHAHA), da demontiraju Stari savski most i da šut od rušenja Hotela Jugoslavija završava negde iza Makiša.
Ovde je za vikend bila neka oluja, pa nisu radile metro linije, pa me je to podsetilo na omiljenu situaciju kada u Beogradu padne kap kiše i čitav saobraćaj kolabira. Izgleda da je to neki internacionalni trend, na koji nijedan grad nije imun.
Pozdrav iz Whitechapel-a,
M
0 Comments