Nekad zvuči potpuno sjajno, nekada prestrašno, da su neki naši padavičarski heroji uspeli da izguraju toliko da ih se sećamo i nakon 20 godina i da pričamo o njima. Sjajno je jer, realno, ma koliko se osećali uzbuđeno, napaljeno i puno života u trenutku kad smo ih prvi put čuli, život je kasnije pokazao da su sva ta osećanja promenljiva i da se taj vrhunac uzbuđenja vrlo lako zaboravi. E pa, to se očigledno sa Arcade Fire nije dogodilo. Ono strašno iz prve rečenice je, naravno, vezano za vreme i za to što su prošle dve decenije, a ne znate tačno kad, gde, i u čemu. Ali nećemo sad o tome.
Možda je bolje da pričamo o onom momentu kad sam u svojoj sobi na MTV-u video po prvi put grupu od skoro pa deset (a bilo ih je manje) klinaca u odelima, suknjama i sa ružnjikavim frizurama, kako sviraju jednu pesmu, sa ritmom i rifom i uzvicima o-o-o, da bi na pola stali, zamenili instrumente i odsvirali u drugom tempu kraj pesme. To je bila Wake up, pesma koja je, ako mene pitate, njihov najveći hit, ali strimovi i vjuovi na servisima govore suprotno. Nikad mi, u stvari, nije bilo jasno koji je najveći hit ovog benda i da li ga imaju. Tu se možda krije onaj problem koji će kasnije i ugušiti ceo ovaj alternativni rok smer, gde su kritičari i too cool for school deca toliko hajpovali bendove da su oni morali da preskaču nivoe i sale, a da ih realno niko zaista nije slušao mimo urbanijih i alternativnijih krugova. Pa je tako Arcade Fire stigao u nekom trenutku svoje karijere do glavnih bina festivala i koncertnih sala za više hiljada ljudi, a da realno nemaju pesmu koju bih mogao da odzviždućem i tralala otpevam nekom rendom poznaniku i da mu tad bude jasno ko su oni. Mislim, kad me neko pita, otpevam ovaj stadionski refren pesme Wake up i ovo O-o-o-o zapomaganje i nadam se najboljem.
Wake up nije imao zvaničan spot, što je u ono vreme bila jako bitna stvar, dok se još tu i tamo provlačila muzika po TV stanicama i pre nego što je jućub svuda počeo da izbacuje vizualajzere i lyrics videe. Samo je postojao snimak nekog lajva. Ali i to je bio dovoljno. Veličina i hook koji je proizvodila ta stvar je zahtevala hiljade grla pratećih vokala u publici. Ta melodija je zvučala kao navijačka pesma koju pevaš nekom fudblaskom klubu koji jako voliš, ali i koji je realno jako loš. Pa to Wake up dobro zvuči kad od svojih miljenika tražiš da se probude i da zaigraju bolje.
Wake up nije imao spot, ali su ga imali neki drugi biseri. A „Funeral”, album koji ovog 14. septembra 2024. puni 20 godina, je zaista imao pregršt bisera koji su tematski delovali kao da su male lične priče o životu i smrti kanadskih zapitanih dečaka i devojčica, a muzički su često delovale grandiozno i veće od života.
A to mračno ime je došlo iz situacija koje niko ne voli. Period spremanja i snimanja albuma članovima benda je protekao u odlascima na sahrane. Režin Šasanj je baka umrla u decembru 2003, Vinu i Vimu Batleru je umro deda početkom 2004, a ubrzo je na onaj svet otišla i tetka Ričarda Rida Perija. Razumite ih. Ovako taksativno nabacano to možda nikome ne znači, ali realna priča je da su oni ipak Kanađani, a ako nas je nešto pop kultura naučila, to je da su Kanađani jako pristojni i fini ljudi, pa su samim tim ovoliko smrti na jednom mestu morale da utiču na njihov mentalni i emotivni sklop.
Sa ovom pričom oko albuma su možda zaintrigirali neke mračnjake, gotičare ili neke fejk tipove fanove filmova Tima Bartona, ali same pesme su bile drugačije. Mrak u koji su upakovali album idejno osvetljavale su iskrice života koje pršte iz svakog njegovog kutka. Standardnu postavku – gitara, bas, bubanj i glas razbijali su gudači, ali i zvuci harmonike i glokenšpila i ostalih izmišljenih instrumenata.
Ceo album je odrastanje zabeleženo na traci, ali ovog puta muzičkoj, a ne filmskoj, kako smo navikli da gledamo. I sve što su u tih 20 i nešto godina braća Batler i njihovi drugari i partnerke uspeli da uhvate – prve ljubavi, prave i tužne ljubavi, odrastanje u snežnim tunelima Montreala i igranje, slušanje o popkulturnim bajkama koje slamaju srce, citiranje, laži, video trake bez seksa – sve to je upakovano u omot ruke sa perom, koja kao da naslućuje da se spremamo da poslušamo ozvučenu najbolju knjigu poezije iz 19. veka.
U album je spakovan mini EP Neighbourhood, sa četiri pesme istog imena koje se razlikuju po onome što se nalazi zapisano u zagradama. Pamtimo, volimo i pevamo Tunnel sa sve citatom Anđela Badalemantija (ko zna pesmu, zna i šta mislim), ali i Laika, u kojoj je ta junakinja i danas gotovo pa mitsko biće, veće od svih nas smrtnika, koja je prvo otputovala u svemir i koja se nikad iz tog svemira nije vratila.
O stadionskoj veličini pesme Wake up sam već rekao koju, ali o Rebellion (Lies) ću sad, jer je ta pesma ona koja nas je sačekala iz drugog plana i osvojila srca. O čemu je ona, ko zna, verovatno se nastavlja na temu odrastanja i ostavljanja detinjstva iza sebe, s tim što je to „strašno” odrastanje ovde delovalo kao da vam neko izvlači tepih ispod nogu i gura vas u svet koji niste želeli, ali ste morali. Muzički, bend je na ovoj pesmi konačno zvučao kao da možete da ga povežete i sa drugim indie rokerima koji se tad bude (a i mogli ste konačno i neku njihovu pesmu da zavrtite na indie večerima po Beogradu bez da ljudi ne znaju šta da rade sa nogama i rukama dok ona ide kao što su bile prethodne).
Dok je u ovim klincima kuljao život, sva sreća, ali i poniženja koja adolescencija može da donese, u svom tonu i naslovu su suprotstavili taj kraj života, i u tom kontrastu su plivale ove pesme i rasle tokom godina. Nekome su postale veće od života, nekima jednostavno sav taj život nije bio dovoljan i tražili su nešto drugo. Kritičari će vam pričati kako je ovo jedan od najvećih i najboljih debija u istoriji modernog rokenrola. Vaš drugar, kog ste poveli onomad na Exit 2011. da sluša sa vama ovaj bend, vas i dalje mrzi što vas je poslušao da slušate „ono”. Kontrast očigledno i dalje postoji i živ je.
Arcade Fire će nakon ovog snimiti još nekoliko albuma. Neki će biti bolji, neki će biti gori. Jedan brat Batler će izaći iz benda. Drugi će imati tihi kensl. Taj (ne)kenslovani će probati da work out-uje sa ženom mu Režin nakon što se saznalo za njegove prevare. Ostali će snimati solo albume i imati izlete sa albumima drugih kanadskih bendova. Nikad neće postati veliki stadionski bend. A malo im je falilo. Možda samo jedan hit. Ili možda da je Wake up probudio još neki, malo veći broj ljudi.
0 Comments