Krajem marta zatekla nas je pozitivna vest iz regiona, a to je da će Slovenija uskoro postati druga evropska zemlja koja će zabraniti bacanje hrane trgovačkim lancima donošenjem zakona prema kome će hrana, koja je pred istekom roka trajanja ili je još dobra za upotrebu, biti donirana humanitarnim organizacijama. Podsećamo, prva zemlja koja je to učinila je Francuska, koja je 2019. počela sa sprovođenjem sličnog zakona, a to je da se većina hrane koja se ne proda ili je blizu isteka roka donira humanitarnim organizacijama ili javnim kuhinjama.
Za razliku od ovih pozitivnih primera, u Srbiji je glavni problem nepostojanje zakona o otpisu PDV-a, koji bi omogućio da se veća količna viškova hrane donira umesto da završava na otpadu. Takođe, ne postoji zakonski jasno definisan način na koji restorani i prodajni lanci mogu da doniraju hranu. EU u ovom pogledu prednjači – pojedine zemlje uvode poreske olakšice, druge zabranjuju bacanje hrane zakonom, ili propisuju obavezno partnerstvo sa humanitarnim organizacijama.
Istraživanje Centra za unapređenje životne sredine iz 2019. godine pokazalo je da se u Srbiji godišnje baci gotovo 250 hiljada tona hrane, što iznosi oko 676 tona dnevno. Svako domaćinstvo u proseku baci 35 kilograma hrane godišnje, što je vrednost od oko 10.000 dinara. Kako bi se obim problema jasnije sagledao, istraživači navode da bi se kolona dostavnih kamiona napunjenih bačenom hranom godišnje protezala od Subotice do Kragujevca. Važno je napomenuti da se ovi podaci odnose isključivo na domaćinstva, dok količine otpada iz sektora proizvodnje, otkupa, prerade, trgovine i ugostiteljstva ostaju nepoznate – što ukazuje na to da je stvarna slika još ozbiljnija.
Hrana završava kao otpad dok ljudi gladuju
Po rečima Svetske fondacije za prirodu (WWF), bacanje hrane dešava se u čitavom lancu snabdevanja – od proizvodnje, preko prerade i distribucije, pa sve do samih potrošača. Kako navode, godišnje se na svetskom nivou baci oko 1,3 milijarde tona hrane, čija se vrednost procenjuje na oko 700 milijardi evra. Na nivou Evropske unije te brojke iznose oko 88 miliona tona hrane godišnje, odnosno 143 milijarde evra.
Zemlje iz našeg regiona ne zaostaju mnogo – u Hrvatskoj se godišnje baca oko 400.000 tona hrane, u Sloveniji oko 140.000 tona, dok se u Srbiji baca čak oko 700.000 tona. Iako podaci za ostale zemlje regiona nisu dostupni, jasno je da se radi o ozbiljnom i rasprostranjenom problemu. Ekološka cena bacanja hrane još jedan je faktor negativnog uticaja na životnu sredinu. Bacanjem hrane se ne gubi samo sama hrana, već i resursi koji su uloženi u njen proizvodni proces.
Pored očiglednih ekoloških posledica, bacanje hrane ima i duboku socijalnu dimenziju. Dok s jedne strane, prema podacima WWF-a, 850 miliona ljudi širom sveta pati od gojaznosti, s druge strane 795 miliona nema dovoljno hrane za zdrav život, a čak 9 miliona ljudi godišnje umire od gladi. Ova kontradiktornost osvetljava suštinski disbalans u načinu na koji globalni sistem funkcioniše – prekomerna proizvodnja i bacanje na jednoj strani, i oskudica i glad na drugoj.
Zašto bacamo hranu?
Bacanje hrane može se objasniti kroz različite faktore koji utiču na ceo lanac proizvodnje i potrošnje hrane. Jedan od glavnih razloga za to, kako navodi Conservation of Law Foundation, su zbunjujuće oznake na proizvodima, kao što su „upotrebljivo do“ i „najbolje upotrebiti do“, datumi. Mnogi potrošači nisu sigurni kada je hrana zaista pokvarena, pa je često bacaju pre nego što bi trebalo. Ova konfuzija oko oznaka razlog je za značajan deo otpada, posebno u SAD-u. Osim toga, prekomerne porcije i pakovanja, koja su postala uobičajena u restoranima i supermarketima, često uzrokuju da kupci ne mogu da pojedu svu hranu, pa ostatak završava u smeću. Porcije koje su previše velike i pakovanja koja su često veća nego što je potrebno, postali su uobičajeni problem u modernoj potrošnji hrane.
Pored toga, kako navode iz Conservation of Law, postoji i velika potražnja za „savršeno“ oblikovanim proizvodima, kao što su voće i povrće. Mnogi kupci odbacuju proizvode koji nisu idealnog izgleda, iako su oni potpuno jestivi. Ovo dovodi do toga da se velika količina hrane koja je još uvek upotrebljiva, ostavlja da propadne ili se baca. Takođe, mnogi restorani i prodavnice nemaju odgovarajuće sisteme za reciklažu ili donacije hrane, što znači da ogromne količine hrane završe na deponijama.
Primeri iz sveta i regiona
Povod za ovaj tekst bio je slučaj iz obližnje Slovenije koja je nedavno najavila zakon kojim će zabraniti bacanje hrane u trgovinskim lancima, a slične primere nalazimo i u ostalim državama Evrope, što pokazuje da rešenja postoje – samo je pitanje volje.
Tako je, na primer, Španija zakonom zabranila bacanje hrane i uvela mere koje podstiču nošenje ostataka hrane kući iz restorana i prodavnica, kao i pravljenje džemova i sličnih proizvoda od namirnica kojima uskoro ističe rok trajanja. Francuska i Češka obavezale su markete da potpišu sporazume sa organizacijama koje se bave prikupljanjem i doniranjem hrane, a zemlje poput Italije i Moldavije odlučile su se za poreske podsticaje i administrativna olakšanja kako bi podstakle lance prodavnica da se uključe u ovaj sistem.
U mnogim zemljama ovakve probleme države prepoznaju kao ključne za rešavanje, te ih prate zakonskim promenama koje dovode do sistemskih promena u upravljanju hranom i njenim doniranjem. Kod nas je situacija i dalje takva da se konkretno ovim pitanjem bave isključivo neprofitne organizacije, a jedna od njih je Banka hrane koja je osnovana 2006. godine sa ciljem da pomogne najugroženijima, ali i da doprinese smanjenju siromaštva, gladi i rasipanja hrane.
Šta je Banka hrane?
Osnovna misija ove organizacije zasniva se na širenju kulture davanja, volontiranja i solidarnosti, kao i podizanju svesti o problemima siromaštva i prekomernog bacanja hrane. Banka hrane sarađuje sa više od 200 organizacija i socijalnih ustanova širom Srbije, prikuplja fabrički upakovane prehrambene proizvode od proizvođača, agro-industrije i trgovinskih lanaca, i distribuira ih najugroženijim kategorijama – deci i mladima bez roditelja ili sa smetnjama u razvoju, starim osobama, samohranim roditeljima, beskućnicima, korisnicima narodnih kuhinja, sigurnih kuća, Romima i mnogim drugima.
Kako navodi Katarina Žigić Blagojević iz Banke hrane, u tekstu na sajtu BBC-a, organizacija je spona između onih koji žele da doniraju i onih kojima je pomoć najpotrebnija. Donacije se ne odnose isključivo na velike sisteme – građani takođe mogu da pomognu kupovinom i slanjem paketa hrane.
Banka hrane učestvuje u raznim akcijama u kojima kompanije žele da daju svoj doprinos, a jedna takva akcija je i projekat „Hrana za sve” koji je nedavno pokrenula kompanija Delhaize. U okviru projekata, od 1. jula 2024. godine, na 14 lokacija svakoga dana građani mogu da preuzmu pakte u kojima se nalaze raznovrsne namirnice, uključujući dnevno pecivo, voće i povrće, kao i suve namirnice kojima se približava istek roka trajanja ili one sa oštećenjem originalne ambalaže.
„Projekat „Hrana za sve” je program u kojem na 14 lokacija timovi banke hrane svakodnevno prave pakete koje dele od 20 časova, sedam na teritoriji Beograda, sedam van Beograda” objašnjava osnivač Banke hrane „Vojvodina”, Srđan Budimčić, u tekstu na sajtu RTS-a.
Prema njegovim rečima, Banka hrane Vojvodina je, od 1. januara do 9. septembra prošle godine, prikupila 538 tona voća i povrća koje je podeljeno korisnicima. Budimčić takođe dodaje i da EU, uprkos velikim količinama otpada (tokom jedne godine se u Evropskoj uniji baci 132 kilograma hrane po stanovniku) može biti uzor Srbiji zbog postojanja zakona o otpisu PDV-a i veće društvene odgovornosti kompanija. Iako u Srbiji postoje programi poput „Hrana za sve” i „Tanjir po tanjir” (kompanije Delhaize) sistemska rešenja i podrška države i dalje izostaju.
Šta možemo da uradimo?
Pored neprofitnih organizacija, ključan je i momenat podizanja svesti, a jedan od prvih i najjednostavnijih koraka koji svako od nas može da preduzme jeste – pravilno čitanje deklaracija. Kako je objašnjeno na sajtu Klima 101, na proizvodima se često nalaze oznake „upotrebljivo do“ i „najbolje upotrebiti do“, koje imaju različita značenja. Prva se odnosi na lako kvarljivu hranu poput sveže ribe ili mlečnih proizvoda i označava datum posle kog konzumacija može biti rizična po zdravlje. Sa druge strane, oznaka „najbolje upotrebiti do“ označava datum do kojeg proizvođač garantuje pun kvalitet proizvoda, ali sama hrana često ostaje bezbedna i nakon tog datuma – ukoliko nije promenila miris, ukus ili izgled. Razumevanje razlike između ovih oznaka bi moglo da spreči da jestive namirnice nepotrebno završe na deponijama, naročito imajući u vidu globalni problem gladi.
Kako dalje piše Klima 101, važno je i da prepoznamo vrednost onoga što se često doživljava kao otpad – od ljuski krompira koje mogu postati hrskavi čips, do povrtnih ostataka za domaći bujon. Kuvana jaja nakon praznika mogu se iskoristiti u raznim jelima, a njihove ljuske – pa i mnogi drugi otpad – mogu završiti u kompostu kao dragoceno đubrivo. Mnoge namirnice, uključujući hleb, kuvana jela, pa čak i jaja, mogu se zamrzavati čime se produžava njihova upotrebljivost. Deljenje hrane, pravilno skladištenje, kao i doniranje viškova, sve su to male, ali značajne prakse koje mogu doprineti smanjenju rasipanja i većoj brizi za planetu.
S obzirom na to da se globalno baci čak trećina proizvedene hrane, a u nekim zemljama i do 77% te hrane je i dalje jestivo – jasno je da promena mora da počne i u domaćinstvima. Međutim, važno je istaći da bacanje hrane nije samo pitanje ličnih navika, već duboko sistemski problem. Da bi se on rešio, važno je uvesti tehnologiju koja prati otpad hrane, standardizovati oznake o rokovima trajanja i poboljšati sisteme za donacije i reciklažu hrane, kako bi se smanjio ukupni gubitak hrane. Od načina proizvodnje i pakovanja, preko distribucije i prodajnih praksi, pa do zakonske regulative koja otežava doniranje viškova hrane – odgovornost se ne sme svaliti isključivo na pojedinca. Da bi se zaista smanjilo rasipanje, potrebna je saradnja građana, institucija, proizvođača, ali i pre svega, zakonodavaca. Stoga, ostaje pitanje da li će se u narednom periodu država ozbiljnije pozabaviti uvođenjem regulativa i zakona u oblasti doniranja hrane, ili će i dalje glavni teret borbe protiv bacanja hrane nositi organizacije i pojedinci, oslanjajući se na entuzijazam umesto na sistemsku podršku.
Autorke teksta: Marija Milić i Marija Todorović
0 Comments