Pet dana ovog užasno stresnog perioda provela sam u dobroj staroj Velikoj Britaniji, bežeći od škole, priprema za fakultet i raznih pratećih guposti u zagrljaj ljudima (i zemlji) u čijem se naručiju osećam zahvalno i bezbedno.
Okolnosti su me povele u Kembridž, tačnije na kampus Triniti koledža gde sam uživala večiku čast i privilegiju samo zato što sam mogla tri dana tamo da provedem. Osnovan od strane Henrija VIII u šesnaestom veku, Triniti koledž je mesto kojim su svakodnevno koračali dobitnici Nobelovih nagrada, vladari, ljudi koji su menjali svet. Osetila sam se glupo pokušavajući da zamislim za šta su sve oni pored kojih sam šetala sposobni.
Jeli smo u takozvanom Student Hall-u. To mesto je san snova onih opsednutih Hari Poterom, s obzirom da hol izgleda isto kao na filmu. Zidovi su ulepšani portretima svakog ko je bio glavni profesor u nekom određenom trenutku u istoriji – od kojih su samo neki Isak Njutn i Ser Francis Bejkon, a na čelu prostorije je genijalan portret Henrija VIII Tjudora (čoveka sa mnogo žena).
Živeli smo na kampusu, u sobama koje izgledaju onako kako zamišljam enterijer romana Agate Kristi i u kojima odsedaju članovi akademije i profesori – jako obrazovani ljudi. Uživala sam u popodnevnim i jutarnjim čajankama uz divan pogled na baštu Trinitija. Ne znam, doduše, ko je procenio tu doluku kao dobru – s obzirom da smo na tom vrlo fensi i prestižnom mestu dobili žalbu da smo glasni, pošto smo previše psovali i nervirali se u Uno dvobojima. Barem nas nisu razumeli.
Takođe, posetili smo seoce udaljeno pola sata od grada i uživali u klasičnom Sunday Roast-u (koji se za mene, biljojeda, sastojao iz mešavine zelenog povrća). Šetajući po uličicama prošli smo pored kuće gde su živeli prestolonaslednici Karađorđevići za vreme Drugog svetskog rata. „Zanemela sam” je beznačajan termin u poređenju sa onim što sam osećala ispred neke random britanske kućice koja naizgled nema nikakve veze sa mnom, mojom zemljom i poreklom. Osećala sam se kao kad bi izraz „au kako je svet mali“ bio trzaj.
Naši sati u Kembridžu su proticali, i svoje slobodno vreme provodila sam šetajući ruku pod ruku sa prijateljima koje više smatram nekom vrstom porodice. Otkrili su mi toplu vodu u vidu prodavnice ploča gde sam provela nešto manje od sat vremena zagledajući beskonačne gomile ploča i diskova. Mislim da će me Red Hot Chilli Peppers podsećati na ovo mesto. Čekajući da me put odvede dalje, sedela sam sa drugaricom i upijala lepotu i smirenost mesta na kojem sam se nalazila.
Oprostili smo se sa Trinitijem – svako na svoj način, pa pošli put železničke stanice kako bismo stigli na voz i nastavili putešestvije.
Tri sata kasnije, našli smo se u Brajtonu: moji životni snovi su ispunjeni. Od malena sam iz nekog razloga bila fascinirana ovim gradom – bila sam ubeđena da ću u nekoj verziji života tamo završiti. To sam u više navrata rekla svakome ko bi znao da razume šta izgovaram, i stvarno sam se tako osećala celim svojim bićem.
Definitvno jedno od najlepših mesta na kojima sam za života bila, i zahvalnost koju sam osećala pogotovo tokom ta dva dana bila je ogromna. Kao dete koje još uvek misli da Deda Mraz postoji.
Glavno šetalište prostire se duž obale Atlanskog okeana i miris slane vode u januaru je čudno lepa stvar. Nikad ranije nisam bila na plaži u martinkama. Ostatak dana sam šetala kroz grad sa mokrim nogama pošto smo išli da pipnemo more i skupljamo kamenčiće – za uspomenu. Ludi Englezi su se, naravno, kupali.
Unutrašnjost pristaništa pretvorenog u luna park izgleda kao dečija igraonica na steroidima, pomislila sam kako nikad ne bih pošla tamo sa nekim ko ima epilepsiju. Bila sam okružena svakom mogućom sortom igrica, užasno napadnom muzikom i svetlima, šarenim laserima i onim nameštenim hvataljkama za sve i svašta – uglavnom za ružne plišane igračke.
Ostatak Brajtona pamtiću po kraljevskom paviljonu koji (meni barem) liči na neku egzotičnu indijsku građevinu i ima funkciju prebivaišta za rojalne ljude, slatkim uličicama, grafitima i preskupom sladoledu.
Kada smo već kod grafita, videla sam Banksijev ikoničan grafit dva policajca kako se ljube na zidu jako kul paba ukrešenog muralima muzičara koji su menjali istoriju. A sam deo zida gde je Banksi je uramljen.
Ta četvrt grada puna je ulične umetnosti, citata, grafita baby yode i miriše malo čudno. Par ulica odatle nalazila se (čudnog li čuda) radnja za ploče u kojoj sam (za promenu) provela više vremena nego što su ljudi oko mene imali strpljenja.
Poslednje veče proveli smo u hotelu nasilno trpajući gomile stvari u premale torbe. Da me neko pita zašto sam misllila da je pametno poći samo sa rancem, ne bih znala šta da odgovorim. Prilično sam sigurna da bih istim mogla nekoga da usmrtim.
Marija i ja smo spavale nešto manje od tri sata. Ustale smo po mraku bunovne, i uspele da se u roku od desetak minuta spremimo i istrčimo iz naše sobe, pa utrčimo u kombi i pođemo ka Londonu – do aerodroma. Opet sam se osećala kao da propadam kroz oblake za vreme poletanja u nekom polusvesnom uspavanom stanju. Par sati kasnije, našla sam se u svom prirodnom staništu (u vidu kafića kod škole) i sumirala utiske.
Ne znam kako da stavim u reči količinu zahvalnosti i ljubavi koju osećam prema ljudima koji su me uzeli za ruku i poveli preko kontinenta. Ovih pet dana pamtiću kao vrlo lep proces i divno iskustvo sa željom da se vratim nazad što pre mogu.
Autorka fotografija: Mila Miljković
0 Comments