Volim da posedujem knjige i stripove. Volim da ih kupujem, što u knjižarama, što onlajn, da biram izdanja, korice, da ih kod kuće raspoređujem i gledam ih kao da su nekakva umetnička dela, što i jesu, ali nisu baš zamišljena da budu deo dekora stana. Doduše, ne volim tvrdokoričena izdanja, ne volim polovne knjige, još manje volim knjižare koje prodaju samo polovne knjige i definitivno ne volim razgovore sa drugim kupcima u knjižari. Ali okej, poenta je da volim da imam fizičke primerke pisanih dela.
I iako sam u stanju da satima gledam u ekran (u proseku sedam i po sati dnevno, i to samo u ekran mobilnog telefona), nikada nisam bio fan čitanja na ekranu. Kao neko ko živi od pisanja za onlajn medije, oduvek sam na ekranu čitao samo tekstove, ali jako retko bilo kakve duže forme. Prosto, kada je čitanje knjiga u pitanju, ekrani nisu dolazili u obzir, već samo staro dobro sečenje stabala od kojih nastane papir na koji se posle odštampa neki poprilično prosečni roman u kome bih ja uživao. Ne mogu reći da me, s ekološke strane, to nije izjedalo, ali posmatrao sam kupovinu štampanih izdanja kao nekakav guilty pleasure i tešim sebe da nadomešćujem to time što recikliram papir, limenke i staklo, iako znam da taj odnos nije nimalo ravnopravan.
Međutim, nakon što sam tokom jednog kraćeg boravka u bolnici odgledao ceo dvoiposatni film na telefonu, zapitao sam se šta bi bilo ako bih samo probao da pročitam nekoliko stranica knjige na telefonu? Već imam onu Books aplikaciju i nekoliko digitalnih knjiga koje sam odavno skinuo za nedajbože. Samo ću da probam i ništa više. Strana-dve, a potom nazad na Instagram. Ali desilo se nešto potpuno suprotno – sada sam potpuno navučen na čitanje na telefonu.
Ovo je najbolja stvar koja mi se desila u poslednje vreme, striktno tehnički gledano. Jer bukvalno čitam kad-god imam slobodan trenutak i kad-god uzmem telefon u ruke. Čak i dok pišem ovo, svako malo bacim pogled na moju digitalnu knjigicu. Nemoguće je odupreti joj se, jer je stalno tu. Čak i da ste ona osoba koja uvek sa sobom nosi knjigu u torbi ili makar neko džepno izdanje u, pa, jednom od džepova, knjiga na telefonu je vaš prijatelj. Živimo u 2022. godini i svesni ste da postoje velike šanse da zaboravite masku, bočicu sa dezinfekcionim sredstvom, ključeve od auta, pa i tu knjigu koju tvrdite da stalno nosite sa sobom. Ali jedna stvar koju sigurno nećete zaboraviti je vaš mobilni telefon. A u njemu će, pored svih aplikacija na koje trošite, kao i ja, makar sedam sati dnevno, biti i nekoliko knjiga.
Postoji više aplikacija za čitanje. Od Kindle aplikacije za Android i iOS, preko KOBO-a, Fullreader-a, Bookmate-a (gde možete čitati i dela na srpskom jeziku) i ostalih. Ja koristim Apple Books, zato što se automatski našla na mom telefonu i obožavam je. Naravno, tehnologija je dovoljno napredna, tako da mi nije potreban obeleživač, već samo uđem u aplikaciju i nastavim da čitam tamo gde sam stao. Mogu da podesim parametre, koliko minuta dnevno moram da čitam minimum i koliko knjiga godišnje moram da pročitam. I verujte mi, kada to podesite, isto je kao da ste aktivirali aplikaciju za trening. Prosto vas vuče da ispunite dnevne kvote. Osećate se loše ako niste čitali makar pet minuta dnevno, koliko je minimalna kvota, ali sigurno ćete čitati više od toga.
Zašto? Zato što je čitanje na telefonu odlično baš kada nemate vremena za čitanje. Jer, ako hoću da čitam knjigu, ja moram da odlučim da je čitam, da kažem sebi „e sada imam vremena za čitanje“ i uzmem knjigu. I ne samo da kažem, već da zaista stvorim sebi vreme za čitanje, da obavim sve druge obaveze, da zaista imam slobodno vreme koje ću, bez griže savesti, posvetiti čitanju. Ali sa knjigom u telefonu, mogu da čitam uvek, jer, šta god da radimo, realno, svako malo ćemo izvaditi telefon samo kako bismo iskulirali na sekund.
Osim ako nisam književni kritičar (a nisam) i ne radim u nuklearnoj elektrani u Springfildu, ne mogu baš da čitam knjigu tokom radnog vremena. Ali ono što mogu, i što treba da radim, jeste da odem po kafu, do toaleta ili ustanem da se samo provrtim po kancelariji kao ker. Da li tad imam mogućnosti da iz torbe izvučem knjigu i vremena da pročitam koju stranu? Ne baš. Ali dok čekam da provri voda, pročitam makar jednu stranu na telefonu. Veličina strane i broj reči se razlikuju nego u standardnoj knjizi, ali bolje išta nego ništa, zar ne?
Nedavno sam bio u restoranu i u jednom trenutku sam morao da odem do toaleta. Ispred toaleta sam zatekao jednu klinku kako stoji i čita knjigu. Neki young adult roman, simpatično nešto. Pitao sam je da li čeka red ili pronalazi neko čudno zadovoljstvo u čitanju ispred toaleta i rekla mi je da čeka red. I donedavno bih pomislio „Jao, kakva carica, toliko voli književnost da gleda da ugrabi svaku priliku za čitanje“. Sada mislim isto to, ali dođe mi i da kažem „Čitaš pravu knjigu? Lol, devojko, gde živiš ti? Pogledaj ovo, this is the next big thing“ i izvadim telefon poput trgovačkog putnika.
Samo sam stao u red iza nje i izvadio mobilni telefon. Tako smo oformili mali književni klub ispred WC-a. Ovo govori dosta o čitalačkim navikama Francuza, ali takođe govori i o prosečnom vremenu koje provedu u toaletima restorana. Nije isključivo i da su te dve prakse povezane. Sad, uvek može da se kaže kako je čitanje prave knjige bolje makar zbog toga što ne gledate stalno u ekran, što je štetno za vaš vid. Ali opet, u 2022. godini ne možemo a da ne gledamo u ekran. I ako već moramo da gledamo u ekran, možda je bolje da gledamo u nešto zanimljivo na tom ekranu, zar ne?
Osim ako ne planirate da uvedete neku diktaturu, uništite sve ekrane i time sprečite i potencijalnu robot revoluciju, nemojte mi izlaziti sa argumentom da čitanje na ekranu ne valja jer oštećuje vid. Život ne valja danas, generalno, pa se ne ubijamo zbog toga. Takođe, jeftinije je čitati knjige na telefonu. Postoje aplikacije koje se plaćaju, ali mnoge su besplatne, a elektronska izdanja knjiga su po običaju jeftinija od štampanih. Takođe, postoje sajtovi na kojima možete da nađete knjige baš jeftino. Baš baš jeftino. Skoro džaba, ako znate na šta mislim (namig namig).
Da li ovo znači da ću prestati da čitam štampane knjige? Apsolutno ne. I dalje se smucam po knjižarama i kupujem izdanja koja me zanimaju. Ali prosto ne bežim više od digitalnih knjiga. Nemam ništa protiv njih, volim ih, na njihovoj sam strani. Ne samo zato što imam kvotu za čitanje koju moram da ispunim u aplikaciji, već zato što mi se zaista dopada. I čitanje na telefonu ne isključuje čitanje fizičkog izdanja. Zapravo se ove dve tehnike čitanja međusobno dopunjuju. Nedavno sam toliko bio obuzet jednom knjigom koju sam čitao na telefonu da mi je devojka kupila štampano izdanje za rođendan. Poručila ga je, a zatim mi je rekla da prestanem da je čitam na telefonu, jer postoji rizik da ću je završiti dok mi ne stigne fizička kopija. Ali pošto sam već bio navučen na čitanje na telefonu, samo sam izabrao drugi naslov i nastavio u istom ritmu.
Nedavno sam slušao podkast u kom je gostovao jedan pisac iz regiona. Neću reći koji podkast, niti koji pisac je bio gost, ali čim kažem domaći podkast i regionalni pisac, možete da pretpostavite o kom je podkastu reč. Malo je teže pogoditi pisca doduše, jer ono što je pisac izjavio misle i govore skoro svi pisci iz regiona. Elem, tip je rekao nešto u fazonu „Mladi ništa ne čitaju, ja se zgrozim kada vidim kako samo gledaju u one telefone umesto da neguju jezik“ i bla bla bla „prave vrednosti“ bla bla bla „u moje vreme“ bla bla bla.
I sada imam novu životnu misiju, a to je da uhodim tog pisca i stalno pred njim gledam u telefon. Da sednem prekoputa njega u prevozu, i samo buljim u mobilni. A kada me pogleda sa gađenjem, odmahne glavom i ispusti gotovo nečujno „c-c-c“ – ali ja sam toliko puta čuo „c-c-c“ u životu da imam posebno istančan sluh za „c-c-c“, pa bez problema čujem i njegovo „c-c-c“ – kažem mu: „Ej, ne osuđuj me kad ne znaš ništa o meni. Iako buljim u telefon, ja zapravo negujem jezik. I ne samo da negujem jezik, nego ga negujem upravo čitanjem tvog romana. I znaš šta, nisam dao ni dinar za njega. Ali ono, dobar je, bravo.“
Naslovna ilustracija: Olga Đelošević
0 Comments