Da li je Beogradu potrebno još mernih stanica za procenu kvaliteta vazduha?

Ukoliko obraćate pažnju na bilborde u Beogradu, sigurno ste primetili i one koji pokazuju kakav je kvalitet vazduha u Beogradu. Na njima je prikazano lice čiji se izraz menja u zavisnosti od toga da li je vazduh dobar ili loš. Međutim, u prethodnih godinu dana, bilbord postavljen kod Terazijskog tunela pokazuje nam zbunjujuće podatke. Naime, kada je kvalitet vazduha ocenjen kao dobar, lice koje stoji pored ove informacije nije srećno. A nisu ni lica Beograđana, čak i kada dobijaju informacije da nam je vazduh „čist”.

Ipak, nisu nam potrebni bilbordi da bismo i sami zaključili da je vazduh u Beogradu često bio prekomerno zagađen jer smo neretko mogli da ga vidimo. Vazduh može biti zagađen i onda kada je dan sunčan i kada nam zbog toga deluje da zagađenja nema, ali dovoljno je da pogledamo neku od aplikacija koje većina nas ima na telefonu, a koje mere kvalitet vazduha i videćemo da je vazduh u Beogradu najčešće prihvatljiv, zagađen ili jako zagađen, a skoro nikada nije dobar ili odličan. Da bismo do ovih podataka došli, moraju da postoje merne stanice koje mere zagađenje vazduha, a koje postavlja Agencija za zaštitu životne sredine u saradnji sa gradom (grad je dužan da obezbedi mesta).

Najnoviji Plan kvaliteta vazduha odnosi se na period od 2021. do 2031. godine i on sadrži 80 mera za smanjenje i sprečavanje zagađenja vazduha u Beogradu, a jedna od njih je i povećanje broja mernih stanica i mernih mesta za kontrolu vazduha.

U okviru ove mere navodi se da je neophodno postaviti još mernih stanica jer broj stanovnika, automobila i domaćinstava raste. Ovim se, kako se navodi u Planu, povećava kvalitet informisanja građana, sa ciljem očuvanja javnog zdravlja, ali pomenuta mera ni na koji način ne doprinosi smanjenju zagađenja, koje se već godinama unazad povećava.

Kada počinju merenja kvaliteta vazduha i čemu služe?

U javnosti se tek početkom 2018. godine učestalije pominju termini poput mernih stanica, PM čestica, suspendovanih čestica…, jer upravo tada kreću i merenja u realnom vremenu. Ranije su merne stanice pokazivale podatke o zagađenju za prethodni period i nije bilo moguće znati koliko je vazduh zagađen u sadašnjem trenutku.

Merne stanice su objekti koji služe za merenje i prikupljanje podataka o kvalitetu vazduha, odnosno, mere nivo zagađujućih materija u vazduhu, ali, osim toga, one daljom i detaljnijom analizom pokazuju i indikatore, tačnije, uzročnike zagađenja. Stepen zagađenosti vazduha se klasifikuje kao: odličan, dobar, prihvatljiv, zagađen i jako zagađen.

Nivo zagađenosti vazduha prati se merenjem koncentracija sledećih zagađujućih materija: sumpor dioksid, azot dioksid i oksidi azota, suspendovane čestice (PM10, PM2.5), benzen, arsen, olovo, ugljen monoksid, živa, prizemni ozon, kadmijum, nikl i benzo(a)piren u vazduhu. Neke od stanica koriste se instrumentima za automatsko merenje, odnosno prosleđuju podatke u realnom vremenu (na portalu Beoeko koji je u vlasništvu Gradskog zavoda za javno zdravlje podaci se ažuriraju na svakih sat vremena), a postoji i ručno merenje, odnosno, gravimetrijska metoda, prilikom koje se detaljni podaci dobijaju uzimanjem uzoraka i njihovom daljom analizom. U ovom drugom slučaju se dobijaju se i informacije o poreklu zagađenja.

S tim u vezi, treba istaći kako je važno da merne stanice postoje, međutim, kriterijumi za ocenu kvaliteta vazduha koje koristi Gradski zavod za javno zdravlje (isti ti kriterijumi koriste se u Evropi od 2006. godine) blaži su od onih koje koriste aplikacije za ocenu kvaliteta vazduha, poput xEco aplikacije (aplikacije uglavnom koriste indikatore prema kojima se vrše merenja u SAD-u), te će tako, na primer, prema oceni Beoeko aplikacije kvalitet vazduha biti ocenjen kao prihvatljiv, dok će aplikacija xEco taj isti vazduh najverovatnije oceniti kao loš.

Šta je nedostatak Plana kvaliteta vazduha u oblasti monitoringa?

Trenutno ne postoji precizan podatak koliko tačno mernih stanica postoji u Beogradu – prema podacima Gradskog zavoda za javno zdravlje postoje 23 merne stanice, dok se na sajtu Agencije za zaštitu životne sredine (SEPA) nalazi 27 stanica na teritoriji glavnog grada. Ukupan broj mernih stanica na teritoriji cele Srbije, prema podacima SEPE, je 68 stanica, što je svakako znatno manji broj raspoređenih stanica na teritoriji cele države, u odnosu na glavni grad.

S obzirom na to da je u Beogradu raspoređena gotovo polovina mernih stanica koja se nalazi na čitavoj teritoriji Srbije, upitno je zašto se u Planu kvaliteta vazduha u aglomeraciji Beograd kao jedna od mera navodi to da je potrebno izdvojiti određena sredstva iz budžeta za nove stanice.

Postavlja se pitanje šta je problem sa postojećim mernim stanicama i da li su Beogradu zaista potrebne dodatne merne stanice za praćenje kvaliteta vazduha?

„I sa daleko manje podataka vazduh je bio ocenjen kao prekomerno zagađen. Poznata je priroda i uzroci zagađenja, ono što je eventualno potrebno su detaljnije hemijske analize suspendovanih čestica”, objašnjava Ognjan Pantić iz Beogradske otvorene škole.

Milenko Jovanović i Dejan Lekić iz udruženja građana Nacionalna ekološka asocijacija naglašavaju da je postavljanje novih mernih stanica apsolutno nepotrebno, jer se uspešnost upravljanja kvalitetom vazduha ne ocenjuje brojem kupljenih nepotrebnih analizatora i stanica, nego nivoom smanjenja emisija koje uzrokuju prekomeno zagađen vazduh.

„Ovo jeste skretanje pažnje, odnosno fingiranje zakonskih obaveza u zaštiti javnog zdravlja od posledica visokih koncentracija polutanata. Ogroman broj navedenih mera (80) koje su predstavljene Planom nemaju odredbu njihovog kvantitativnog doprinosa ovom procesu i vremensku odrednicu kada će se videti rezultati njihovog sprovođenja. Prethodni plan nije doneo planirane rezultate, a to nije analizirano, što implicira da se od neuspešnih menadžera ne može postati spasilac zdravlja građana”, navode Milenko i Dejan.

Ognjan Pantić navodi i da ne postoje jasno izdvojena sredstva za sprovođenje Plana, niti neka vidljiva koordinacija na sprovođenju i izveštavanju Plana u Gradskoj upravi i ističe da je to ono na čemu treba da bude fokus.

Takođe, ne postoji podatak na kojim mestima bi merne stanice bile postavljene, kao ni zbog čega baš na tim navedenim mestima.

Iz Sekretarijata za zaštitu životne sredine prihvatili su da daju izjave na ovu temu, međutim, do zaključivanja ovog teksta nismo dobili ogdovor na pitanje zašto smatraju da je u Beogradu potrebno postaviti još mernih stanica, kao ni na pitanje na kojim mestima bi bile postavljenje merne stanice i u kom periodu.

„Beograd je i više nego dovoljno pokriven monitoringom zagađenja vazduha. Ono što fali jeste da se se eventualno neke prigradske opštine pokriju monitoringom u realnom vremenu. Postoji problem sa prikazivanjem podataka na sajtu Agencije, ali to nije do Grada Beograda. Najveći propust bio je to što Grad Beograd nije podelio podatke iz svoje mreže sa Agencijom za zaštitu životne sredine u 2020. godini, ali za 2021. jeste”, navodi Ognjan.

Iz svega navedenog, postavlja se pitanje da li se potreba za novim mernih stanicama koja se navodi u trenutnom desetogodišnjem Planu za unapređenje kvaliteta vazduha može opravdati tezom „da građani budu bolje informisani” ili predstavlja neracionalno trošenje resursa.

Koji su nedostaci već postojećeg monitoringa?

Ustanovljeno je da merne stanice postoje i vrše određenu vrstu monitoringa, pa, ipak – kao najveći nedostatak, prema nalazima Evropske komisije, na šta je ranije ukazivao RERI, jesu podaci o prisustvu praškaste materije iz kategorije PM 2.5, jer ih mnoge stanice ne mere ili ih mere s prekidima. Upravo PM2.5 čestice smatraju se za najopasnije zagađivače jer su najsitnije, prodiru u telo čak i kroz kožu, a smatraju se i „tihim ubicom” jer se godinama talože u krvotoku (ove čestice manje su od poprečnog preseka ljudske dlake).

S tim u vezi, mernim stanicama nedostaje hemijska analiza kojom bi se odredio izvor i količina ovih sekundarnih čestica u vazduhu. Stanice za merenje ne mogu da odrede poreklo PM čestica, a upravo unapređenje u ovom pogledu doprinelo bi detaljnoj slici o stanju zagađenosti vazduha, koja je bitna radi praćenja dugoročnog uticaja zagađenja vazduha na javno zdravlje, ali i radi donošenja mera za smanjenje zagađenja vazduha.

Ono što bi u ovoj situaciji bilo neophodno jeste pospešiti monitoring za suspenodvane PM2.5 čestice upravo jer se smatraju najopasnijim po zdravlje ljudi. Dakle, nabavka novih mernih stanica imala bi smisla jedino ukoliko to zaista budu stanice koje mogu da izmir i PM 2.5 čestice. U Planu se, kao još jedna od mera, navodi unapređenje monitoringa i uvođenje novih tehnologija. Međutim, problem koji se javlja je taj da nigde jasno nije definisano na šta se ove mere odnose, kako i kada će se sprovoditi, te da je potrebno razmatranje i uvođenje novih tehnika i tehnologija.

Neosporivo je da je postojanje mernih stanica neophodno da bismo imali uvid u kvalitet vazduha i u skladu sa tim preduzeli odgovarajuće mere kako bismo se zaštitili. Ipak, postoji niz stvari na koje bi trebalo prebaciti fokus kako bi se radilo na smanjenju zagađenja. Zaobilaženje glavnih problema i prebacivanje fokusa na stvari koje nisu prioritet u situaciji kada zagađenost vazduha u Beogradu veoma često premašuje granice dozvoljenog su doveli do toga da Republika Srbija zauzima prvo mesto u Evropi po smrtnosti od zagađenja životne sredine – tačnije, da u Srbiji prevremeno umre skoro 6.600 ljudi, kako se navodi u publikaciji Beogradske otvorene škole „Od merenja ka merama”.

U čemu leži potencijalno rešenje?

„Ni 1000 stanica neće poboljšati kvalitet vazduha, niti promeniti postojeću višegodišnju dijagnozu da je vazduh prekomerno zagađen. Analiza kvaliteta vazduha na osnovu rezultata monitoringa, kao i definisanje mera za smanjenje aerozagađenja se ne donose po kvartovima, opštinama, niti okolini mernih mesta. Beograd se tretira kao celina, jer vazduh ne prepoznaje granice, niti državne, a kamoli opštinske. Verovatni razlog za neracionalno trošenje novca građana je i namera da se sačeka puna kalendarska godina rada novih stanica radi analize rezultata, što odlaže donošenje i sprovođenje neophodnih mera na smanjenju emisija”, navode Milenko i Dejan iz Nacionalne ekološke asocijacije.

Njih dvojica smatraju da bi novac trebalo usmeriti ka rešavanju izvora zagađenja, kao što su individualna ložišta, termoenergetski sektor, saobraćaj…

Ognjan Pantić, s druge strane, kao pozitivne primere navodi saradnju između agencija i građana, što je slučaj u Americi, gde građani dobijaju uputstva gde da nabave senzore i kako da ih koriste, a kaže i da je situacija u Srbiji po pitanju mernih stanica koje instaliraju građani dobra.

„Građanski senzori u Srbiji za sada služe svrsi baš kako treba – daju indikativna merenja, privlače pažnju javnosti, podstiču debatu o stanju kvaliteta vazduha i rezultiraju zahtevu javnosti ka institucijama da se monitoring unapredi”, zaključuje Ognjan.

Osim pritiska i dokazivanja da je Plan za unapređenje kvaliteta vazduha napravljen da ne ispuni suštinski cilj, što je, kako smatraju Milenko i Dejan iz udruženja građana Nacionalna ekološka asocijacija, donošenje i sprovođenje adekvatnih mera u cilju poboljšanja kvaliteta, građani su nemoćni jer institucije ne rade ovaj posao.

„Predstavljanjem činjeničnog stanja pokušaćemo da građanima, ali i institiucijama, pokažemo njihove propuste, ali i da predložimo rešenja koja će dati merljiv efekat”, zaključuju iz Nacionalne ekološke asocijacije.

Sve navedeno dovodi nas do zaključka da bi novac trebalo preusmeriti na konkretne mere koje bi dovele do smanjenja zagađenja vazduha tamo gde merenja već postoje i ukazuju na to da je vazduh prekomerno zagađen ili uvesti merne stanice u gradovima u kojima ovih stanica nema. Nove dodatne stanice na teritoriji Beograda nisu potrebne, te je ova stavka u desetogodišnjem Planu unapređenja kvaliteta vazduha lako mogla biti zamenjena efikasnijom merom koja bi doprinela smanjenju zagađenja. „Mera” koja podrazumeva još mernih stanica nikako ne bi doprinela smanjenju zagađenja vazduha i predstavlja neracionalno trošenje budžeta. Stoga, pored konstatovanja da je vazduh prekomerno lošeg kvaliteta, institucije bi trebalo da rade na tome da to zagađenje smanje. Za sada, čini se da jedino civilni sektor, kroz informisanje građana i pozivanje na njihovo učešće u procesima donošenja odluka, ali i pritiskom na institucije, brani ustavno pravo svih građana na čist vazduh i zdravu životnu sredinu.  

Naslovna fotografija: Yann Richard
Mentorka: Snežana Katunac

Tekst je nastao u saradnji sa organizacijom RERI, a podržan je od strane British Council-a.

Tekst je dostupan na engleskom, makedonskom i albanskom jeziku.