Zamislite sledeću situaciju: šetate ulicom, naletite na prijatelja i kažete mu: „Eeej, ‘de si, šta ima?”, a on vas samo pogleda i bez reči ode. U stvarnom svetu, takvo ponašanje bi bilo šokantno i neprihvatljivo, realno sve bi nas ostavilo u čudu. Međutim, u digitalnom prostoru, ovakva situacija je postala gotovo uobičajena.
I ne, nemojte reći da nikada nikoga niste ghostovali ili da se niste našli u situaciji da vama neko, tek tako, ne odgovori na poruku. Fenomen ghostovanja – iznenadnog prekida komunikacije bez objašnjenja – više nije rezervisan samo za romantične odnose, za šta ga najčešće vezujemo, on se sada širi i na prijateljstva, poslovne odnose, a vrlo često se dešava i tokom procesa zapošljavanja ili neke profesionalne saradnje.
Ghostovanje je, naravno, prvo postalo vidljivo u svetu dejting aplikacija. Vrlo često upravo na dejting aplikacijama dešava se da osoba samo prestane da se javlja, a nisu isključene ni situacije u kojima neko zakaže dejt i ne pojavi se, obriše aplikaciju i samo nestane. Neretko se ovakav prekid komunikacije dešava i posle dužih i intenzivnijih razgovora ili susreta, što stvara još veći osećaj zbunjenosti i sumnje u sopstvenu vrednost.
Priču poput one dopisivali smo se tri meseca išli na dejtove i on/ona je samo nestao/la, čuli smo makar jednom (nadam se, ne i doživeli). Jer šta više može da zaboli od toga kada neko samo nestane bez bilo kakvog objašnjenja i ostavi te da sam razmišljaš šta se krije iza toga?
Jedan od razloga zašto ljudi ghostuju jeste želja da izbegnu neprijatne razgovore ili osećaj krivice, obično kada dođe do nekih „suočavanja” ili neslaganja. Međutim, vrlo često, nije potreban ama baš nikakav razlog da osoba samo usred dopisivanja nestane. I pojavi se za dva meseca ili dva dana ili možda više nikad. Digitalna distanca je ta koja omogućava da se, bez direktne konfrontacije, neke osobe jednostavno povuku kad god osete nelagodu.
Sve i da je digitalno doba pospešilo ovo, nemoguće je da se ne zapitamo: kada je to postalo društveno prihvatljivo?
Sa druge strane, kad šire sagledamo trenutnu situaciju, lako je shvatiti kako smo dospeli ovde. Pre svega, današnji tempo života omogućava nam da se iza njega „sakrijemo” i imamo dobro opravdanje da izbegavamo ovakve situacije, ne samo u ljubavi.
Mejlovi i poruke ostaju neodgovoreni, ponekad slučajno, ponekad zato što ne znamo šta da kažemo ili se plašimo da kažemo istinu. Postalo je toliko lako otkazati planove ili ih pomeriti 10 minuta i to sve samo jednom porukom. Isto tako, postalo je jednako lako i nestati iz nečijeg života. A onda dolazi ono što treba da se zapitamo, a to je čega se zaista toliko bojimo?
„Sada smo toliko loši u raskidanju da mnogi od nas to uopšte i ne rade”, navodi se u tekstu Washington posta, gde se, između ostalog, ističe i da su ljudi nestajali oduvek, kao i da je Merriam-Webster (jedan od najpoznatijih i najuglednijih izdavača rečnika engleskog jezika) pronašao tragove trenutne definicije „ghostovanja“ još 2006. godine. Međutim, fenomen je postao aktuelan tek poslednjih nekoliko godina.
Većina ljudi oseća da je ghostovanje na neki način pogrešno ako je u pitanju veza koja je trajala duže od jednog dejta, kaže za Washington post Andrea Bonior, klinička psihološkinja iz Vašingtona. Međutim, „što više ljudi to radi, to više pronalaze opravdanja… To je stvorilo osećaj normalnosti koji nije postojao pre 10 godina.“
Postoji i posebna vrsta ghostovanja nakon seksualnog odnosa. U kontekstu „hookup” kulture, nakon što dobiju ono što žele (najčešće seks), neki smatraju da više nema potrebe za daljom komunikacijom, navodi se u tekstu na sajtu PsyPost.
Ono što delom može imati veze sa ovim fenomeno jeste i taj prividan osećaj da uz pomoć tehnologije stičemo utisak da postoji bezbroj opcija i nekih novih ljudi koji su tu oko nas. Stoga, ako se iznenada pojavi neka zanimljivija osoba, ovu od ranije najlakše je ghostovati, objašnjava se u testu na sajtu časopisa Forbes:
„Uz sve veći broj tehnologija koje su nam na raspolaganju, imamo gotovo neograničen pristup neograničenom broju ljudi,“ kaže Katherine Holmes, glavna autorka istraživanja koje je sprovedeno upravo na ovu temu.
„To čini potencijalne partnere prilično zamenljivim i daje ghosterima određeni nivo sigurnosti i anonimnosti.“
Međutim, najčešći razlog za ghosting bio je jednostavno – gubitak interesovanja. Kao što jedan učesnik istraživanja kaže: „Nekad konverzacija jednostavno postane dosadna.“
Takođe, iz razgovora je proizašla ideja da učestalo ghostovanje može postati obrazac ponašanja – način na koji osoba navikne da završava odnose.
Ipak, postoji i jedno istraživanje koje će možda promeniti pogled na to kako smo do sada posmatrali ovaj fenomen. U pitanju je istraživanje koje su sproveli YeJin Park i Nadav Klein pod nazivom: „Ghosting: Društveno odbacivanje bez objašnjenja, ali ne i bez emocija koje govori o tome da ghosting nije nužno znak bezosećajnosti, već često proizilazi iz brige za drugu osobu.
Kroz osam eksperimenata, istraživači su otkrili da ghosteri često imaju prosocijalne motive, poput želje da izbegnu direktno povređivanje osećanja ghosteeja (osoba koja je ghostovana), ali da ghosteeji te motive uglavnom ne prepoznaju i potcenjuju koliko ghosteri zapravo brinu.
Zaključak tog istraživanja bio je da ghosting, iako bolan, ponekad proističe iz pogrešnog pokušaja da nekoga zaštiti, a ne iz namere da se nanese šteta. Ukratko, ghosting nije nužno rezultat nebrige, već nekad i pogrešno usmeren pokušaj da se zaštiti druga osoba – što, ironično, često napravi još veću štetu.
Ovo kažu istraživanja, ali da li je zaista tako ako pođemo od nekog svog ličnog pogleda na to? Uglavnom će se desiti da ne odgovorimo na poruku ako želimo da izbegnemo razgovor, smara nas da nastavimo da pričamo o nekoj temi ili želimo da izbegnemo nečiji poziv na bleju? A da li zaista nekada ghostujemo kako bismo zaštitili drugu osobu, procenite sami.
Kako su se navike sa dejting aplikacija preselile i na druga polja života, ghostovanje je postalo sve češće i u procesu zapošljavanja, u onoj profesionalnoj sferi gde se odgovor na mejl ili poslat CV očekuje. Sa druge strane, dešava se da i kandidati koji budu pozvani na razgovor za posao odluče da se samo ne pojave. Možda su u međuvremenu već dobili drugi posao ili su se predomislili, ipak, sta god da je razlog, sasvim je dovoljno da se druga strana obavesti o tome.
Isto tako, i poslodavci često ghostuju kandidate obećavaju odgovore „sledeće nedelje” koji nikada ne stignu, ostavljajući ljude da čekaju, pretpostavljaju i gube samopouzdanje. Kao da se i tu izgubila neka osnovna svest o drugoj strani, o očekivanjima i uloženim emocijama, o jednostavnom poštovanju da drugome kažete „ne” ili „nismo vas izabrali” ili „ipak smo pronašli bolju opciju”.
Jednako prisutan oblik ghostovanja odvija se i među prijateljima i poznanicima. Na društvenim mrežama, gde je „seen” ili „viđeno” postalo novo ćutanje, potpuno smo normalizovali ponašanje koje bi u stvarnom svetu izgledalo krajnje bizarno. Zamislimo samo situaciju, u kafiću postavite pitanje prijatelju, a on vas samo pogleda i nastavi da lista telefon. Ipak, online, takve situacije više ni ne primećujemo ili ih ne shvatamo dovoljno ozbiljno.
Možda je vrlo često ovaj oblik ghostovanja najlakše razumeti, jer postoji i doza popuštanja u prijateljstvu, poput onoga, ma neće se on/ona naljutiti ako ne odgovorim na poruku danas. Ipak, nekada je možda taj odgovor ono što druga osoba isčekuje i smatra važnim odraz pravog prijateljstva. Tako se neretko gubi osećaj poverenja i bliskosti sa drugom stranom, što sve utiče na dalji tok prijateljstva.
Kada neko nije tu za vas, a očekivali ste da ta osoba bude tu, vrlo verovatno da joj narednog puta nećete ni pisati kada osetite tu potrebu. Tako se neki odnosi polako gase ili se menja pogled na suštinu samog prijateljstva.
Možda smo, kroz normalizaciju ghostovanja, polako počeli da gubimo osećaj za to koliko je komunikacija dvosmerna i koliko bi trebalo da bude obostrana. U digitalnom svetu, lakše nam je da se povučemo nego da priznamo da nešto ne želimo, da se više ne osećamo povezano, ili da jednostavno nemamo vremena ili energije.
Ali koliko nas ovakav obrazac ponašanja zapravo udaljava od drugih, koliko nas čini nesigurnijima, podložnijima sumnji – ne samo u odnose, već i u sopstvenu vrednost? I dok svesno ili nesvesno svi pomalo učestvujemo u toj igri duhova, pitanje koje ostaje da visi jeste – šta to o nama zapravo govori?
Da li smo postali generacija koja radije ćuti nego da se suoči, koja bira lakoću ignorisanja umesto hrabrosti iskrenog razgovora? Jer koliko god se trudili da ghostovanje opravdamo nekakvom potrebom da drugu osobu ne povredimo ili time što smo „previše” zauzeti , istina je da se iza svakog viđenog, a neodgovorenog – krije izbor. A taj izbor, ma koliko bio digitalan, na kraju uvek ima vrlo ljudske posledice.
0 Comments