„Lakše je zamisliti kraj sveta nego kraj kapitalizma.”
Ovaj poznati citat najčešće se pripisuje nedavno preminulom američkom književnom kritičaru i teoretičaru Frederiku Džejmisonu, ali u različitim varijacima su ga koristili mnogi autori. Deluje da su ove reči još tačnije danas, kada živimo u vremenu krize mašte, gde svako alternativno i utopijsko razmišljanje brzo biva kritikovano, osuđeno i marginalizovano.
Živimo u vremenu apsolutne kulturne dominacije distopija nad utopijama. I ova dominacija prisutna je svuda – od književnosti, filma, pozorišta, do alternativne umetnosti. Slike uništene i spaljene zemlje, klimatske apokalipse, zle veštačke inteligencije, nuklearnog rata, globalne pandemije itd. sveprisutne su od dnevnika do saj-faj filmova.
Često realnost deluje jednako distopijska kao fikcija, pa je potrebno napregnuti čula da bi se uvidelo gde prestaje stvarnost, a gde započinje fikcija.
Sveprisutnost kapitalizma u našim životima uslovljava ne samo naše konzumerističke navike, koje su poprimile drastičan oblik, već utiče i na način na koji razmišljamo, percipiramo okruženje i, na kraju, na našu maštu.
Reklo bi se da se mašta svodi na ispunjenje tržišno nametnutih želja: šta ćemo da kupimo, čime ćemo da se častimo, gde ćemo da putujemo i kako ćemo to pokazati da drugi vide. Zaboravili smo da maštamo o tome kako stvari mogu da budu drugačije, kako možda možemo da stvorimo potpuno druge načine postojanja i delovanja, već su sve varijacije na isti kapitalistički način postojanja i posedovanja.
A mašta bi mogla da bude i dobro mesto odakle treba započeti promišljanje radikalno drugačijih alternativa.
Alternativa koje su utopijske, koje vode ka društvu prosperiteta, društvu koje je dinamično, a ne dosadno, kako se obično opisuju utopije.
Utopije nisu zamrznuto stabilno stanje, već se na njima stalno mora raditi kako bi se unapređivale, jer bez rada i širenja vidika za drugačije sagledavanje sveta lako upadnemo u distopijski ponor koji nas, poput vrtloga, onda vuče snažno na dole.
„Lakše je zamisliti kraj kapitalizma, nego ono što dolazi posle.”
Varijacija je citata Frederika Džejmisona koju je iskoristio Mark Fišer u svojoj knjizi Kapitalistički realizam. Na tragu Fišerovog citata u seriji tekstova pod sveobuhvatnim nazivom Dekolonizacija mašte bavićemo se manje ili više utopijskim alternativama postojećem stanju. Alternativama koje vode ljudskom boljitku, ali su i u skladu sa ekološkim kapacitetima planete, regiona i lokalnog mesta u kome se nalazimo.
Iako deluje da je globalni kapitalistički sistem čvrst poput kakvog betonskog bloka, zapravo on ima puno pukotina i kroz te pukotine rastu različite alternativne i utopijske teorije i prakse. Na osnovu tih teorija i praksi koje su već danas razvijene u manjim, ali i većim zajednicama, želimo da ovim serijalom tekstova doprinesemo diskusiji u prilog tome da je drugačiji svet moguć i da alternative postoje.
„Ako ne možeš da zamisliš da je drugačiji svet moguć, ne znači da nije moguć,
samo treba zajedno da radimo na tome.”
Živimo u društvu koje je prosto opčinjeno idejom rasta. Od svakog pojedinca, ali i svake grupe se stalno očekuje da rastu u svim pravcima, dok se ideja rasta bruto domaćeg proizvoda (BDP) ustalila kao dominanto merilo blagostanja. I nije u pitanju samo finansijski i materijalni rast, iako se od vas očekuje da imate sve više i sve skuplje stvari, ideja rasta prelila se u sve aspekte života.
Od vas se tako očekuje da stalno budete najbolji, da menjate poslove ili da barem napredujete u hijerarhiji na poslu na kom radite. A kad dođete kući morate nastaviti da radite na sebi, jer, zaboga, svaki dan je nova prilika za lični rast. Čak i u vreme neizvesnosti i straha, kakve su bile pandemijske godine, sa raznih mesta ste mogli čuti da je ovo savršena prilika da pročitate što više knjiga, naučite novi jezik ili novu veštinu i da, ako se pandemija završi, a vi niste napredovali, to je protraćeno vreme.
Na radnom mestu, sa bilborda po gradu, ali i društvenih mreža, bombardovani smo motivacionim porukama kako moramo da nastavimo da rastemo. A zajedno sa nama da raste i naša ekomija, a sa njom i količina predmeta koji se proizvode i koji postaju sve lakše dostupni.
Pogledajte svu tu Temu maniju za proizvodima koji vam verovatno ni nisu potrebni. Rast ekonomije i materijala koje trošimo neminovno vodi i rastu degradacije životne sredine, otvaranju novih rudnika, pravljenju novih mini-hidroelektrana, stvaranju novih deponija i tako dalje i tako dalje…
Rast se opisuje kao nešto prirodno, i postao je ustaljen narativ da, ako nešto ne raste, onda propada i umire. Zapravo, u prirodi gotovo sve ima faze rasta, stagnacije, smanjenja, pa ponovo. Ni ljudsko telo ne raste zauvek, već se rast zaustavlja oko dvadesete godine, ali da li to znači da posle toga propadamo ili ostajemo isti? Naravno da ne. Zapravo, u prirodi postoje slučajevi kada se rast ne zaustavlja i to se dešava ćelijama tumora ili virusima kada dođu u dodir sa nebranjenim domaćinom. Ishod ovakvog rasta na kraju uvek bude tragičan.
Umesto što kao društvo gotovo religijski verujemo u rast, možda je vreme da postanemo agnostični prema rastu. Možda nam je rast potreban u nekim oblastima i nekim mestima, ali u nekim nam verovatno i nije potreban, možda je čak potrebno smanjenje.
A teorija i praksa odrasta nam upravo to i govori – da je moguće živeti bolje sa manje stvari u društvu gde su prioriteti dugačiji i nisu podređeni ekonomskom rastu. To je društvo koje je bazirano na zadovoljenju stvarnih ljudskih potreba, društvo koje je u skladu sa prirodom i kom se priroda ne sagledava isključivo kao korisni resurs.
Odrast bi mogao da se metaforički sagleda kao neka vrsta dijete za društvo koje pati od gojaznosti i upotrebe industrijske, masne hrane koja pritom zagađuje, ali ova dijeta nije bazirana na smanjivanju unosa ove nekvalitetne hrane, već na prelazak na ukusniju i zdraviju, lokalnu, organsku ishranu, koja manje zagađuje, doprinosi lokalnoj ekonomiji, a naše društvo čini otpornijim i zdravijim.
Kako bi u praksi to društvo odrasta izgledalo?
Pre svega, potrebno je promišljati šta su naše stvarne potrebe, a šta su nam nametnute potrebe jer živimo u društvu baziranom na nejednakosti i stalnom marketinškom kreiranju novih potreba.
Da li nam je potreban privatni bazen ili je dovoljno da imamo u blizini lako dostupan javni bazen? Da li nam je potreban automobil ili dobar javni prevoz? Da li je potrebno da svake godine kupujemo novu odeću i zašto se naši uređaji tako lako kvare?
A onda je potrebno i promišljati i na širem društvenom nivou – da li je u redu da najbogatiji tako puno zagađuju, i da li je u redu da razlika između plata direktora i čistačica u nekim kompanijama budu preko hiljadu puta?
Da li nam su nam potrebne kladionice na svakom koraku ili dobro i besplatno obrazovanje i dobra i svima dostupna zdravstvena nega?
Prva sijalica koja je proizvedena imala je radni vek duži od prosečnog života ljudi, ali je kasnije njen radni vek mehanički skraćen kako bi se uvećala prodaja, jer kada nešto ima dug radni vek, niko ne kupuje. Pa tako, ako bi samo duplirali trajanje grancije za različite uređaje koje koristimo, dobili bi to da televizor, laptop ili veš mašina moraju da traju duplo duže nego danas, a za to već postoji tehnologija. Time bi se trošilo i upola manje resursa na pravljenje novih uređaja.
Nekada ste bateriju sa mobilnog telefona lako mogli da zamenite sami, dok je danas to nemoguće. Pravljenjem lako popravljivih uređaja dodatno bi se smanjio pritisak na kupovinu novih. Proizvodnja kvalitetnijih stvari poput očevog duksa ili mamine haljine iz Jugoslavije koji još uvek stoje u ormaru smanjila bi potrebu za brzom modom koja izbledi i pocepa se posle samo jedne sezone.
Odrast zagovara smanjenje društvenih nejednakosti kroz uvođenje ograničenja maksimalne zarade, univerzalnog osnovnog dohotka koji bi svi građani dobijali, ali i oporezivanjem najbogatijih, luksuza, kao i zagađivača. Tek kada se društvene razlike minimalizuju i kada se bogatstvo preraspodeli možemo pričati o društvu koje je stvarno napredno.
Odrast i odrasnici prepoznaju da tehnolgija neće rešiti društvene probleme, ali da može biti korisni saveznik ukoliko se koristi u cilju zadovoljavanja potreba i zaštite prirode.
Pre gotovo sto godina engleski ekonomista Džon Majnar Kejns predvideo je da će napredak tehnologije dovesti 2030. godine do skraćivanja radne nedelje na 15 sati. Nažalost, danas, kada nas svega nekoliko godina deli od 2030. izgleda da smo daleko od ovog cilja.
Uprkos svom napretku tehnologije i rastu produktivnosti, ljudi danas rade duže ili barem jednako dugo kao pre pedesetak godina. Baš zato, u srži odrasta je i skraćenje radnog vremena, jer sa skraćenim radim vremenom ljudi bi mogli da se posvete ključnim životnim stvarima koje nije moguće monetizovati, a ujedno bi se smanjila i svaka vrsta zagađenja jer nije moguće odvojiti rad od barem neke vrste zagađenja.
Deljenjem poslova i skraćivanjem radnog vremena otvorili bi nam se prostor i vreme da promišljamo stvari, ali i da putujemo duže, ali i održivije. Nedostatak vremena i pritisak društvenih mreža tera ljude danas da putuju što dalje i što brže. Umesto medenog meseca na Sejšelima možda sa voljenom osobom možemo na biciklističko putovanje Starom planinom ili vozom do Jadranskog mora, jer valjda je ljubav ključna, a ne pokazivanje gde smo letovali, zimovali…
Više slobodnog vremena koje ne moramo da iskoristimo produktivno i sa fokusom na rast mogli bismo da iskoristimo i tako što bismo više maštali i razmišljali kako da poboljšamo naše društvo jer, da bi se materijalizovala, utopija prvo mora da se odsanja.
Predrag Momčilović
Tatjana Avramović
Ilustracije: KURS.
Delovi ilustracija su nastali za potrebe realizacije rada „We have always received something in exchange that we lived. On laziness“ u okviru izložbe „24/7. Work between meaning and imbalance“ u Kunsthaus Graz.
0 Comments