Ko čeka, taj i dočeka, they say, a ja sam svoj paket sa Temua čekala nešto više od mesec dana. Na posao sam poslednjih nedelja dolazila i sa vrata govorila da mi još uvek nije stigla pošiljka. Kako to da svima stigne za dve nedelje, šta se dešava sa mojom porudžbinom? Na aplikaciji kažu da je spremna za isporuku, pa je vraćena u poštu, pa je opet na putu do moje adrese…
Kako to obično biva, jednog dana zazvonio je telefon. Nepoznat broj. Telefon je zvonio toliko kratko da nisam ni stigla da se javim. Samo je posle par sekundi prestao da zvoni. Odmah zatim, stigla mi je poruka kako su pokušali da me dobiju, ali se ja nisam javila, pa će moja pošiljka biti ostavljena u najbliži paketomat. Već sam čula da se ovakve situacije dešavaju, u tom periodu pošte su bile zatrpane pošiljkama, pa su i privatne kurirske službe angažovane kako bi se dostavili svi paketi u što kraćem roku. Samim tim što mi je kao korisniku aplikacije omogućena besplatna dostava na kućnu adresu, nisam želela da ovo prepustim slučaju. Nazvala sam broj i pitala ih: Kako to niste uspeli da me dobijete kad mi niste ni dali priliku da se javim? Momak koji se javio rekao je da su, srećom, još uvek u blizini stana i da će ipak dostaviti paket na moju adresu. Suštinski mi ne bi predstavljao veliki problem da odem do paketomata, ali želela sam da u ovoj situaciji odreagujem i svoja korisnička prava iskoristim baš onako kako aplikacija sa koje sam naručila i garantuje.
Ne sećam se tačno kada sam prvi put primetila ovu aplikaciju, ali sećam se da su bili agresivni sa oglasima, iskakali su svuda, od Instagrama do TikToka. Nisam previše obraćala pažnju, misleći da je neka prevara. Kako je moguće da je sve tako jeftino i stiže za dve nedelje?
Jednoga dana, drug je na grupnom četu poslao snimak drona, kaže platio je oko 1.000 dinara, radi odlično. Šta, gde, kako? Temu!
Eto, tako sam i ja instalirala aplikaciju i moj dopamin je odmah skočio. Na početku sam u korpi imala pedesetak stvari, sve mi se dopalo. Ipak, na kraju, kad je prevagnula racionalna strana, svela sam izbor na dvadesetak. Čini mi se da mi je u tom trenutku sve što tamo nude trebalo – od šnale za kosu, do police za obuću, ali sam odlučila da mogu jednom mesečno da naručim paket u vrednosti od maksimum 2.000 dinara. Posle ovog prvog paketa, nisam poručila ni jedan više, nisam čak ni otvorila aplikaciju, gde će me, kad budem ponovo ušla u nju, sačekati 104 nepročitane poruke.
Opšti utisak je da sam ja na kraju zadovoljna proizvodima koji su stigli, ako sagledamo i cenu koju sam za njih platila. Mišljenja o ovoj temi su prilično podeljena, pa je upravo ovaj tekst prilika da sagledamo širu sliku, da vidimo šta i vi kažete o Temuu, ali i na koji način je ova aplikacija uticala na razne segmente, od toga kako gledamo na kupovinu, kakav je njen uticaj na male lokalne proizvođače, životnu sredinu, eksploataciju radne snage, a pre svega da li nas sve ovo podstiče na konzumerizam u ovom kapitalističkom sistemu, gde kupovini nema kraja, a sticanje profita je jedini cilj vlasnika kapitala.
Kako bismo sagledali malo širu sliku u vezi sa ovom temom, Oblakoder je sastavio anketu, u kojoj su mišljenja takođe prilično podeljena. Neki od anketiranih istakli su da su veoma zadovolji time što ova aplikacija nudi, dok je, sa druge strane, bilo dosta komentara kritike sa više aspekata.
„Marketinška strategija je jako agresivna i algoritam te ne ostavlja na miru ako nisi odmah preskrolovao preko njihove reklame. Takođe, još bitnije, kao društvo smo navučeni na konzumerizam, protiv čega se lično borim. Kupovinom na ovom i sličnim sajtovima podržavamo eksploataciju jeftine radne snage i pravljenje velikih količina otpada, koje su jasna posledica masovne proizvodnje i potrošnje. Za mene su ovo sasvim dovoljni razlozi da nikad ne poželim da naručim nešto preko njih, bez obzira na to koliko proizvodi primamljivo izgledaju”, glasi jedan od odgovora u anketi.
Iza primamljivih cena krije se upravo ova realnost koju retko ko želi da vidi. Sve češće zaboravljamo one koji plaćaju pravu cenu ovih naših pogodnosti. Radnici u fabrikama često rade u teškim uslovima, sa malom ili nikakvom zaštitom prava. Plata za njihov rad je vrlo često ispod prosečnih standarda, dok im se istovremeno nameću nenormalno visoke norme proizvodnje. A krajnji cilj je zadovoljiti potrebe koje nameće današnje potrošačko društvo.
Pored vrlo važnog pitanja o poziciji radnika zaposlenih u kompanijama koje su svetski popularne, poput ove, nameće se i sledeća tema, a to je način na koji žele da nam te stvari prodaju. Pre svega, u pitanju je agresivna marketinška kampanja koja je stigla do svih nas, nisam više sigurna da li je neko ostao pošteđen. Reklame su osmišljene tako da stvore osećaj iluzije da će nam posebna ponuda uskoro izmaći i da baš taj proizvod koji je u našoj korpi moramo da kupimo baš sada. Uz to, svako ko je instalirao aplikaciju, imao je priliku da doživi svakodnevno bombardovanje notifikacijama, koje takođe šalju i putem mejla.
Žao nam je da vas obavestimo, ali…
Upravo i na ovu temu bilo je komentara u anketi, te većina ispitanika i ispitanica smatra da je u proteklih par meseci bilo gotovo nemoguće ne primetiti ovu aplikaciju. Brojni influenseri širom sveta su, u prvom naletu, neprestano snimali takozvane Temu haul-ove, što je kod dobrog dela ljudi probudilo potrebu da makar instaliraju aplikaciju. Mene su, priznajem, nekih nedelju dana toliko uvukli u haul priču, a algoritam je tačno znao šta je ono što želim da vidim. Jedan od odgovora u anketi osvrće se na ovu temu:
„Negativna strana je što vidim previše manipulativnih marketinških taktika na Temuu. Sve je uvek na sniženju, guraju se pod nos kuponi i od po (navodno) 25.000 dinara ako naručiš XY stvari u roku od 10 minuta, što te naravno tera da naručiš gluposti koje ti ne trebaju ili čiji kvalitet nisi proverio. Zanima me i do kada će trajati taj njihov limited time free shipping, da li je to permanentna stvar koja je reklamirana tako da te tera da se osećaš kao da koristiš određeni popust/promo period koji zapravo ne postoji.”
Nekoliko anketiranih je komentarisalo kako aplikacija funkcioniše poput igrice – neprestano skroluješ, uvek se pojavljuju neki novi dodaci koji ti privuku pažnju i tako prođe i po nekoliko sati dok ne uvidiš da si zapravo sve vreme u jednom loop-u.
„Mislim da je aplikacija gejmifikovana i da radi na dopamin i bespotrebno trošenje i kupovinu stvari koje nam zaista ne trebaju i koje pružaju kratkotrajno zadovoljstvo. Mislim da je veće zadovoljstvo u samoj činjenici da smo dobili nešto po niskoj ceni i u iščekivanju, nego u zadovoljstvu iz samog proizvoda”, navodi se u Oblakoderovoj anketi.
Na ovaj način, aplikacija koristi naš trenutak slabosti, naša kupovina pretvara se u svojevrsnu igricu, gde svaki korak vodi do sledećeg klika i pre nego što se osvrnemo, korpa je puna stvari koje verovatno nećemo koristiti duže od par meseci.
Nedavno sam na ovu temu razgovarala sa drugaricama, te smo kroz razgovor došle do još jednog zaključka, da nas trenutna velika inflacija i finansijska kriza dodatno navode na to da naručujemo bezbroj jeftinih sitnica. Kad već nemamo dovoljno mogućnosti da kupimo nešto što je kvalitetno, a samim tim i dosta skuplje, hajde bar da naručimo novu lampu sa Temua za 700 dinara. Popraviće nam dan, a i bar malo ulepšati atmosferu u prostoru.
Sa druge strane, upravo se nameće pitanje pitanje kako Temu i slične platforme utiču na navike koje razvijamo, posebno kad govorimo o kupovini od lokalnih proizvođača.
Ovakvi giganti omogućavaju nam širok izbor pristupačnih proizvoda, ali sa druge, potiskuju male lokalne proizvođače, one za koje znamo koliki proces rada je neophodan da bi nastao jedan proizvod. Takođe, sve češće se vode polemike kako zaštiti autorska prava određenih umetnička dela i paterna koje ovi proizvođači neretko kopiraju.
„Ne podržavam ih delom zbog agresivnog reklamiranja na svim aplikacijama i internet stranicama koje posećujem, ali najviše zbog negativnog ekološkog uticaja i krađe dizajna kreativaca koji prave unikatne predmete”, novodi se u anketi.
Još jedan od, rekla bih i najvažnijih faktora, jeste ogroman uticaj koji ove velike kompanije imaju na životnu sredinu. Uprkos tome što se situacija na ovom polju godinama unazad neprestano pogoršava, ovo je još jedan dodatan doprinos tome.
Većina stvari koje možemo da poručimo napravljena je od plastike, materijala koji se godinama razgrađuje i tokom čitavog tog procesa direktno utiče na našu okolinu, ali i zdravlje. Sve te stvari koje mi danas naručimo, jednoga dana naći će se na obližnjoj deponiji, u našem slučaju, verovatno nesanitarnoj, a kasnije odatle u zemlju, reke i vazduh. Iako gledajući iz svog ličnog ugla, par sitnica neće mnogo da naškodi, zapravo treba razmisliti o tome šta je sa milionskim porudžbinama širom sveta? Da li ćemo za desetak godina svi živeti na Temu planeti opkoljeni plastikom i poliesterom, ili je krajnje vreme da neke odluke donosimo malo racionalnije?
Možda je ovo jedan od onih trenutaka kada treba da se zapitamo gde nas sve ovo vodi – da li zaista živimo u dobu gde potrošnja postaje jedini, glavni i krajnji cilj?
Dugoročno gledano, naše odluke u kupovini odražavaju se na mnogo više stvari od našeg pukog ličnog zadovoljstva. Svaka kupovina, koliko god bila mala, ima uticaj na životnu sredinu, ekonomiju i lokalnu zajednicu, ali i na globalnu. Na kraju, pitanje koje ostaje otvoreno jeste kakav svet želimo da podržimo? U moru brzih popusta i još brže dostave, možda je ključ u tome da usporimo i setimo se šta zaista donosi smisao u našu svakodnevicu.
0 Comments