Legnem u krevet, uzmem telefon „na samo pet minuta” i eto me sat vremena kasnije – vrtim reels za reelsom. Umesto Zorice Marković kako razbija šolju o zid, pasa koji hrču ili horoskopa koji mi objašnjava kako se Strelac slaže sa Ribom, iskaču mi protesti, ratovi i katastrofe. Svet danas deluje kao apokaliptično mesto za život, a moj feed samo to potvrđuje.
Iako mi ne prija, prst mi sam ide na „scroll down”. Znam da mi od toga neće biti bolje, ali opet ne odustajem. Ispostavilo se da ono što sam mislila da je moja lična psihoza i autodestruktivno ponašanje zapravo ima ime – i da, nisam jedina koja to radi. To beskonačno skrolovanje loših vesti poznato je kao doomscrolling.
Šta je doomscrolling i zašto je privlačan?
Doomscrolling (od engleskog doom – „propast“ ili „nesreća“) nije samo još jedna izmišljena internet-reč, već stvaran fenomen koji su mnogi od nas osetili na sopstvenoj koži. Označen kao jedna od reči godine po izboru Oksfordskog rečnika 2020, doomscrolling je u žižu javnosti došao tokom pandemije, kada je svet potresao COVID-19. Tada smo svi svakodnevno, gotovo opsesivno, pratili najnovije podatke o žrtvama, ali i informacije o vakcinama, praznim rafovima u prodavnicama i svemu što se ticalo virusa.
Kako piše Mayo Clinic Press, „nijedna količina informacija nije mogla da smiri osećaj nesigurnosti, pa smo ostajali zarobljeni u začaranom krugu – traženje, pronalaženje negativnih vesti, a potom i dalje traženje”.
Četiri godine kasnije, i dalje živimo u vremenu ogromnih društvenih, političkih i ekonomskih nemira, a doomscrolling se, prema rečima stručnjaka sa Harvarda, pokazuje kao podmukla pretnja našem umu i telu.
Iako je pandemija sada iza nas, doomscrolling je ostao deo naše svakodnevice. Ljudi i dalje besomučno listaju negativne vesti na društvenim mrežama, pokušavajući da razumeju svet oko sebe i pronađu osećaj kontrole. Stručnjaci objašnjavaju da naš mozak prirodno obraća pažnju na pretnje jer je to vekovima bila strategija preživljavanja. Ali ono što nam je nekada pomagalo da se sklonimo od opasnosti, danas nas na internetu uvlači u vrtlog loših vesti iz kog je teško izaći.
Kako beskrajno skrolovanje utiče na nas?
Nakon pandemije, postalo je jasno da doomscrolling utiče na mentalno zdravlje. Istraživanje, objavljeno u Applied Research in Quality of Life u aprilu 2023. godine, analiziralo je tri studije sa oko 1.200 odraslih i pokazalo da beskonačno skrolovanje negativnih vesti može smanjiti mentalno blagostanje i životno zadovoljstvo.
Novija istraživanja potvrđuju ove nalaze. Studija iz avgusta 2024. na 800 odraslih, objavljena u Computers in Human Behavior Reports, pokazala je da doomscrolling povećava osećaj egzistencijalne anksioznosti – unutrašnjeg straha ili panike kada shvatimo koliko je naš život ograničen. Još jedno istraživanje iz aprila 2024. sugeriše da zaposleni koji doomscrolluju na poslu postaju manje fokusirani i angažovani u svojim zadacima.
Praktično gledano, dr Aditi Nerurkar, predavačica na Odeljenju za globalno zdravlje i društvenu medicinu na Harvard Medical School koja istražuje uticaj digitalnih medija na mentalno zdravlje, upozorava da doomscrolling može izazvati ono što ona naziva „popcorn brain“ – osećaj da ti mozak „pucketа“ zbog prevelike stimulacije online. Posle toga je teško pratiti realni svet, koji se kreće mnogo sporije, i osećati se prisutno u svakodnevnim stvarima.
Fizički efekti takođe nisu zanemarljivi. Doomscrolling može izazvati poremećaje sna, glavobolje, napetost u mišićima, ubrzan rad srca i povećan nivo stresa. Erika Langley, docentkinja psihologije za Whitman Wire objašnjava: „Ako doomscrolluješ pre spavanja, stvaraš kaskadu kortizola u telu, što otežava uspavljivanje i može negativno uticati na kogniciju, emocije i društvene odnose.“
Kako ističe Forbes, „može biti teško razumeti zašto bi iko svesno upuštao u ponašanja koja ga vode samo ka tuzi ili bolu. U trenutku, doomscrolling može delovati kao pokušaj da se naoružamo znanjem – u nadi da ćemo se osećati sigurnije, zaštićenije ili spremnije. Ipak, dok nastavljamo da skrolujemo kroz beskonačan tok negativnih vesti, samo perpetuiramo ciklus razmišljanja i krivice.“
Drugim rečima, iako osećamo da pratimo svet i informišemo se, zapravo upadamo u začarani krug – pratimo svaku strašnu vest i osećamo krivicu jer ne možemo ništa da promenimo. Taj osećaj nemoći je ono što doomscrolling čini toliko zamornim i psihički iscrpljujućim.
Kako se osloboditi zamke doomscrollinga?
Iako smo svesni štetnih efekata doomscrollinga, navika opstaje. Za studente, posebno u vreme političkih nemira i globalnih katastrofa, doomscrolling je ozbiljna distrakcija. Erika Langley dodaje: „Biti u studentskom okruženju može pojačati značaj normi vršnjaka i društvene validacije“, što dodatno otežava prekidanje ovog ciklusa.
Međutim, moguće je postaviti zdrave granice i smanjiti negativne efekte. Lisa Honold, osnivačica Centra za bezbednost na internetu, savetuje: „Pratite vesti iz različitih, proverenih izvora, a ne samo one koji su pristrasne u jednu ili drugu stranu.“ Takođe, važno je osluškivati sopstvene emocije i fizičke signale – ukočenost, ubrzan puls, naprezanje očiju – i praviti pauze kada osetimo preplavljenost negativnim sadržajem.
Čak i male promene mogu napraviti razliku. Držanje telefona u drugoj sobi dok učimo ili nešto radimo i svesno odvajanje vremena za odmor pomaže da se fokusiramo. Honold predlaže i da se angažujemo u stvarnim akcijama oko tema koje nam znače: „Umesto da samo konzumiramo loše vesti i osećamo se paralizovano, bitno je da odaberemo temu koja nam je važna i delujemo. Uključimo se na smislen način i osetićemo da možemo da napravimo razliku.“
Kako ističe Psychology Today, potpuno izbegavanje loših vesti nije rešenje, ali razvijanje zdravijih digitalnih navika može značajno smanjiti negativne efekte doomscrollinga. Takođe, kako navode, važno je birati pouzdane izvore i izbegavati naloge koji se hrane skandalom, strahom ili preterano subjektivnim stavovima. Čitanje celih članaka, kako ističe ovaj magazin, a ne samo naslova, pomaže nam da informacije obradimo bez preterane reakcije, dok balansiranje negativnog sadržaja sa inspirativnim ili edukativnim može osvežiti perspektivu.
Između katastrofa i svakodnevnog života: gde postaviti granicu?
U poslednjih godinu dana, dok smo svedoci političkih nemira i protesta širom Srbije, mnogi od nas upleli su se u obrazac opsesivnog praćenja vesti. Naš feed je preplavljen informacijama o sukobima, demonstracijama, tenzijama i krizama u našoj zemlji. Iz ostatka sveta ne stiže mnogo bolja slika – genocid u Gazi, protesti u Indoneziji, razoreni domovi, ratovi i prirodne katastrofe koje pogađaju milione ljudi. Teško je odvojiti pogled i praviti se da se ništa ne dešava, a pritisak da budemo „u toku“ dodatno iscrpljuje.
Ipak, ponekad je važno napraviti pauzu, zastati i dati sebi predah. To ne znači ignorisanje ili ravnodušnost – ostajemo informisani i povezani sa stvarnošću – ali svoju energiju možemo usmeriti na konkretne akcije: razgovor sa prijateljima, podršku lokalnim inicijativama, volontiranje ili bilo koji oblik angažmana koji nam omogućava da doprinesemo promeni. Osećaj odgovornosti i briga o sopstvenom mentalnom zdravlju mogu ići zajedno – doomscrolling možemo pretvoriti u svesno biranje informacija i akcija koje nas osnažuju, umesto da nas samo iscrpljuju.
Na kraju, cilj nije potpuno se zatvoriti od sveta, već naučiti kako pratiti realnost bez da nas ona proguta – birajući informacije i akcije koje nas čine prisutnim, ali i angažovanim i osnaženim. Tako, umesto da nas negativne vesti potpuno preplave, učimo kako da biramo šta nas pokreće, a šta iscrpljuje, i kako da ostanemo deo sveta bez da se izgubimo u njemu.
0 Comments