Dvadesete su vreme za učenje, greške i lekcije

Luka Rajić nedavno je objavio svoj novi singl „Časna reč” kojim najavljuje prvi debitantski album. Iako pesma u prvi mah deluje kao ljubavna balada, pesma jeste o ljubavi, ali onoj prijateljskoj. Sama tematika, kao i proces nastajanja bili su malo drugačiji u odnosu na njegov prethodni rad. Luka govori da na ovaj način do tada nije pisao, a ovu poetičnu i dramatičnu pesmu o prijateljstvu napisao je po povratku sa odmora, zajedno sa Emilijom Terzić. Tokom ovog procesa, prvi put se oprobao i kao producent i naučio da više veruje svom instinktu. Album koji pripremaju je jedan ogroman eksperiment, kako kaže – nešto poput odrastanja, a sve pesme moći ćemo da čujemo vrlo brzo.

Sa Lukom smo razgovarali o procesu rada na novoj pesmi, sazrevanju, prijateljstvu, odrastanju i dvadesetim godinama, a otkrio nam je da je za njega sloboda u dvadesetim najbolja stvar, ali da u isto vreme može biti i zamka.

Kako si Luka, kako se osećaš sada, nakon što su se slegli utisci posle izlaska nove pesme „Časna reč”?

Luka Rajić: Dobro sam, iako je zima za mene karakterističan period. Do sada se svaki put ispostavilo da zimu provodim procesuirajući sve što se desilo prethodne godine i to nekada zna da bude preplavljujuće, ali me uvek pripremi za sve novo što dolazi. Srećan sam što je „Časna reč” konačno izašla i barem malo odškrinula vrata albuma koji stiže uskoro.

Reci nam nešto više o tome kako je nastala ova pesma?

Proces nastajanja pesme se malo razlikovao od prethodnih. Inače bih seo i sam napisao pesmu, ali kod ove pesme su jako bitna iskustva koja su prethodila njenom pisanju. Tokom leta 2022. sam zajedno sa Emom i Igorom otišao na more, u Hrvatsku, i tamo proveo 5 predivnih dana. Tada sam, između ostalog, shvatio koliko je Hrvatska prelepa i da je moram svake godine obići. Tokom tih dana je nastalo puno ideja koje su veoma uticale na pravac u kom sam želeo da album ide i jedva sam čekao da dođem kući i pišem!

Nakon što smo završili putovanje, potpuno slučajno smo par dana proveli u mom rodnom gradu pišući pesme i u tom naletu je nastala i „Časna reč”. Želeo sam da napišem nešto o čemu nisam pisao pre, kako mi je jako zanimljivo da kroz pisanje obrađujem teme koje možda nisu toliko česte. Tako je nastala poetična i dramatična pesma o prijateljstvu koju sam napisao zajedno sa Emom.

Odakle inspiracija, ali i potreba da o tome pišeš?

Moji prijatelji su razlog zašto danas uopšte pišem muziku i želeo sam da na ovom albumu postoji jedna pesma posvećena njima! Nije uvek sve samo zaljubljivanje i raskidanje, postoji još dosta nijansi o kojima se malo priča.

Primetna je i promena u zvuku u odnosu na tvoj prethodni rad, kako je došlo do toga, koliko dugo si eksperimentisao sa zvukom?

„Časna reč” je prva pesma koju smo napravili za album i prošla je kroz najviše verzija. Zato što je bila prva, trebalo nam je najviše vremena da shvatimo koji je to zvuk koji želimo. Bili smo inspirisani pop pesmama koje i Igor i ja volimo i želeli smo da napravimo specifično stanje u kom će se pesma nalaziti. Sa jedne strane te tera da đuskaš i pomeraš se, a sa druge te tera na introspekciju i razmišljanje. Kada puštam album svojim prijateljima, najčešći komentar koji dobijem je koliko su sve pesme različite, ali povezane. Ceo album je jedan ogroman eksperiment, isto kao što je i odrastanje.

Nadolazeći album predstavlja svojevrsni dnevnik tvojih dvadesetih godina, da li ti se čini da su iskustva mladih u tim godinama poprilično slična?

Mislim da su u osnovi ista iskustva. Veliki broj ljudi u dvadesetim upisuje fakultet, seli se u drugi grad, zaljubljuje se, menja se, ima nova iskustva, upoznaje noćni život, nove prijatelje, raskida, traga za svojim ljudima… Iskustva kao takva su univerzalna, ali je njihov doživljaj i intenzitet nešto što se za svakoga na ličnom nivou razlikuje.

Kada razmišljam o sebi sa 20 godina, vidim jednog pomalo nesnađenog dečka koji želi sve, ali nije baš siguran na koji način će doći do svojih ciljeva. Prelazak u Beograd je definitivno bio korak bliže ovome što sada radim i, iako sam se nekada osećao izgubljeno i nesnađeno, drago mi je što su tolike godine upornosti i rada dovele do toga da sada radim ovo. Veliki pokazatelj da smo svi manje-više u istoj situaciji su bile reakcije na pesmu „Ljubimo se” – ljudi bi mi prilazili i govorili da im je ta pesma pomogla da dođu u kontakt sa sobom i zavole sebe makar malo više.  

Šta je najbolja stvar kod dvadesetih godina?

Sloboda! Imam priliku da se oprobam u raznim ulogama i situacijama i puno lekcija sam naučio tokom fakulteta i u ovih par godina nakon diplomiranja i bavljenja muzikom. Valjda je to i poenta dvadesetih – da pronađeš sebe što je više moguće.

A šta može biti zamka?

Kao što je sloboda najbolja stvar, tako mislim da to može biti i zamka. Dešavalo mi se da se nekada previše zanesem i dođem u situacije koje loše utiču na moje psihičko zdravlje. Koliko god se trudio da budem oprezan, karakteristično za mene u dvadesetim je to što bih često zanemario potencijalne posledice kako bih ispunio svoje ciljeve. Nekako… dvadesete su vreme za učenje, greške i lekcije i znam da sve što radim sada vodi ka životu koji sam oduvek želeo da živim.

Kako izgleda kada Luka zađe u dubinu, da li tada nastaju najbolji tekstovi?

Zapravo, najbolji tekstovi nastaju slučajno, bez ikakve pripreme. Zalaženje u dubinu je način življenja u neku ruku… u svemu što radim tražim dubinu, a kada to postane svakodnevica i tekstovi koje pišem sami po sebi imaju dubinu i veće značenje.

U ovoj pesmi si se i sam po prvi put našao u ulozi producenta, kakvo je bilo to iskutvo?

Oduvek sam želeo da tokom procesa stvaranja ne budem samo tekstopisac, već i da što više umešam prste kada je produkcija u pitanju. Do sada sam bio u studiju tokom stvaranja svake svoje pesme, ali sam tek na ovoj shvatio koliko je rada potrebno da bi se pesma završila. Sedeli bismo satima za laptopom, tražili pravi zvuk i igrali se sa instrumentima. Zabavno je i jako kreativno, ali i toj zabavi mora doći kraj. Tada se donose finalne odluke i taj deo je za mene pomalo stresan jer nema vraćanja nazad.  

Definitivno sam se tokom rada na albumu opustio u produkciji i naučio da više verujem svom instinktu. Dobra stvar je što nisam jedini producent albuma i što pored sebe imam još dva jako kreativna bića sa kojima zajedno stvaram muziku.

Od samog početka radiš sa istom ekipom ljudi, zašto ti je to važno?

Mislim da je retkost pronći ljude ispred kojih ne osećaš sram da budeš ono što jesi. Razumem da je priroda posla takva da nas život sve može odvesti na različite strane, ali ono što sam naučio od ekipe sa kojom trenutno radim će ostati zauvek.  

Kome daješ časnu reč?

Svakome ko sluša pesmu i ko se oseća usamljenim, ova pesma je zagrljaj za sve vas.

A kome veruješ?

Taj bridž je pre svega napisan i kao podsetnik samom sebi da budem oprezan. Zbog nekih situacija koje su se desile prethodnih godina naučio sam da ne smem svima da verujem, jer stvari nisu uvek onakve kakvim se čine. Adrenalin i uzbuđenje znaju da me ponesu, pa ne donosim odluke čiste glave. Zato verujem samo najbližima, što ne znači da nisam otvoren za nove ljude… samo će verovatno biti potrebno više vremena da se potpuno opustim i dozvolim im da upoznaju pravog mene.  

Kada možemo da očekujemo tvoj prvi debitantski album?

Privodimo kraju rad na albumu! Ove godine ćete konačno imati priliku da čujete sve na čemu sam radio.

Autorka fotografija: Ana Melentijević