Dan posle iscrpljujeće svadbe, mlada i mladoženja polako otvaraju poklone, često su tu i roditelji i još pokoji bliski rođak. Svaki poklon se popisuje, dok se procenjuje vrednost poklona i količina novca koja je stavljena u kovertu, a sve praćeno komentarima ko se isprsio, a ko dao manje nego što je dobio kada se njihov sin ženio.
Ovaj običaj prisutan je širom Srbije i možda mu se neki smeju kao ruralnoj zaostavštini, ali setite se samo novogodišnjih praznika i potrage za poklonima, jer ne možete biti jedini u društvu ko nije doneo poklone. Ili setite se samo poslednje korporativne razmene poklona na poslu kada ste kolegi kog ne poznajete kupili mini pljosku, iako čovek već godinama ne pije.
Pobornici utilitarističke teorije prema kojoj je svaki naš postupak motivisan nekom egoističnom namerom, bilo da nam donosi materijalnu dobit, društvenu korist ili samo mirniju savest, rekli bi kako se ovakav vid razmene poklona savršeno uklapa u njihovu teoriju.
Shvatanje poklona danas je, verovatno za većinu nas, zasnovano na kapitalističkim premisama darivanja u tačno određenim trenucima i za vreme tačno određenih datuma, iako se broj tih datuma povećava, jer kapitalizam od nas traži da više trošimo i konzumiramo, pa tako i u formi poklona.
Često ovi pokloni nisu ono što želimo, izazivaju razočaranje jer usled pritiska dobijate gomilu bespotrebnih poklona. Sa druge strane, ti isti pokloni stvaraju sve veći pritisak kada mi treba da poklonimo nešto, jer da li ćemo biti ta osoba koja poklanja pogrešne poklone?
Čini se da pokloni danas nisu ono što bi trebalo da budu – znak pažnje, ljubavi i dobre namere, već samo forma potrošnje za koju nismo sigurni da će uopšte biti iskorišćena ili samo, na kraju, bačena.
Ekonomisti će izračunati kolika je stvarna vrednost poklona i oduzeti je od procenjene vrednosti, kako bi dobili koliko se zapravo novca svake godine izgubi samo na novogodišnjim poklonima. U pitanju su milijarde evra. Čak će vas i savetovati da se ponašate racionalno i da umesto poklona dajete novac jer se tako bolje prenosi vrednost.
Sve ekonomisti mogu da izračunaju, ali uvek se vodeći tom ekonomskom racionalnošću, a možda smo baš zbog nje tu gde jesmo, jer neke stvari nije moguće objasniti samo kroz ekonomsku racionalizaciju.
I taman kada posmislite da nema nade i da su svi ti pokloni besmisleni, dete na ulici vam pokloni cvet bez ikakvog razloga. Ili se nađete na protestu, blokadi koja se odužila i odjednom svi počinju da dele hranu i vodu, iako nemate pojma ni kako se zovu ti ljudi.
Videli smo i kako studente koji hodaju dočekuju ljudi iz svih krajeva Srbije, a često su to ljudi koji poslednju hranu iz kuće iznose kako bi ponudili druge ljude.
Mreže solidarnosti se uvećavaju i različite prakse se pojavljuju – od pravljenja hrane, do deljenja prevoza ili nuđenja smeštaja za ljude koji su potpuni stranci. Svedočili smo ovakvim talasima solidarnosti mnogo puta i ranije, posebno tokom tragedija i katastrofa, kao što je bio slučaj 2014. godine, tokom velikih poplava u Obrenovcu.
Najčešće šta čujemo danas i tokom ovakvih trenutaka je da se ljudima vratila vera u zajednicu i da se osećaju bliži jedni drugima. Možda bismo mogli ovakve prakse da zadržimo i nakon što prođe trenutak trenutne borbe, da održimo lance solidarnosti koji učvršćuju naše zajednice i stvaraju poverenje u druge članove društva.
Prakse poklanjanja i pomoći bez očekivanja bilo čega zauzvrat zapravo mnogo su starije od postojanja kapitalizma koji i dalje nije uspeo u potpunosti da komodifikuje ove prakse i tako ih pretvori samo u puku potrošačku robu.
Jedna od najčešće spominjanih, kada se govori o ovoj vrsti ekonomije je Kula prsten ili Kula pohod, običaj koji se vekovima unazad održava u Papua Novoj Gvineji, gde stanovnici lokalnih plemena svojim čamcima prelaze velike razdaljine da bi stigli do tačke na kojoj međusobno razmenjuju poklone.
Ovi pokloni su, pre svega, simboli održavanja dobrih odnosa i blagonaklonosti među različitim plemenima. Pored ovog jednog velikog poduhvata, razni narodi na nivou svojih zajednica i danas imaju različite običaje koji u sebi sadrže darivanje poklona. Tako, na primer, u regionima Anda i dalje živi praksa koja se zove Ayni, koja podrazumeva da članovi zajednice pružaju pomoć, usluge, poklone jedni drugima (onaj koji ima daruje onom kome je potrebno).
Ovaj koncept je široko rasprostranjen, tako se nešto slično podrazumeva i Dugnad praksom u Norveškoj, Imece u Turskoj ili našom dobro poznatom Mobom. Sve ove prakse, osim same ispomoći onima kojima je pomoć potrebna, imale su ulogu u ojačavanju zajednice, u stvaranju snažnih socijalnih veza i sigurnosti za članove zajednice.
Ovo su i momenti međusobnog boljeg upoznavanja, pa je tako za mobu važilo da su to momenti kada je svako mogao da pokaže šta ume – da li je šaljivdžija, dobar govornik, radnik, dobra kuvarica ili pletilja. Iako su ove prakse vezane, pre svega, za ruralne krajeve, mnogo toga možemo naučiti iz njih i preneti u naše urbane živote.
A gradovi kao centri urbanog života postali su mesto gotovo isključivo finansijske razmene. Ovakva razmena otuđujuća je jer se stvara osećaj da, ukoliko platite nešto, ne morate da ostvarite nikakav kontakt sa drugom osobom, niti da saznate bilo šta o proizvodu.
Da bi ekonomija poklona funkcionisala, ona mora da se obavlja svojevoljno između jednakih, slobodnih ljudi. Kada ste od strane HR-a naterani da igrate razmenu poklona, zarad unapređenja timskog duha, to nije ekonomija poklona. Ekonomija poklona nije ni ktitorstvo, zadužbinarstvo, niti filantropija, koja se poslednjih godina uz porast društvene nejednakosti sve više vraća u modu, pa imamo različite bogataše koji prave crkve, palate i sportske terene, pre svega kako bi barem malo oprali savest, često i kako bi oprali novac zarađen na eksploataciji.
Ekomija poklona nije ni kada vam vaš poslodavac udeli bonus nakon dobro odrađenog posla, jer ste zapravo vi zaradili i mnogo više od tog bonusa.
Često se ekonomija poklona poistovećuje i sa robnom razmenom, ali i tu je potrebno povući jasan znak razlike. Zajedničko im je da iz jednačine isključuju novac, ali dok poklanjanjem ne očekujete ništa zauzvrat, prilikom robne razmene da biste dobili određeni predmet, morate nešto da ponudite zauzvrat, i to u sličnoj vrednosti.
Sagledavanje poklona iz drugačije perspektive ključno je u praksi poklanjanja. U toj praksi poklon nema takozvanu razmensku iliti finansijsku vrednost, već je njegova vrednost kako ga onaj koji prima upotrebljava i doživljava.
Usled užurbanog života i stalne jurnjave za još materijalnih stvari, ponekada se zaboravi da pokloni ne moraju nužno da budu materijalni i da bez poklanjanja ne bismo imali sada svu tu divnu poeziju i prozu. Takođe, kada utrošite vreme na poklon, utrošićete i vreme da spoznate osobu kojoj nešto poklanjate, ali i na prirodu poklona, pa se onda možda i smanji sva nepotrebna plastika zarad nekih održivijih poklona.
Praktikovanjem ekonomije poklona i darivanja stvaraju se veze među ljudima i zajednicama, a upravo te veze su ključne u zamišljanju i radu na kreiranju boljeg sveta.
Ekonomija poklona ne vidi bogatstvo kao nešto pojedinačno, već kao nešto što se uvećava deljenjem, pa se u pojedinim zajednicam za najbogatije ljude smatraju oni koji najviše poklanjaju, a ne oni koji najviše poseduju.
Predrag Momčilović
Tatjana Avramović
Ilustracije: KURS.
Delovi ilustracija su nastali za potrebe realizacije rada „We have always received something in exchange that we lived. On laziness“ u okviru izložbe „24/7. Work between meaning and imbalance“ u Kunsthaus Graz.
0 Comments