Energetska tranzicija u javnosti neretko se prepoznaje kao niz procenata koje se Srbija obavezala da dostigne u oblasti energetike kroz proces pristupanja Evropskoj uniji. Na to smo, valjda, „osuđeni” kada je pre dvadeset godina u Solunu prepoznata evropska perspektiva Zapadnog Balkana. Te 2003. godine imala sam nepune četiri godine, i mislila da struja nestaje samo onda kada grmi. Ali sam zato 2006. godine, kada je ratifikovan Ugovor o osnivanju Energetske zajednice, prvi put u školskom sastavu ponosno napisala kako je taman dim iz odžaka vesnik jeseni u mom kraju.
Od tada su se nizali ciljevi – što regionalni, evropski ili globalni, u formi različitih brojeva, procenata i datuma, koji bi trebalo da označe smanjenje proizvodnje energije iz fosilnih goriva i smanjenje zagađenja iz velikih dimnjaka koji nisu vesnici jeseni.
Gotovo dvadeset godina kasnije, region Zapadnog Balkana još uvek se u proizvodnji energije oslanja na fosilna goriva, dok se u Srbiji oko 70% električne energije proizvodi iz lignita – uglja lošeg kvaliteta čije sagorevanje dovodi do emisija zagađujućih materija koje štete ljudskom zdravlju i ugrožavaju životnu sredinu.
Nesumnjivo, energetska tranzicija podrazumeva mnogo više od niza obaveza koje je Srbija prihvatila ratifikujući brojne međunarodne sporazume, između ostalog i usklađujući svoje zakonodavstvo sa propisima Evropske unije.
Energetska tranzicija označava dugoročnu, strukturnu društvenu transformaciju. Transformacija energetskog sistema koji je zasnovan na upotrebi fosilnih goriva, pre svega uglja, ka decentralizovanom sistemu proizvodnje energije koji će se temeljiti na značajnijoj upotrebi obnovljivih izvora, samo je deo složene slagalice.
Zašto su nama ove obaveze važne?
Energetska tranzicija neophodna je kako bi se obezbedila zaštita ljudskih prava – prava na zdravu, čistu i održivu životnu sredinu, zaštita javnog zdravlja, socijalnih i ekonomskih prava, ali i sigurnost snabdevanja energijom.
Region Zapadnog Balkana se veoma sporo i neodlučno okreće proizvodnji energije iz obnovljivih izvora, dok već uveliko dotrajale termoelektrane na ugalj nezakonito nastavljaju svoj rad i nakon što prekorače ograničenja broja radnih sati, nastavljajući da ugrožavaju zdravlje građana i pri tome ostvarujući profit.
Termoelektrane na ugalj sa Zapadnog Balkana emituju više sumpor-dioksida u vazduh u odnosu na sve termoelektrane u Evropskoj uniji. Iako smo bili deca kada se pregovaralo o usvajanju Ugovora o osnivanju Energetske zajednice, kojim se Srbija obavezala na smanjenje emisija sumpor-dioksida, štetnog gasa koji nastaje pri sagorevanju uglja, odrastali smo udišući vazduh opasan po zdravlje.
Svake godine od početka primene nacionalnog plana za smanjenje emisija, termoelektrane Elektroprivrede Srbije su 4 do 6 puta prekoračivale propisane vrednosti emisija sumpor-dioksida, uz izrazito negativne efekte po životnu sredinu i ljudsko zdravlje. Procenjuje se da je u periodu od 2018. do 2020. godine čak 19.000 prevremenih smrti bilo uzrokovano zagađanjem iz termoelektrana na Zapadnom Balkanu, od čega 12.000 upravo prekomernim emisijama.
Proizvodnja električne energije iz uglja u Srbiji ne garantuje pouzdanost snabdevanja i sigurnost elektro-energetskog sistema. Srbija je u poslednjih nekoliko godina značajno povećala uvoz uglja a rizici u prekidu snabdevanja, na šta ukazuje incident u TENT-u B iz decembra 2021. godine, postaju sve izvesniji.
U međuvremenu smo naučili da problemi u snabdevanju energijom ne nastaju usled „više sile“, već brojnih nedostataka u načinu na koji se upravlja proizvodnjom i korišćenjem energije.
Suprotno međunarodno preuzetim obavezama, prema izjavama predstavnika Elektroprivrede Srbije, do gašenja prvih termoelektrana u Srbiji doći će do kraja 2024. godine. Termoelektrana „Morava“ nastavila je svoj rad uprkos pravilima o ograničenom borju radnih sati na koje se Srbija obavezala, zbog čega je Energetska zajednica u oktobru 2023. godine pokrenula postupak protiv Srbije.
Poštovanje preuzetih međunarodnih obaveza, kao i nacionalnih propisa koji se odnose na dekarbonizaciju ključni su kako bi se sprovela energetska tranzicija. Vladavina prava i demokratske institucije jesu preduslovi da se ona sprovede na pravedan i inkluzivan način.
Kako sprovesti energetsku tranziciju?
Predstavnici organizacija civilnog društva, regionalnih i međunarodnih organizacija i institucija, kao i eksperti u oblasti energetike iz regiona, okupili su se u okviru Foruma civilnog društva Berlinskog procesa 2023. kako bi formulisali set preporuka upućenih Evropskoj uniji, Energetskoj zajednici i liderima regiona o tome kako da obezbede da zaštita ljudskih prava i vladavina prava predstavljaju glavne postulate energetske tranzicije.
- Poštovanje ljudskih prava i jačanje vladavine prava
Ugovor o osnivanju Energetske zajednice ističe 2026. godine i na nedavno održanom sastanku Ministarskog saveta doneta je odluka o njegovom produženju. Smatramo da je neophodno izraditi izveštaj o primeni Ugovora u kome će biti analizirani dosadašnji učinci, kao i prepreke sa kojim su se strane potpisnice suočile u njegovom sprovođenju. Kršenja ugovornih obaveza dovode do ugrožavanja zdravlja građana u regionu, ali i šire, kao i njihovog prava na zdravu, čistu i održivu životnu sredinu koje je prepoznato i Rezolucijom Generalne Skupštine Ujedinjenih nacija u junu 2022. godine. Neko ko je 2006. godine krenuo u školu, do danas je već mogao da završi fakultet. Proces dekarbonizacije, međutim, daleko je od završenog. Zbog toga je ključno osvnuti se na probleme u primeni i pronaći mehanizme koji će osigurati odgovornost svih strana, pre svega kroz jačanje vladavine prava i demokratskih institucija.
- Pravedna i inkluzivna energetska tranzicija
Izveštaj bi trebalo da razmotri mogućnosti za gašenje termoelektrana u regionu, ali i mehanizme finansiranja kako bi se omogućilo da tranzicija bude inkluzivna i pravedna, uzimajući u obzir sve socio-ekonomske parametre, posebno energetsko siromaštvo i troškove koje bi snosili potrošači.
Dekarbonizacija energetskog sistema zato mora biti participativna, uz podršku potrošačima koji su i proizvođači električne energije, kao i građanskim inicijativama u oblasti obnovljive energije. Decentralizacija i demokratizacija energetskog sistema važni su aspekti energetske tranzicije, koji bi takođe doprineli i rešavanju problema energetskog siromaštva. Energetsko siromaštvo podrazumeva stanje u kom domaćinstvo nema na raspolaganju dovoljno mogućnosti da obezbedi potrebnu količinu energije koja je neophodna za zdrav i dostojanstven život.
Korišćenje obnovljivih izvora omogućava decentralizaciju proizvodnje energije, čime se može značajno unaprediti položaj domaćinstava kao proizvođača i potrošača energije. Jačanje pozicije građana u ovom procesu može da doprinese snaženju demokratskih institucija, unapredi njihov socijalni položaj i sigurnost snabdevanja električnom i toplotnom energijom.
Energetska tranzicija se zato ne može razmatrati odvojeno od pitanja vladavine prava i zaštite ljudskih prava u regionu, koji su postavljeni kao osnovni uslovi za napredak u daljem procesu evropskih integracija. Uslovi koji su postavljeni u okviru tog procesa, a koji su takođe sadržani i u Ugovoru o osnivanju Energetske zajednice, ali i ciljevima Zelene Agende za Zapadni Balkan, pružaju podlogu za insistiranje na poštovanju ovih principa kako bi se omogućila pravedna energetska tranzicija u regionu.
Zato je važno da u njima vidimo mnogo više od pukih brojki i procenata rezervisanih samo za energetičare. Odrastajući smo naučili da dim iz odžaka i težak miris u vazduhu donosi ozbiljne rizike po zdravlje, kao i da postoje strukturni problemi koji ugrožavaju snabdevanje energijom. Stoga se postavlja pitanje – Ako se nastavi ovim tempom, koliko ću godina imati kada se ostvari vizija Samita u Solunu ili dostignu ciljevi Ugovora o osnivanju Energetske zajednice?
Zato je važno imati na umu da postoji odgovornost institucija za sprovođenje energetske tranzicije, kako prema međunarodno preuzetim obavezama, tako i prema građanima regiona. Jer energetska tranzicija je naše pravo, podjednako kao i naša obaveza.
Autorka teksta: Ivana Milićević
0 Comments