Festival „Interpolacije“, biće održan u petak 15. oktobra, sa početkom u 19 časova u Velikoj sali Studentskog kulturnog centra Beograda. Festival promoviše savremenu umetničku igru kroz produkciju plesnih performansa u Beogradu kao nastavak dugogodišnjeg promovisanja autoperformansa Teatra Mimart.
Autorka i koordinatorka projekta Lidija Antonović kao umetnički fotograf odabrala je naziv „Interpolacije“ koji potiče od postupka koji označava optimizaciju kvaliteta slike, a kao interdisciplinarni umetnik ovaj postupak primenila je u oblasti savremene igre, jer umetnička igra može da se posmatra kao niz slika koje nastaju i nestaju u prostoru. Festival ispituje interpolaciju koreografije i umetničkog plesnog performansa, kao model inovativnosti.
U vremenu pandemije svaki umetnik imao je prostor i vreme da razmišlja i analizira ne samo svoj rad i tehnike igre koje je razvio i koje se razvijaju u svetu, nego i da postavi pitanja svojih potencijala i puta budućeg razvoja savremene igre: Šta je sada pogon plesača? Da li dostignuta tehnika dozvoljava dalji razvoj pojedinca ili grupe?
Zbog čega se traži inovativnost? Šta novo može da se otkrije? Koju i kakvu funkciju ima novi rad? Tehnike interpolacije koreografije i umetničkog performansa savremene igre mogu doneti odgovore na neka od tih pitanja, ali i otvoriti niz drugih važnih pitanja razvoja savremenog plesa na domaćoj sceni.
Program festivala mladih total-autora umetničke igre počeo je 7. avgusta i traje do 7. novembra u raznim prostorima u Beogradu, na kojem učestvuje 13 umetnika.
Ana Obradović: Art as a process: Careless/Limitless, Mindfull/Thoughtfull
Performans ispituje položaj umetnika u odnosu na ono što proizvodi i stvara, u kojoj meri je u stanju da kontroliše stvaralački proces i upravlja njime racionalno, a koliko je sposoban i spreman da sledi instinkte, intuiciju i nekad potencijalno završi u blokadi i ćorsokaku. Da li je sigurnije napraviti sistem koji će funkcionisati pouzdano, ali sa možda manje originalnosti, ili se upustiti u rad bez unapred postavljenog metoda i pustiti sadržaj i subjektivnije kapacitete da vode proces? Koje su prednosti, a koje su stranputice oba puta?
Miloš Janjić: Hoću
Traganje kroz prostore sopstvene kreativnosti, počev od „glave u oblacima” do mogućih odluka i rešenja, kroz interpolacije svojih vizija i realiteta. Hoću! „Sreća ljudska zove se: Hoću!“ F. Niče
Nataša Milojević: Jače, da osetim da sam živa
Performans preispituje letargiju savremenog društva i izazove koji bi podstakli pojedinca da izađe iz stanja letargije i uradi nešto za sebe i svet u kom živi. Performans se bavi društvenom svakodevicom u kojoj se većina stvari odvija po navici i ustaljenom rutinom, u ovakvom društvu nestaje ljudska potreba za napredovanjem, iskrenošću prema sebi i drugima i gubi se svaka zainteresovanost za prevazilaženje sopstvenih granica. Umetnica ispituje motive i razloge koji bi nju sami mogli da nateraju da pomeri svoje granice i postigne više – nađe razloge za život. Ona istažuje šta je čini živom i šta za nju znači osećaj živosti.
0 Comments