Koliko ste često slušali srpski indie pop na engleskom? Da, srpski, ali na engleskom. Ako vam je ovo novost, odmah izguglajte „Arrivals|Departures”. Radi se o prvom albumu Filipa Grujića, dvadesetpetogodišnjeg dramaturga, pisca i muzičara. Teško je reći da li je ime Filip Grujić novo u Srbiji. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, pobednik je konkursa Sterijinog pozorja za najbolji originalni domaći tekst, a i pored toga je nastupao sa bendovima „Plastic Trees” i „Fusion”.
Filip je zajedno sa Aleksandrom Blažićem i Lukom Mejdžorom nastupio 23. januara u Beogradu, a mi smo sa njim razgovarali sutradan, uoči njegovog drugog nastupa 24. januara, ali ovog puta nešto severnije – u Novom Sadu. Početkom februara možemo da očekujemo ceo album, a za sada preslušavamo singlove koje je Filip objavio tek da nas zainteresuje i drže na ivici. I da, ako vam treba novo štivo za čitanje, preporučujemo njegov roman „Bludni dani kuratog Džonija”, a ako vam se dopadne, sreća vaša, Filip sprema i drugi roman!
Pored muizke se baviš i pisanjem, kako dolazi do promene interesovanja, da li je ta tranzicija uvek potpuna?
Nije. Trenutno, paralelno sa ovim pišem svoj drugi roman, tako da apsolutno nije bila promena interesovanja. Muzika nije novitet u mom životu. Ranije sam svirao sa bendovima Plastic Trees i Fusion, tako da se suštinski nikada nisam šaltao iz interesovanja u interesovanje, samo sam muziku skrajnuo, jer nije moje primarno zanimanje. Muzika je nešto što nije usamljenički posao, tako da kada pomislim da sam dugo usamljen onda shvatim da bi bilo strava da sviram. Pisanje je nešto što diže tek kad se završi, a sam čin spušta, a muzika je nešto što diže i dok traje sam čin.
Kada ti se javi neka ideja, da li imaš predstavu u kom bi je medijumu sproveo u delo? Postoje li ideje koje su pogodnije za „reč” i koje su pogonije za muziku?
Mislim da su to zaista dve apartne stvari. Kod stvranja muzike ne krećem od ideje, kao što krećem kod romana. Kad pravim muziku u pitanju je kratka forma, koja ne zahteva godinu dana razmišljanja, nego je stvar trenutka i toga kako se osećaš u tom trenutku – to si ti. Pri pisanju pesme ne ulazim u druge likove i pišem iz prvog lica. Romane, takođe, pišem iz prvog lica, ali oni nisu ja. To je skup raznih ličnosti. Zbog toga u startu znam koji će to medijum biti.
Zašto pišeš pesme na engleskom? Da li su sve pesme sa albuma na engleskom?
Da, ali kad izađe drugi sve će biti na srpskom. Mislim da je to stvar na koju nemam do kraja odgovor. Prosto mi je to intuitivno. Valjda zbog silne muzike koju slušam koja je većinski strana muzika, i kroz odrastanje, a i sada. Čini mi se da mi je melodičnost jezika ušla u srž i da sam toliko indoktriniran stranom muzikom. Druga stvar je da smo u prošlom bendu radili muziku na engleskom i pevač je bio Luka Mejdžor koji je polu-Amerikanac polu-Srbin. Generalno, engleski mnogo više odgovara muzici koju pravim. Taj neki pop spavaće sobe – bedroom pop. Ali ima tu i toga da prosto sa istorijom naše muzike ti nekako očekuješ „digni ruku, digni obadve” fazon. To se čuje od pljeskavičarnica do barova. I prosto imaš neki odboj prema tome, jer je malo bendova koji su radili suštinsku indie muziku u Srbiji. Tek od 2010-ih pa nadalje. Ili ranije, naravno, Luna je radila indie u Sutonu, ali to je takva retkost da moraš da budeš izuzetak da bi mogao da praviš indie muziku na jeziku, koji toliko u svojoj istoriji ima ne-indie zvuk, nego drljenje gitare, hard-rok i solaže. Beskrajno dosadno i totalno nepotrebno. Ja ne znam šta bih radio uz to. Ja ne bi imao seks uz tu muziku, ne bih na to smuvao devojku, ne bih se družio sa prijateljima, ne bih pio pivo. Čast izuzecima, pre svega mislim na novi val ‘81 i ‘82 i pokret oko Idola i na Rundeka. No, poenta je da zbog istorije engleski jezik prirodnije dolazi za ovakvu vrstu muzike.
Da li misliš da postoji neki treći medijum koji nisi otkrio?
Ja sam strašno otvoren za sve te stvari. Znamo svi koliko ljudi ne vole kada neko skače iz medija u medij, ali ne vidim razlog zašto ne bih, ako mi je zabavno. Ako želim da se bavim fotografijom, baviću se fotografijom. Misilim da ću se sigurno oprobati u još nečemu – imam jedan život i zašto ne bih? Šteta da zbog nekoga ko će da kaže „slabije će da uradi ovo nego ono”, propuštamo prilike. Jednostavno se zabavljam!
Koliko se razlikuju nastupi sada kada nisi u bendu?
Ogromna je frka. Ranije u bendu sam svirao bas. Kada si basista nekako si uvek van domašaja kritike. Ali, kada sam trebao da izađem na binu pred svirku u Beogradu, sledio sam se. Ostao sam paralizovan. Jer, odjednom si ti zapravo u spotlight-u. Ne kažem da mi ne odgovara, ne bih se bavio umetnošću da to ne volim. Ali, bilo me je jako strah i uopšte mi nije bilo prijatno. Mislim da sam tom svirkom probio led i izašao iz komfor zone, ali zabavno je. To mi je i bitno, jer ne želim da u ovom periodu života stalno radim iste stvari. To je isto kao kada pišem nešto, napišem tri drame koje imaju sličan narativan tok i sličnu strukturu, i posle tri drame sa sličnom strukturom, koliko god one bile uspešne, želim u četvrtoj da tražim novu strukturu. Tako praviš neki lom. I tu je sva zabava!
Šta bi voleo da tvoj album donese trenutnoj muzičkoj sceni?
Mislim da je 2000-ih muzika bila najgora, ubedljivo. Od 2010-ih do sada mislim da samo raste ka boljem. I pop muzika je sada bolja nego u poslednjih 40 godina. Sad imamo i mlade bendove, kao što je Buč Kesidi, koji dva puta puni Amerikanu, režiraju nastupe, brinu o imidžu i scenskom nastupu. To je cela poenta. Meni je cilj da se vrati to da sve bude bitno. Od nastupa preko izgleda na sceni do toga da li je tvoja stejdž persona stejdž persona ili ono što je pabska varijanta. Pabska varijanta je okej, ali mislim da smo previše imali pabske, barkse i kafanske muzike, a premalo one koja je smislena i osmišljena konceptualno. Želim da učestvujem u stvaranju takve scene gde razmišljamo kompletno.
Fotografije: Mila Pejić i Dejan Petrović
0 Comments