Frejminizam podcast: Ne treba nam mesto, sva mesta su naša

Podcast „Frejminizam“ Heartefactovog fonda, koji je u okviru projekta Public! podržala Holandska ambasada možete slušati na platformi Remarker-a i bavi se raznim pitanjima – objektivizacijom i seksualizacijom žene, gde je ženi mesto, analizom stihova pesama domaćih izvođača koji se bave likom žene i njene suštine, nasiljem nad ženama kao i na koji način su žene predstavljene u medijima. Autorke podkasta su Dina Simić i Hristina Mitić, a u dosadašnjih šest epizoda u podkastu su govorili Aleksa Nedić i Boris Borojević. Atipično je da feministički podkast vode i u njemu govore dva muškarca, koja u javnoj sferi nisu poznata po svom feminističkom angažmanu i upravo je to jedna od stvari po kojoj se ovaj podkast i njegov pristup razlikuje od drugih.

Autorke podkasta Dina i Hristina učestvuju i u realizaciji radionica Stvarno tako misliš? koje se bave diskriminacijom žena i pripadnika LGBTQIA populacije u medijima i popularnoj kulturi. Pre globalne katastrofe zvane korona virus, radionice su trebale da se održavaju u periodu od 15. marta do 9. aprila u prostorijama Hartefakt fonda, međutim usled novonastale situacije su odložene.

Ovom prilikom razgovarali smo sa njima o samim radonicama, podkastu i njegovoj ideji,  razlikama između mladih u regionu i mladih u Evropi u pogledu na feminizam, kao i o tome ko je za njih prava dama, a ko pravi muškarac.

Šta je zapravo frejminizam?

Dina: Frejminizam u kontekstu našeg podcasta možemo tumačiti dvojako. Prvo, kao uokviravanje jednog nefeminističkog koncepta u feminističku ideologiju, a drugo, kao vid borbe protiv uokviravanja marginalizovanih grupa u jedan ustaljeni patrijarhalni obrazac duboko ukorenjen u našem društvu.

Hristina: Frejminizam je kritika konstantnog uokviravanja žena, odnosno žargonski – „stavljanja u ram”. Da ćuti i da bude lepa, da spremi i opere. Da bude dobra ćerka, sestra, supruga, majka. Dobra za sve, sem za sebe.

Koliko je u Srbiji generalizovano pitanje gde je ženi mesto?

Dina: I pitanje i odgovori koji su nametnuti od strane javnog diskursa obojeni su predrasudama i stereotipima. Kroz radionice koje, u saradnji sa Holandskom ambasadom, organizuje Hartefakt fond, Hristina i ja ćemo pokušati da se odupremo ovakvoj vrsti generalizacije i, bez nametanja, kroz interaktivne igre i otvorene razgovore, doprinesemo razvoju kritičkog aparata kod mladih i pre svega im ponudimo načine za prepoznavanje diskriminatornog jezika u medijima.

Hristina: Mislim da to pitanje više niko i ne postavlja, jer je odgovor generalizovan. Mi smo tu da stalno podsećamo i odgovaramo kad nas niko ne pita – ne treba nam mesto, sva mesta su naša.

Kako mladi u regionu, a kako u Evropi doživljavaju feminizam?

Dina: Mislim da mladi, pre svega u regionu, a onda i u Evropi, nedovoljno razumeju feminističku ideologiju. Čak i oni koji ga se pridržavaju i poštuju, deklarišu se kao anti feministi, jer im je to nametnuto kao društveno prihvatljivo. Rodna ravnopravnost je ustavom i zakonom zajamčeno pravo, ali i obaveza, stoga se osnove feminizma utemeljene na poštovanju zakona.

Hristina: Smatram da su mladi u regionu i Evropi dosta emancipovani, na šta sam ponosna. Naravno, uvek postoje ekstremne grupe, koje misle da je kul što nisu feministi ili feministkinje, ali na kraju uvek dolazimo do istog – feminizam je jednostavno razumevanje i poštovanje jednakosti.

Hristina Mitić

Kakva je struktura pratilaca frejminizma- da li ima više žena ili muškaraca?

Dina: Ja nemam uvid u statistiku naših slušalaca, ali je odluka da podcast vode dva momka, kako ih interno zovemo batice, upravo korak ka tome da feminizam kao teoriju i praksu približimo i muškarcima. Aleksa i Boris, iz jedne potpuno nefeminističke (nikako antifeminističke) vizure, razgovaraju o diskriminaciji žena i marginalizovanih grupa na način blizak mladima i time zaobilazimo stručnu terminologiju, koje se mladi manje ili više plaše.

Hristina: Dina i ja nemamo uvid u takvu vrstu statistike, ali sudeći po komentarima, procena je da više žena prati, odnosno komentariše. Ja se iskreno nadam da Aleksa i Boris polako otvaraju put feministima, pa makar oni za sad bili samo njihovi drugari za koje znam da slušaju svaku epizodu.

Dina Simić

Zašto se, po vašem mišljenju,  pojedinci u Srbiji deklarišu kao anti-feministi?

Dina: Upravo zato što im to jedno patrijarhalno tranziciono društvo nameće. Kao što medijske produkcije kreiraju poželjne i odgovarajuće modele rodnih identiteteta i rodnih uloga, tako nameću poželjne modele ponašanja i ideologije. Feminizam nije jedna od njih. Danas je popularno biti „anti”, čak i ako je bunt potpuno pogrešno usmeren.

Hristina: Zato što nisu dovoljno edukovani o značenju reči, značaju pokreta i terminologija im je odbojna.

Kako ljudi reaguju na podcast?

Dina: Mene raduje činjenica da pronalazimo način da dopremo do mladih, jer reakcije postoje, što vidimo i po prijavama za radionice „Stvarno tako misliš?”. Nas dve, kao autorke, se konstantno trudimo da izboru tema i načinu na koji se o njima govori bude pristupljeno iz nekog njihovog ugla. Upravo zbog toga je slušanost sve veća i nailazimo na veliki broj pozitivnih komentare.

Hristina: Mladi reaguju odlično, Aleksa i Boris se trude da na interesantan i jednostavan, svima razumljiv način predstave naše teme i ukažu na probleme u medijskoj komunikaciji. Starija populacija se često hvata za naše bombastične nazive, pa nekad i pre slušanja ostave negativan komentar. Ti nazivi su namerno kreirani da budu „prst u oko”, jer se nas dve tokom ovog projekta bavimo senzacionalizmom. Jasno nam je da im je neobično to što dva obična tipa, potpuno politički neutralna, nepoznata javnosti i nedovoljno upućena u feminizam komentarišu tako važne teme, ali mislim da je izuzetno korisno da se čuje mišljenje mladih i obrazovanih momaka koji su do juče živeli u svom idealnom svetu koji je ovim projektom razmrdan.

Boris Borojević (student filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu) i Aleksa Nedić (basista bendova “Vizelj”, “FC APATRIDE UTD”, “Savana”)

Pored frejminizma, tu su i radionice za mlade „Stvarno tako misliš?“. U kojoj društvenoj temi postoji najveća potreba za edukacijom?

Dina: Mislim da nema nekih bitnih razlika, potreba za poštovanjem i međusobnim razumevanjem je jednaka bez obzira na sve, a to je ono čime se mi bavimo. Teme poput „Gde je ženi mesto?” ili „Ko je pravi muškarac?” možda su trenutno privlačnije mladima od onih „Gde je gejevima mesto?” i „Šta lezbejke žele?”, ali tu se ne radi samo o manjku ili višku edukacije, ovde se vraćamo na ustaljene patrijarhalne obrasce ponašanja koje mediji potkrepljuju svojim svakodnevnim sadržajem. Naš cilj nije samo edukacija mladih o pomenutim društvenim temama, već o načinima prepoznavanja diskriminacije društvenih grupa koje su na samim marginama našeg društva.

Hristina: U onoj za koju se bojim da još uvek nisu svi spremni – borba za jednakost i prihvatanje osoba koje pripadaju LGBTQIA populaciji. U trenutnom haosu koji nam se dešava, mislim da je krajnje vreme za pružanje ruke onima koji vole isto koliko i mi, ali im se ljubav brani.

Ko je po vama prava dama, a ko pravi muškarac?

Dina: Poštovanje i uvažavanje razlika, ljubav i empatija su, po mom mišljenju, odlike pravih ljudi, nevažno da li je u pitanju žena ili muškarac.

Hristina: Svi koji poštuju druge i sebe.

Autorka teksta: Jana Milivojević