Galerija Monolog – prostor gde privatan monolog postaje javan

Novootvorena galerija savremene umetnosti Mnonolog nalazi se u prostoru nekadašnje Bajlonijeve pivare, u Cetinjskoj ulici. Na ovom mestu susreta i razmena, ne samo da se spajaju Beograd i Berlin, već i različite umetničke prakse, gradska gužva i umetnost, buka i dubina.

Kustos Denis Leo Hegić zajedno sa berlinskim kustosom Janom Gustavom Fiedlerom pokrenuli su Monolog, sastavni deo Museum of Now (MON) iz Berlina, koji su, takođe, zajedno osnovali. Sebe opisuju kao putujući vagon čuda, ne veruju u stajanje u mestu i čekanje muza da same dođu, već u istraživanje, pokret i putovanje –  u pronalaženje muza. Upravo je Beograd bio mesto na kome je ovaj kustoski entitet, kako sami za sebe govore, bio inspirisan kreativcima i njihovim stvaralaštvom u različitim sferama. Denis i Jan zajedno su sarađivali i u Berlinu, a sličnosti između ova dva grada vide u neizvesnosti – iz koje se razvija najbolja vrsta umetnosti.

Karakterističan ambijent, afmosfera koju upotpunjuju barovi i gradska gužva, kao i nezaobilazni crveni pod koji privlači pogled, pružaju specifičnost ovoj crnoj kutiji.

Sa kustosima Denisom i Janom, razgovarali smo o tome šta za njih predstavlja Monolog, kako se razvila ideja, koliko su Beograd i Berlin slični i šta nas na crvenom podijumu ove galerije očekuje u narednom periodu.

Kako je došlo do otvaranja galerije Monolog?

Denis: Nas dvojica imamo pristup muzeologiji koji se može opisati kao „putujući vagon čuda“, što znači da ne verujemo u stajanje na mestu i čekanje muza da same dođu, već u istraživanje, pokret i putovanje –  u pronalaženje muza gde god da se nalaze. U Beogradu smo nalazili ovakve izvore inspiracije u saradnji sa umetnicima i kreativcima iz raznih sfera. Galerija se nekako razvila iz toga.  

Jan: Raditi sa umetnicima je kao biti deo jednog micelijuma. Kreativnost je globalni fenomen, konstantno se dešava svuda i na toliko različitih načina, a ponekada se kreiraju posebne konekcije koje rezultiraju da se taj kreativni micelijum oformi i oblikuje, u ovom slučaju u vidu galerije u Beogradu.

Autor fotografije: Nemanja Maraš

Šta naziv Monolog predstavlja za vas?

Denis: Kompleksnost umetnosti. Unutrašnji monolog je naš pokušaj da se nosimo sa našom multidimenzionalnošću.

Jan: Svako od nas konstantno doživljava privatni monolog, koji reflektuje poziciju pojedinca u odnosu na svet i stvari koje se dešavaju oko njega. Umetnost je jedan način da se artikulišu ove misli i perspektive, a Monolog galerija pruža prostor da se ovi pristupi podele sa javnošću.

Zašto je baš Cetinjska 15 mesto koje spaja Beograd i Berlin?

Denis: Bilo koje mesto može potencijalno da služi za ovu vrstu povezivanja. Izabrali smo Cetinjsku zbog specifične kulture koju neguje, svojih klubova, barova, mesta za susrete i razmene. Jedna galerija iz Berlina se jako dobro uklapa u takvu sredinu.

Jan: Ponovo bih iskoristio analogiju sa micelijumom. Nismo izabrali Cetinjsku u vidu mesta koje povezuje Berlin i Beograd, već zbog toga što je ova skrivena struktura mesto gde inspiracija može da raste i da se dešava.

Koja je sličnost između Beograda i Berlina, po pitanju umetničke scene?

Denis: Obe scene predstavljaju mesta neizvesnosti. A u ovakvim neizvesnostima se razvija najbolja vrsta umetnosti.

Jan: Oba grada su mesta gde ljudi dolaze sa svrhom da žive jedan kreativni život, i postoji određena magija u ovim glavnim gradovima koja pohranjuje i pokreće umetničke procese.

Galerija Monolog sastavni je deo Museum of Now (MON) iz Berlina i sebe definiše kao svojevrsnu „crnu kutiju“, zašto? 

Denis: Zato što nismo bela kutija.

Jan: Bela kutija je veštački stvorena sterilna sredina, dok crna kutija registruje vibracije i jedinstvene osobenosti svog okruženja. Umetnost izložena u takvom mestu je uvek u interakciji sa ovim okolnostima.

Autor fotografije: Nikola Rudić

Koliko i na koji način je ova galerija značajna mladim umetnicima?

Denis: Nije na nama da pripisujemo ovakvu vrstu značaja samima sebi. Umetnici i njihova dela su nam najbitnija. Počnimo sa time.

Jan: Kao što smo spomenuli ranije, galerija je prostor gde privatan monolog postaje javan. Ova interakcija sa publikom nam je najznačajnija, ne sama galerija.

Galerija je karakteristična po crvenom podu, zbog čega je odabir pao baš na crvenu boju?

Denis: Boja je jedina površina gde se posetioci fizički povezuju sa prostorom. Dok god ne levitiraju (a mnogi od njih nisu sposobni za to), moraju da ukorače i koračaju po prostoru. Naglašavanje površine sa bojom podražava to imerzivno iskustvo.

Jan: Bela kutija je uvek bela, ali ko kaže da crna kutija mora biti crna?

Da li je ovaj autentičan ambijent u kome je smeštena galerija vama bio posebno inspirativan? Koliko je ambijent, zapravo, važan kada je izlaganje u pitanju?

Denis: Naravno. Poenta je kreirati dobre prostore u kojima ljudi mogu da komuniciraju. Volimo naše susede, barove, klubove i gužvu. Mesto je dinamično i nikada dosadno.

Jan: Kao kustosi, intrigiraju nas posebna mesta. A galerija i njeno živopisno okruženje su definitvno jedno od tih inspirišućih mesta.

Autor fotografija: Nikola Rudić

Zašto je, iz vašeg ugla, važna saradnja između različitih kultura i umetničkih praksi?

Denis: Ljudi uvek treba da pričaju jedni sa drugima. A umetnost je – pored hrane i sporta – najbolje neverbalno sredstvo za komunikaciju. Kada prestanemo da komuniciramo, tu nastaju problemi. Zato, nastavimo da pričamo.

Jan: Umetnost je nešto tako lično i jedinstveno, tako da, kad god neko ima interakciju sa umetnošću i umetnicima, nove inspiracije i dublji nivo razumevanja samih sebe se dešavaju bez ikakvih jezičkih ili društvenih barijera. Umetnost je, na neki način, Vavilonska kula, ne postoje ograničenja za kreativnost i u zavisnosti od toga kako se ova energija koristi –  sve postaje moguće.

Po čemu se razlikuju i gde se preklapaju vaša viđenja umetnosti, koliko je izazovno sarađivati oko galerije Monolog?

Denis: Jan i ja sarađujemo zajedno već godinama. Ja nas percipiram kao kustoski entitet.

Jan: Tačno ovo što je Denis rekao.

Šta su vaši planovi za naredna dešavanja u galeriji?

Denis: Plesaćemo na crvenom podu. Nikada nećemo prestati da plešemo.

Jan: Umetnički kritičar Karl Šejfer je rekao: Berlin je mesto zauvek osuđeno da postaje, a nikada da bude. Ovaj pristup ka jednom mestu stalne promene može biti dobar opis putovanja koje nam predstoji.

Izložbom umetnica Jelene Micić iz Srbije i Vere Klimentjeve iz Rusije pod nazivom Navigacija kroz sveobuhvatnu vrtoglavicu otvoren je Monolog, a izložba će trajati do 18. juna.

Naslovna fotografija: Nemanja Maraš