Decembar u Elektropioniru je ove godine rezervisan za neke od najvažnijih svirki u gradu (Nežni Dalibor, Virvel, Obojeni Program, Artan Lili). Sezonu je otvorio Nežni Dalibor 7. decembra, a 14. je bio red na Virvel, koji je sa sobom doneo iznenađenje – mladi bend Karpo.
S obzirom na sneg, koji je počeo da pada i na nastanak očekivanog haosa u saobraćaju, nekako smo uz minimalno kašnjenje uspeli da se dovučemo do Elektropionira i stignemo na drugu pesmu gorepomenutog benda Karpo. Atmosfera je bila predivna, klub zagrejan, pun mladih ljudi koji su energično skakali i mahali glavama, podržavajući svoje prijatelje na sceni. Bend Karpo je svirao potpuno samouvereno, nežno, energično i gitarskim rifovima nas je iz pesme u pesmu nosio do toplijih predela. Bilo je jasno zbog čega su ti momci bili na bini i šta muzika za njih predstavlja. Iako im je to bila prva svirka, uspeli su da osvoje srca svih koji su ih slušali. Nakon odsvirane poslednje pesme na bis, usledio je gromoglasan aplauz i binu je preuzeo već dobro poznati Virvel.
Domaća scena obiluje mnoštvom bendova kojih je sve više, stoga nije lako biti autentičan. Članovi benda , pored samog slušanja muzike i stvaranja iste, ozbiljno razmišljaju o idejama koje jasno žele da prenesu publici i mogu reći da su u tome potpuno uspešni. Bend Karpo je melanholija, ali i bes. Skrojeni pod uticajem šugejza, panka, surf roka, svojim tekstovima i muzikom se probijaju i sa lakoćom oblikuju sopstveni stil.
O stvaralačkom procesu, muzičkim uzorima, kao i planovima za dalji rad, razgovarala sam sa članovima benda Karpo. Njihovu muziku, ujedno i nastup iz Elektropionira, možete pogledati na jutjubu.
Kako ste došli do ideje da bend nazovete ,,Karpo’’ ?
Jovan: Ćale mi je puštao filmove Karpa Godine, jugoslovenskog reditelja i to mi se jako svidelo. Njegovo ime je zvučno i cela ta filozofija po kojoj je on snimao filmove; njegova slika je statična i puštao je da se stvari dešavaju. Mi smo skloni tome, to je i naša filozofija.
Ognjen: (smeh) Da, da ne radimo ništa.
Ko čini vaš bend?
Jovan: Prvo da pomenem profesora Marjanova koji nije tu, on svira bubnjeve. Todor Parabucki bas gitara i prateći vokali, Ognjen Drobac koji svira takozvanu ROK gitaru i ja, Jovan Ilić, koji tu nešto pevam i sviram gitaru.
Kako ste počeli sa sviranjem? Kada je nastao bend?
Todor: Naš prvi bend smo činili Jovan i ja, zajedno sa legendarnim bubnjarem. Imali smo prvu i jedinu svirku sa tim bendom i na njoj se pojavio Ognjen.
Ognjen: Par dana posle toga sam imao probu sa Jovanom i jednim dečkom Stevanom. To nam se jako dopalo, a istovremeno se prvobitni bend nažalost raspao, jer je Pele (bubnjar) izašao iz cele te priče i nas trojica smo krenuli da sviramo. Jovan je svirao bas i pevao, Stevan bubnjeve, a ja gitaru. Posle nekog vremena smo odlučili da nam ipak treba druga gitara, onda je Jovan zauzeo gitaru, Todor bas i počeli smo da sviramo kao četvorka. Sviramo nekih deset meseci.
U ovom sastavu ste prvu svirku imali u Elektropioniru. Bili ste predgrupa Virvelu, zvučite prilično usvirano i samouvereno. Kakvi su vaši utisci, a kakvi utisci publike?
Todor: Ljudi, koje sam ja pitao, su bili zadovoljni.
Ognjen: Prevazišli su naša očekivanja.
Jovan: U suštini, dobili smo jako dobru priliku da sviramo sa bendom na koji se mnogo ugledamo i za koji ja mislim da je trenutno jedan od najboljih na svetu. Ta muzika, koju oni stvaraju, je nešto nama jako blisko i taj prostor i sve to što smo već doživeli kao njihova publika. Kada smo došli na tu ideju i kada smo dobili poziv od Virvela, bili smo srećni. U kratkom roku smo imali gomilu proba i od raznih tema napravili pesme.
Zanimljivo je i što je ulaz na svirku uz đačku knjižicu bio jeftiniji.
Ognjen: Dejan iz Virvela je dugo imao tu ideju da pravi akcije povodom klinaca, srednjoškolaca i sad se konačno ukazala prilika, koja se poklopila sa našom svirkom. Izgleda da je bilo fidbeka, što bi se reklo.
Koji su pored Virvela vaši muzički uzori, bilo da su domaći ili strani?
Jovan: Od Idola, Azre, do Velveta, Joy Divisiona.
Todor: Dosta panka, alternative.
Ognjen: Ima čak i dosta uticaja šugejza.
Kako vam se čini naša mlađa domaća scena? Koje bendove volite i podržavate?
Todor: Nema nešto preterano bendova naših godina. Jedino Sitzpinker.
Jovan: Sa Danilom (bubnjar Sitzpinkera) smo pokušali da uradimo nešto, ali pored svog benda nije stigao.
Todor: To je jedini bend koji je našeg godišta i senzibiliteta . Pokušavaju nešto malo više alternativno i autentični su.
Prilično se razlikujete od bendova koji su trenutno na sceni.
Todor: Mi smo nekako energični, ali i blagi. Pokušavamo da od svega toga napravimo nešto malo više indi. Jovan I ja smo iz šale krstili našu muziku kao progresivni indi.
Kakvi su vam planovi za dalji rad što se tiče snimanja i svirki?
Ognjen: Pa ništa, Evrovizija (smeh). Za sada nam je prioritet da uđemo u studio i vidimo kako sve to zvuči. Voleli bismo da se prijavimo za Bunt.
Jovane, s obzirom na to da su tekstovi tvoji, pitala bih te kako ide proces pisanja?
Jovan: Zavisi… Često vrtim neki stih u glavi, onda se dogodi muzika i ja to spojim. Nekad se desi da imamo jako dugo neku temu bez teksta, pa tek onda napišem tekst. Nema pravila. Pišem i poeziju inače, odvojeno od muzike, pa to nekad spajam.
Šta još, pored muzike, utiče na vaše stvaralaštvo? Šta volite od filmova, knjiga? Čime se još bavite?
Jovan: Ja fotkam, crtam, slikam. Idem u Dizajnersku školu, pišem poeziju pored toga. Privlače me i pozorište i film. Volim Tarkovskog, Vendersa, Vlatka Gilića.
Ognjen: Muzika mi je uvek na prvom mestu. Ima dosta uticaja sa strane naravno, ali muzika je definitivno iznad svega. Upijaš svakog dana sve što pročitaš, čuješ i na probi se oslobodiš tih stvari koje voliš.
Todor: Volim da gledam filmove, zanima me slikarstvo, koje je nevezano za muziku koju stvaramo konkretno. Mada niikad nema direktnog uticaja, već podsvesnog.
Jovan: I što se tekstova tiče, nikad nema direktnog uticaja, ali se sve sakuplja i taloži. Čitam, volim Crnjanskog, stigao sam na pola Dnevnika o Čarnojeviću i to je nešto najveće čega sam se dočepao u životu, uživam u svakoj stranici… I onda, kako to da nema uticaja?
Šta biste voleli da kažete za kraj?
Todor: Drago nam je što ćemo biti objavljeni u Oblakoderu.
Jovan: Na nebu oblakodera.
Autorka teksta i fotografije: Kristina Milosavljević
0 Comments