Politička kriza koja je izbila nakon urušavanja nadstrešnice u Novom Sadu ostavila je snažan trag ne samo na društveni i politički život zemlje, već i na medijski diskurs. Rezultati monitoringa govora mržnje Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan pokazuju da je kriza poslužila kao plodno tlo za širenje štetnih narativa i poruka mržnje, koje su korišćene kao političko oružje. Studenti, demonstranti, opozicija, civilno društvo, ali i obični građani koji su učestvovali u protestima, našli su se u samom centru ovih napada.
U takvoj atmosferi, mediji su postali jedno od glavnih bojišta, a govor mržnje sredstvo za dodatno produbljivanje društvenih podela. Umesto prostora za dijalog, javni prostor sve češće je pretvaran u poligon za targetiranje neistomišljenika, pri čemu se jezik vređanja i demonizacije postupno pooštravao. Posebno zabrinjava što se ovakva retorika nije zadržala samo u tabloidima i na društvenim mrežama, već je postala prisutna i u medijima sa nacionalnom frekvencijom, čime je njen domet višestruko uvećan.
Mediji kao glavna meta i izvor govora mržnje
Jedna od najalarmantnijih posledica političke krize, kako pokazuje istraživanje Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan, ogleda se u učestalosti napada na novinare i novinarke. Umesto da budu posmatrani kao profesionalci koji informišu javnost, oni su sve češće predstavljani kao politički protivnici. Takvo targetiranje otvorilo je prostor za ozbiljnije posledice na terenu, pa su novinarska udruženja upozorila na porast fizičkih napada prema onima koji su izveštavali sa protesta. Posebno zabrinjava činjenica da su u nekim slučajevima novinari i novinarke dobijali i direktne pretnje smrću, što pokazuje da govor mržnje u javnom prostoru ne ostaje na nivou retorike, već prerasta u realnu opasnost.
Monitoring Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan pokazuje da su mediji sami, paradoksalno, glavni izvori govora mržnje. Od ukupno 102 zabeležena slučaja u periodu od januara 2024. do jula 2025. godine, čak 41,5% dolazi upravo iz medijskih sadržaja. Ovo je poražavajući podatak koji ukazuje na sistemsku zloupotrebu javnog prostora od strane onih koji bi trebalo da građanima pružaju proverenje i relevantne informacije. Na drugom mestu po zastupljenosti izvora govora mržnje nalaze se političari i javni zvaničnici, sa udelom od 21,5%, što dodatno osvetljava vezu između političkih tenzija i načina na koji se oblikuje javni diskurs.
Uloga tabloida i televizija sa nacionalnim frekvencijama u ovom procesu posebno je problematična. Umesto da ispunjavaju svoju odgovornost prema javnosti i obezbeđuju balansirano informisanje, oni su se neretko pretvarali u saučesnike u širenju štetnih narativa. Senzacionalistički naslovi, agresivne kampanje i konstantno targetiranje određenih grupa doprineli su dodatnoj polarizaciji društva i produbljivanju nepoverenja u medije.
Kombinacija političkih interesa i medijske moći stvorila je zatvoreni krug u kome govor mržnje postaje normalizovan i svakodnevno prisutan u javnom prostoru. Kada novinari, opozicija i građani budu označeni kao neprijatelji, a etikete poput „izdajnik” ili „strani plaćenik” pređu u svakodnevnu upotrebu, granica između kritike i otvorene demonizacije gotovo da nestaje. Upravo zato se sve češće postavlja pitanje – da li medijski prostor u zemlji još uvek funkcioniše kao prostor slobodne debate ili je pretvoren u megafon političkih obračuna?
Rodno zasnovano nasilje u javnom prostoru
Prema izveštaju Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan, u proteklih godinu i po dana oko 40 od 102 zabeležena slučaja govora mržnje imalo je elemente nasilja zasnovanog na polu. Seksistički i mizogini narativi i dalje dominiraju u medijima, naročito kada je reč o femicidima, akušerskom nasilju ili deljenju intimnih fotografija žena bez njihovog pristanka. Izveštavanje je često senzacionalistično i neprofesionalno, uključujući detalje iz domova žrtava ili lične informacije o porodicama, čime mediji sami doprinose reprodukciji štetnih stereotipa.
Izveštaj takođe ističe da je akušersko nasilje dugo bilo tabu tema, ali je tokom poslednjih godina postalo vidljivije zahvaljujući ženama koje su svoje priče počele da dele na društvenim mrežama. Jedan od primera navedenih u izveštaju je slučaj s početka 2024. kada je sestra žene koja tvrdi da je pretrpela fizičko i emocionalno nasilje tokom porođaja podelila njenu priču na Fejsbuku. Umesto da mediji pruže kontekst ili podršku, portal Novosti je postavio pitanje verodostojnosti svedočenja i prebacio krivicu na majku preminule bebe, dok je TV Prva stav ministrke o ženama koje govore o akušerskom nasilju predstavila kao „deo globalne agende protiv rađanja u Srbiji“.
Osim toga, izveštaj beleži da su žene u javnom prostoru, posebno političarke i aktivistkinje, često meta seksističkih napada. Dnevni list Kurir, prema izveštaju, senzacionalistički je pratio deljenje intimnih fotografija na Telegramu, kriveći žrtve i podržavajući patrijarhalne narative. Ovakvo izveštavanje, kako pokazuje monitoring, ne samo da reprodukuje rodne stereotipe već i normalizuje seksualno nasilje nad ženama.
Politički protivnici u žiži napada
Izveštaj Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan pokazuje da je politička retorika u Srbiji tokom prethodnog perioda doživela drastičan porast ciljanih napada na političke i ideološke protivnike. Poseban okidač bila je politička kriza izazvana urušavanjem nadstrešnice u Novom Sadu, što je dovelo do masovnih protesta i anti-korupcijskih pokreta. Od ukupno 102 zabeležena slučaja govora mržnje, čak 42 su uključivala elemente političkog targetiranja, a 30 od njih desilo se u periodu od osam meseci nakon incidenta sa nadstrešnicom. Poređenja radi, u prvih deset meseci prethodne godine zabeleženo je samo 12 takvih slučajeva.
Izveštaj ističe da su glavne mete bili aktivisti, civilno društvo, opozicija i nezavisni mediji. Dalje, masovni protesti krajem 2024. godine doveli su do porasta ovakvog jezika u medijima, gde su demonstranti redovno etiketirani kao „teroristi“, „fašisti“ ili „nacisti“. Tabloidi i televizije sa nacionalnim pokrivanjem, poput TV Prva i TV Pink, koristili su dokumentarce i priloge da diskredituju studente i aktiviste, prikazujući ih kao ekstremiste i političke agitatore.
Etnički i kulturni narativi kao oruđe mržnje
Etnička i kulturna mržnja bila je treći po učestalosti oblik govora mržnje u Srbiji, prema izveštaju IMD-a. Od ukupno 102 slučaja, 26 se odnosilo na etničke i rasne napade, najčešće na Bošnjake (26,9%), Hrvate (23,1%), Albance (19,2%) i Rome (19,2%). Izveštaj beleži da su ove narative često koristili mediji i zvaničnici kako bi dodatno stigmatizovali političke protivnike, pogotovo studente, aktiviste i opozicione političare.
Slično, narativi mržnje prema Albancima i Kosovu često su bili povezani sa sportskim i kulturnim događajima. Festival „Mirëdita, dobar dan“ u Beogradu iz 2024. godine, koji promoviše saradnju kosovskih i srpskih kulturnih scena, bio je otkazan pod pritiskom vlasti. Pre otvaranja, organizatori su bili meta tabloida i online napada, a pretnje su se manifestovale čak i fizički – Sofija Todorović, jedna od organizatorki, dobila je paket sa polovinom svinjske glave i pretnjom.
Jedan od medijski najpropraćenijih slučajeva rasne diskriminacije tokom prošle godine desio se u januaru 2025. godine, kada je pevačica Jelena Karleuša podelila fotografiju „crnog studenta“ sa jednog protesta, uz rasistički komentar nazivajući ga svojim „dostavljačem“ i tvrdeći da ne govori srpski. Student Brahim Dieye je snimio video u kojem je demantovao ove tvrdnje, potvrđujući da je student Univerziteta u Beogradu. Karleuša je tada imala dva miliona pratilaca na Instagramu, a njen nalog je kasnije uklonjen zbog govora mržnje. Tabloid Informer dodatno je ciljao studenta, tvrdeći da je Karleuša „otkrila lažnog protestanta“.
Smanjen, ali i dalje prisutan pritisak na LGBTIQ+ zajednicu
Izveštaj Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan beleži značajno smanjenje homofobičnih i anti-LGBTIQ+ narativa u poređenju sa prethodnim periodom, ali i dalje postoje konkretni slučajevi ciljanja queer osoba i njihovih nastupa u kulturi. Od ukupno 102 zabeležena slučaja, 19 je imalo elemente mržnje prema seksualnim manjinama, često u kombinaciji sa rodnim ili političkim komponentama.
Kultura i mediji i dalje igraju ključnu ulogu u oblikovanju narativa mržnje. Na primer, nakon Evrovizije 2024, tabloidi su queer izvođače predstavljali kao deo „gej agende“, dok su njihove performanse opisivali kao „satanističke“ i „demonizovane“. Podsećamo da je pobednik, non-binarni umetnik Nemo, bio predmet nacionalne televizijske kritike, gde su narativi o njegovoj seksualnosti ili rodnom identitetu predstavljani kao negativni uticaj na uspeh.
Slični napadi desili su se i na lokalnom nivou. Drag performans u Novom Sadu u kulturnom centru Crna Kuća 13 izazvao je talas homofobičnih komentara i pretnji. Far-right grupe i tabloidi, poput Informera, povezivali su izvođače sa studentskim protestima, nazivajući ih „blokaderima“ i „satanistima“. Pored medija, izveštaj naglašava zabrinjavajuću ulogu pojedinih javnih zvaničnika, uključujući premijera Đura Macuta, koji je u intervjuu za TASS tvrdio da LGBT agenda ide protiv tradicionalnih vrednosti Srbije.
Govor mrženje kao svakodnevica
Izveštaj Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan jasno pokazuje da govor mržnje u Srbiji više nije izolovani problem, već postaje svakodnevna praksa koja produbljuje podele i ugrožava javni prostor. Bilo da su mete novinari, političari, žene, manjinske grupe ili LGBTIQ+ osobe, sve češće se koristi isti jezik demonizacije, stigmatizacije i zastrašivanja, često potpomognut tabloidima i medijima sa nacionalnom pokrivenošću. U toj atmosferi granice između kritike, političkog protivljenja i otvorene mržnje gotovo nestaju.
Poseban izazov leži u kombinaciji političkih interesa i medijske moći, gde režimski narativi, senzacionalizam i selektivno targetiranje stvaraju zatvoreni krug. Kao što izveštaj pokazuje, ovakva praksa ne ostaje samo u retorici – pretnje, fizički napadi, online uznemiravanje i javna stigmatizacija postaju realnost svakodnevnog života. Na ovaj način, medijski prostor često funkcioniše više kao megafon političkih obračuna nego kao prostor slobodne debate i proverenih informacija.
S druge strane, iako je vidljiv pad homofobičnih narativa i neki napredak u vidljivosti rodno zasnovanih problema, jasno je da društvo još uvek nije razvilo mehanizme koji efikasno štite ranjive grupe. Izveštaj naglašava da je neophodno kontinuirano jačati medijsku pismenost, profesionalne standarde novinarstva i institucionalne odgovore, kako bi govor mržnje prestao da bude normalizovan i kako bi se javni prostor vratio funkciji informisanja, a ne zastrašivanja.
0 Comments