Zamislite da vam svaki dan počinje terapijama, inhalacijama i zvanjem lekara, da se nastavlja hranjenjem na sat i različitim pregledima, a da se završava popisivanjem novih troškova. A onda zamislite da u takav raspored treba da ubacite i „redovan posao“, sa osmočasovnim radnim vremenom. Ako, pak, nemate posao, ostajete bez uplaćenih doprinosa, bez oslonca ako ostanete bez snage ili bez partnera, bez osnovne sigurnosti koja bi trebalo da bude minimum.
U Srbiji postoji armija „nevidljivih” radnika koji upravo žive na gore opisani način, a nemaju radnu knjižicu. U pitanju su roditelji koji 24 sata dnevno brinu o svojoj bolesnoj deci. Njihov rad ne staje vikendom, nema godišnjeg odmora, ali nema ni plate, staža, pa samim tim ni prava koja iz toga proizilaze.
Zakon roditelj–negovatelj bio bi način da se ovaj neplaćeni rad prizna. Plata makar u visini minimalca, uplaćeni doprinosi i socijalno osiguranje na neki način bi predstavljali štit od potpunog siromaštva. Pa, ipak, takav zakon u Srbiji još uvek nije donet. Godinama do javnosti stižu obećanja i najave „dijaloga“, međutim, konkretni koraci i dalje izostaju.
Hronologija pokušaja
Temelj ove borbe zapravo se polaže 2009. godine, kada Srbija ratifikuje Konvenciju UN o pravima osoba sa invaliditetom (CRPD) i formalno preuzima obavezu da podrži porodice u nezi bez diskriminacije. Iz tog pravnog okvira će kasnije uslediti i zahtev za status „roditelj–negovatelj“. Već tada se iz institucija čuju prvi, diskretniji pokušaji. Naime, kancelarija Zaštitnika građana godinama kasnije svedoči da je još 2009. predlagala uvođenje posebnog dodatka porodicama sa teško obolelom decom kroz izmene Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom. Međutim, ta ideja je, uz obrazloženje ministarstva da nema procene troškova, ostala u fioci.
Masovniji, vidljiviji talas glasova koji ponovo žele da poboljšaju status roditelja koji imaju decu sa smetnjama u razvoju ili drugim stanjima i oboljenjima, stiže krajem 2012. iz Novog Sada. Udruženje „Život“ tada pokreće inicijativu i peticiju za uvođenje statusa, a već u januaru 2013. zamenica Zaštitnika građana na RTS-u javno podržava rešenje i dogovara radni sastanak sa roditeljima.
U proleće iste godine približno 61 hiljada potpisa stiže do Narodne skupštine, uz zajednički pritisak udruženja i ombudsmana da se predlog stavi na dnevni red, ali bez epiloga. Tok narednih godina obeležavaju obećanja, okrugli stolovi i povremena medijska vraćanja teme u žižu javnosti, bez ulaska u proceduru koja bi donela sistemsko rešenje na državnom nivou.
Pomak, naizgled paradoksalno, ali suštinski jako logično, dolazi „odozdo” kada pojedini gradovi kreću da „krpe“ prazninu nacionalnog zakona. Sremska Mitrovica, na primer, tako 27. avgusta 2024. donosi odluku i otvara put dodeli statusa i isplati minimalca uz doprinose; potom Leskovac krajem decembra 2024. usvaja sličnu odluku i tokom 2025. uručuje prva rešenja, a Kula od marta 2025. prima zahteve roditelja.
U septembru 2025. Bor ide najdalje – gradska odluka uvodi naknadu u visini republičkog minimalca uz uplatu doprinosa, sa jasno naznačenom primenom od 1. januara 2026. što može biti protumačeno kao signal da lokalne samouprave, u meri u kojoj je to moguće, preuzimaju stvar.
Istovremeno, republička slika pokazuje zašto je „lokalno krpljenje“ nedovoljno. Početkom oktobra 2025. većina poslanika ne glasa ni za uvrštavanje predloga Zakona roditelj-negovatelj na dnevni red, posle čega Ministarstvo rada 21. oktobra otvara „dijalog o unapređenju statusa“, a već 22. oktobra sledi protest roditelja uz podršku studenata.
Glasovi sa protesta
Roditelji-negovatelji su na pomenutom protestu artikulisali jasne i merljive zahteve:
– nacionalni status roditelj–negovatelj zasnovan na zakonu (ne na projektima, jednokratnim merama i „radionicama“),
– naknadu najmanje u visini minimalne zarade uz uplaćene doprinose za penzijsko i zdravstveno,
– kao i prava koja prate radni odnos — bolovanje, odmor i zaštitu od gubitka stečenih prava.
Naglašeno je i da obuhvat mora biti dovoljno širok i pravedan, bez suženja kroz dodatne „kategorizacije“, jer se stanja dece menjaju, a iscrpljenost roditelja ne meri formularima. Organizaciju skupa, kako su istakle govornice, vodila je neformalna grupa od sedam majki, i to, kako kažu, i u ime onih roditelja koji zbog 24-časovne brige nisu mogli da napuste četiri zida.
„Ne tražimo pomoć, tražimo status. Da se prizna da smo radnici koji drže decu u životu: sa stažom, osiguranjem i pravom na odmor“, rekla je jedna od govornica na protestu.
U nastavku su se smenjavale lične, konkretne priče koje su objasnile suštinu zahteva. Jedna majka sa blizancima s autizmom opisala je godine vođenja bitke „od doma zdravlja, preko škole i pratnji, do ministarstava i centra za socijalni rad“, uz poruku da je „vreme isteklo“.
Druga učesnica, žena sa invaliditetom i majka deteta sa smetnjama u razvoju, poručila je da „ljubav ne plaća račune“ i da zahtev nije milostinja, nego priznanje realnog, punog radnog vremena koje roditelji već obavljaju, bez smene i zamene.
Govornice su istakle i da se roditeljske grupe susreću s obeshrabrivanjem i premeštanjem teme na „dijalog bez roka“, dok je ključni problem, a to je izostanak sistemskog rešenja, ostajao isti. Upadljiva činjenica koju su sve govornice bitno podvukle je da 141 poslanik nije glasao da se predlog Zakona roditelj-negovatelj uopšte uvrsti u dnevni red.
Priznati brigu kao rad, finansijski i pravno, i porodicama dati poštovanje i minimum sigurnosti – staž, osiguranje i odmor – stvari su koje mogu da naprave bitnu razliku i ponude nešto više od pukog preživljavanja.
„Ljubav ne plaća račune, ne obezbeđuje sigurnost i ne može zameniti zakon“, reči su takođe jedne od govornica. Posle godina inicijativa, peticija i „dijaloga“ bez epiloga, traži se konkretan potez – stavljanje predloga na dnevni red i glasanje. Zakon roditelj–negovatelj mora da se usvoji na nacionalnom nivou – sada i odmah, glavna je poruka majki dece kojima je pomoć potrebna svakodnevno.
Ovaj materijal objavljen je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Za njegovu sadržinu odgovoran je isključivo Oblakoder i ona ne odražava nužno stavove Evropske unije.
Projekat se realizuje u okviru projekta „EU Resurs centar za civilno društvo u Srbiji“ koji Beogradska otvorena škola sprovodi u partnerstvu s organizacijama civilnog društva: Novosadska novinarska škola, ENECA, Užički centar za prava deteta, Nova planska praksa, Sigurne staze, Mladi poljoprivrednici Srbije i međunarodnim partnerom, fondacijom Fridrih Ebert (Friedrich Ebert Stiftung). Projekat je podržan od strane Evropske unije i biće realizovan u periodu od 2023. do 2026. godine.
0 Comments