U saradnji Oblakodera i Manonije, uz tehničku podršku kolektiva SUTRA, serijal is playing in my hop nastavlja da otvara prostor za susrete muzike, prostora i razgovora. Jednočasovni setovi snimljeni uživo u Manonijinoj radnji u Čumićevom sokačetu, praćeni intervjuima, svaki put grade drugačiji odnos između prostora, zvuka i publike.
Ovog puta, u Manoniji je gostovao habkara (aka Ramzi Hazboun), palestinski umetnik sa beogradskom adresom, koji svoj rad razvija kroz film i zvuk. Kao DJ i selektor, njegov izraz oblikuje spoj elektronske, eksperimentalne i world muzike, često prožet field recordings elementima i intuitivnim odnosom prema prostoru i atmosferi.
U ovom izdanju predstavljamo njegov jednočasovni set i razgovor koji ga prati.
Kao DJ i selektor, kombinuješ elektronsku, eksperimentalnu i world muziku – šta vodi tvoj proces selekcije?
habkara: Elektronska muzika je bila moja početna tačka kada sam počeo da se bavim DJ-ingom u Palestini oko 2002. godine, uglavnom pod uticajem žurki. World i eksperimentalna muzika su više došli kroz slušanje, a kasnije sam počeo da ih uklapam u setove koji nisu u potpunosti namenjeni plesu, već odgovaraju različitim prilikama poput ove u Manoniji.
Uglavnom puštam ono što i sam volim da slušam, mešajući to na način koji mi deluje zanimljivo. Ponekad izlazim i van tih žanrova, ne postoje striktna pravila.
Prilikom selekcije traka obraćam pažnju na prostor i pokušavam da zamislim njegovu energiju, ponekad je povezujem čak i sa vremenom ili fazama Meseca, jednostavno pratim trenutni osećaj.
Na primer, u set za Manoniju sam ubacio eksperimentalne brass elemente jer prostor deluje pomalo zarđalo i eksperimentalno. Dodao sam i grčku buzuki muziku Lordanisa Tsomidesa, jer prostor ima i taj folk osećaj, kao pijaca, pa sam želeo da unesem nešto balkansko i sunčano, čak i po oblačnom, kišnom danu.
Koliko je kontekst – politički, društveni ili prostorni – važan u tvom radu?
Delimično je važan. Neke kontekste ne možeš izbeći, neki su dobri, neki ne. Za moj rad kao DJ-a i selektora, to je manje političko. Trudim se da izbegnem hajp oko toga što sam Palestinac koji je vezan za vesti i sliku žrtve. Istovremeno, prija mi kada sam pozvan na događaje zbog svog identiteta, jer to pokazuje širi osećaj solidarnosti, što poštujem.
Društveni kontekst mi je važniji, posebno u načinu na koji se uključujem u scenu i razumem lokalnu kulturu. Prostorni kontekst je verovatno najvažniji, kao što sam već pomenuo.
Može li zvuk biti oblik otpora? Kako se ti odnosiš prema toj ideji u svom radu?
Zavisi šta podrazumevaš pod otporom. Za mene DJ setovi napravljeni za zabavu baš i ne spadaju u to značenje. Oni mogu da stvore trenutke, da okupe ljude, ali zapravo ne menjaju duboke sisteme. Ipak, mislim da posvećeniji zajednički događaji mogu biti oblik solidarnosti i podrške ljudima pogođenim političkim i ratnim situacijama.
To jasnije vidim u muzici koja dolazi iz stvarnih konfliktnih područja, poput Zapadne Sahare, gde direktno podržava borbu. I u Palestini, posebno tokom Prve intifade, postojalo je mnogo snažne muzike otpora, pravljene sa pravom strašću. Danas, posle 30 godina, iz različitih razloga, to deluje ograničenije i ne uključuje sve kao ranije.
U svom radu retko koristim direktan politički materijal, poput Muslimgauze-a ili govora i pesama sa političkim temama. Ponekad ih ubacim da pokrenem određene misli o iskvarenim realnostima, ali imam osećaj da to više ostaje u podsvesti nego što stvara direktan efekat.
Kako tvoje palestinsko poreklo oblikuje tvoj umetnički izraz, posebno dok živiš i radiš u Beogradu?
Uvek sam osećao da je moj muzički izraz univerzalniji. Više sam fluidan i globalan, ne ograničen svojim poreklom. Istovremeno, biti Palestinac nije mentalno lako, pa nosim određeni šum i haos u sebi koji se odražava u mom izboru muzike i neobičnim kombinacijama žanrova. To je nešto što bih voleo dalje da razvijam.
Beograd mi deluje veoma otvoreno kada je muzika u pitanju, i lepo sam prihvaćen kroz svoj umetnički izraz.
Kako je beogradska scena uticala na tvoj rad?
Iako nisam istražio beogradsku muzičku scenu koliko bi trebalo, jer sam se preselio pre samo godinu dana i polovinu tog vremena proveo putujući, smatram da je kulturno veoma bogata, posvećena i aktivna. Istovremeno, veći klubovi često ponavljaju ista lokalna DJ imena, što mi deluje pomalo repetitivno i udaljilo me je od tog dela scene. Zato se osećam bliže underground kolektivima poput Sutra Cluba i Crvenilo Crew-a, koji donose raznovrsnije izvođače i više liče na zajednicu.
Pre selidbe u Beograd živeo sam u Novom Sadu 4 godine, ali sam iz nekog razloga već imao više prijatelja i konekcija ovde. Zahvaljujući kolektivu Za Slobodnu Palestinu, koji me je upoznao sa gradom na pravi način, povezao sam se sa ekipama poput Sutre i Crvenila, koji su me prihvatili kroz više događaja i pomogli mi da se osećam kao deo grada.
Što se tiče mog rada, ne mislim da je direktno pod uticajem. Više kružim oko svog univerzalnog tona i jezika. Ipak, učim od DJ-eva, izvođača i publike oko sebe, pokušavajući da razumem šta ovde funkcioniše, šta je popularno i gde se to preklapa sa onim što mene lično privlači.
Možeš li opisati film, stvaran ili zamišljen, za koji bi voleo da radiš soundtrack? Kako bi zvučao?
Ponekad muziku koju puštam zamišljam kao kosmički prostor, uglavnom mračan, sa skrivenim ili iznenadnim svetlim, šarenim, svetlucavim elementima. Zamišljam planete kao ljude, a ljude kao životinje i biljke, sve povezano i u pokretu, u različitim pravcima i oblicima. Prostor koji se stalno menja i otkriva.
Terenski snimci igraju važnu ulogu u tvom radu – šta te privlači toj praksi?
Još uvek sam relativno nov u korišćenju terenskih snimaka u svom radu, pa ne bih išao preduboko u to. Ali sam pokušavao da ih koristim u nekim setovima više zasnovanim na ideji, na festivalima, i sviđa mi se osećaj koji donose – kao da prvo čuješ i osetiš stvari bez instrumenata ili ritma, a zatim prelaziš u to. Dobro se uklapa sa eksperimentalnom stranom onoga što radim.
Uopšteno, svoj rad nekako delim na dva dela: neki setovi su više vođeni idejom, sa širokim miksom žanrova, a drugi su više party setovi, bliži tehnu i minimal tehnu, od kojih sam se u poslednje vreme malo udaljio, ali ih i dalje volim.
Tvoj rad kombinuje film i zvuk – kako doživljavaš odnos između ta dva medija u svojoj praksi?
Veoma snažan odnos, svakako. Zato obraćam mnogo pažnje na prostorni kontekst, kao što sam već pomenuo – stvari poput prostora, svetla, boja, tekstura, vremena, celokupne vizuelne strane. Takođe, zaista uživam u radu između vizuala i muzike, i ponekad radim live vizuale dok puštam muziku, što bih voleo još više da istražim.
Generalno je zanimljivo kako zvuk može da promeni sliku, i kako slika može da promeni zvuk. Tu postoji mnogo slojeva, i volim radove koji ih povezuju na jednostavan, ali smislen način – poput dobrog soundtracka za film, ili čak samo trenutka kada muzika doda još jedan sloj bojama horizonta.
Šta si želeo da preneseš setom koji smo snimili u Manoniji i kako bi ga opisao nekome ko ga prvi put sluša?
Samo malo zabave u zbunjujućim vremenima. Uglavnom elektronski, sa ponekim eksperimentalnim ili tradicionalnim instrumentalnim obrtima. Ništa preteško, uklapa se u atmosferu pijace.
0 Comments