Ove godine pokrenuta je inicijativa #hiljadekamera, čiji je osnovni cilj prepoznavanje sistema biometrijskog nadzora u Beogradu, ukazivanje na osnovne probleme ovakve vrste nadzora i njegovo sprečavanje. Iako u gradu već postoje različite vrste kamera na različitim lokacijama koje najčešće imaju bezbednosnu svrhu, ove, nove kamere prikupljaju jednu posebnu vrstu podataka zbog čega uvode i veliki broj pitanja i različitih problema koje je u prethodne dve godine isticala SHARE fondacija.
SHARE fondacija se za ovu temu posebno zainteresovala pre skoro dve godine kada su primetili najave Ministarstva unutrašnjih poslova o saradnji sa kompanijom Huawei, koja podrazumeva uvođenje sistema za masovni video nadzor sa mogućnostima prepoznavnja lica u celom Beogradu. To im je privuklo pažnju, posebno iz ugla potencijalnog prikupljanja ogromnih količina ličnih podataka građana, jer do tada nije postojala nijedna ekspertska indicija da je Beograd nebezbedan grad. Od tada su osnovali inicijativu #hiljadekamera, pokrenuli peticiju protiv korišćenja biometrijskih kamera u Beogradu i crowdfunding kampanju. Trude se da svakodnevno informišu što veći broj ljudi o opasnosti korišćenja biometrijskog nadzora. Upravo o ovom problemu razgovarali smo sa direktorom SHARE CERT-a Andrejem Petrovskim.
Pre dve godine najavljeno je uvođenje biometrijskih kamera u Beogradu, na šta je SHARE fondacija odmah reagovala. Kako je to izgledalo?
Andrej Petrovski: Nakon objavljivanja te vesti, poslali smo nekoliko zahteva za informacije od javnog značaja MUP-u, koji je ceo ovaj projekat, čitavu implementaciju, karakteristike opreme i cenu klasifikovao kao državnu tajnu i odbio sve zahteve za informacije od javnog značaja. To nas je dodatno zabrinulo, pa smo odlučili da okupimo malo širu zajednicu od onoga što SHARE fondacija radi. Tako je nastala inicijativa #hiljadekamera koja okuplja različite organizacije civilnog društva, eksperte i građane koji su, zapravo, zabrinuti za svoju privatnost i kako ovakve tehnologije mogu da utiču na razvoj jednog demokratskog društva, odnosno šta ovakva jedna tehnologija sve onemogućava u istom.
Mapa biometrijskih kamera koje se nalaze u Beogradu, dostupna na sajtu hiljade.kamera.rs
Da li se ovakve kamere koriste u svetu i gde?
To je jako zanimljivo. Koriste se u različitim kontekstima na različitim mestima. Za Evropu ovo nije nepoznat koncept, međutim, ono što razlikuje Evropu i ono što se dešava trenutno kod nas jeste da je Beograd prvi grad u Evropi koji će na celoj svojoj teritoriji da implementira ovakav sistem. Ovakvi sistemi se uglavnom koriste na određenim mestima visokog rizika kao što su železničke stanice, aerodromi, sportski stadioni, gde je donekle i jasnija potreba da se precizno identifikuju određene aktivnosti ljudi koji se na tim mestima nalaze. Ovde se na teritoriji celog grada uvodi sitem koji predstavlja najsavremeniju moguću tehnologiju koja je proizvedena u Kini, gde, s druge strane postoje primeri gde su celi gradovi i oblasti zapravo pokrivene sličnim sistemima za nadzor. Amerika, sa druge strane, ima različite primere, ali se opet ovakva tehnologija ne implementira na nivou grada nigde. San Francisko je, recimo, zabranio upotrebu masovnog biometrijskog nadzora, a u drugim delovima i Evrope i Amerike takođe postoje slične inicijative.
Mnogi ljudi ne znaju šta sve spada pod biometrijske podatke, koji su to podaci koji se zapravo prikupljaju?
Biometrija kao koncept je uvedena još pre nekog vremena kroz, recimo, biometrijska dokumenta – lične karte i pasoše koji se takođe nalaze u MUP-u koji izdaje ta dokumenta, što će reći da oni imaju savršene fotografije i otiske prstiju svih nas, što su, dakle, sve biometrijski podaci. Biometrijski podaci su biološki podaci koji mogu da se stave u neku metriju. Postoje različite vrste ovih podataka – naše lice je biometrijski podatak, zenica, otisak prstiju, uvo i tehnike kroz koje se uzimaju ti podaci, koji su trajniji u odnosu na, recimo, broj telefona ili uređaj koji možete da zamenite. Ako za nadzor kao parametar koriste nešto što je biološki deo tela određenog ljudskog bića onda je to kategorija koja ima najduži kontinuitet.
Koja su sve ljudska prava ugrožena postavljanjem i upotrebom ovakvih tehnologija?
Ono što je najjasnije je pravo na privatnost, jer na taj način negde postoji zabeležen podatak o svakom vašem izlasku iz kuće, s kim ste se sreli i koliko ste vremena proveli sa tom osobom. Osim toga, ugroženo je i pravo na slobodu izražavanja jer nemate osećaj da možete da kažete ono što ste ranije mislili da možete u javnom prostoru. Pravo na okupljanje, pravo na miran prostor, sve su to prava koja su manje ili više ugrožena ovakvom tehnologijom. Zapravo, ono što najviše trpi, kao što sam nekoliko puta napomenuo, je demokratsko društvo. U demokratskom društvu nema prostora za ovu vrstu tehnologija i to je sasvim jasno.
Osnovni zahtev peticije je da se zabrani biometrijski nadzor. Ukoliko prikupite dovoljan broj potpisa, kako će izgledati taj proces i koliko je realno da on uspe?
Ovo je peticija koja je pokrenuta na evropskom nivou, sprovodimo je zajedno sa partnerima EDRi mreže čiji smo član. Ono što svakako možemo reći je da u Srbiji postoji veliki broj ljudi koji su zabrinuti i koji su potpisali peticiju. Naša je ideja da nastavimo borbu kroz kanale koji već postoje, a to su, pre svega, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti koji treba da da zeleno svetlo da bi ovakva tehnologija mogla da se uvede. Poverenik i dalje nije dao zeleno svetlo i naša borba će se nastaviti u tom smeru. Svakako ćemo da pošaljemo dopise i drugim donosiocima odluka sa našom argumentacijom zbog čega je bitno da se takva tehnologija ne uvodi.
Izvor: Share Fondacija
Koliko građani dobijaju, a koliko gube uvođenjem ovakvih kamera?
Razumemo da države često od građana zahtevaju da se odreknu svoje privatnosti zarad određene bezbenosti, međutim, ono što su razne studije pokazale jeste da ova vrsta nadzora nije previše svrsishodna protiv organizovanog kriminala ili protiv nekih terorističkih aktivnosti, već najviše efekta može da ima kod sitnih krađa ili krađe automobila. Smatramo da je potpuno nesrazmeran benefit sa onim čega se odričemo i, generalno, upotreba ove tehnologije ne pronalazi test proporcionalnosti i neophodnosti. Zaista nismo u situaciji zbog koje je neophodno da se uvede ovakva tehnologija i ona nije proporcionalna svrsi u kojoj ministarstvo planira da je implementira, što je i sam Poverenik rekao. Videćemo šta će ministarstvo da uradi, do sada su uradili dve procene uticaja i nisu uspeli time da ubede poverenika. Verujem da i dalje rade na tome i očekujemo da daju sve od sebe da nekako dokažu da je ovaj sistem neophodan ovom gradu, međutim, mislim da su objektivne činjenice tu jasne i da ova tehnologija svakako nije neophodna i nije srazmerna potrebama naše javne bezbednosti.
U tekstu same peticije kažete da se širom Evrope koriste različite tehnologije za nadzor. Koje od njih ne primećujemo ili za koje ne znamo?
Pre uvođenja biometrijskog nadzora je najčešće bio zastupljen koncept zadržavanja telekomunikacionih podataka, što znači da sve listinge telefonskih poziva i poruka operater mora da čuva godinu dana. Ono što se u praksi dešava jeste da MUP i bezbednosne agencije imaju direktan pristup tim podacima. Naše istraživanje pokazalo je da je Telenor ranije bio jedini koji je dostavljao informacije o tome koliko je pristupa podacima bilo, ali sada se to više ne dešava – ne znamo koliko često organi vlasti pristupaju podacima. U tom trenutku je to bilo nekih 300 000 puta godišnje, bez ikakvog naloga i bez ograničenja. To je, takođe, jako intruzivna mera, međutim, kada je telefon u pitanju mnogo je lakše izboriti se sa tim, tačnije ostaviti telefon kod kuće i onda je vaša lokacija manje-više privatna stvar. Lice ne možete da ostavite kod kuće, nosite ga sa sobom. Možete da ga prekrijete nekim stvarima, ali nama nije cilj da savetujemo građane kako da se kriju, nego, pre svega, da se ovakva tehnologija ne koristi. Ostalo su samo više edukativne i statement stvari kojima želimo da donosiocima odluka stavimo do znanja da mi ne želimo ovakve tehnologije na ulicama našeg grada.
Osim peticije, organizovali ste i akciju lova na kamere. Zbog čega je došlo do toga?
Iz prostog razloga što MUP nije bio transparentan sa postavljanjem kamera. Uspeli smo da pronađemo tri puta više kamera u ovom trenutku u odnosu na ono što su oni rekli. Građani su nam jako pomogli u tome i dobijali smo dosta „dojava“ jer su preko Tvitera mogli da jave gde su videli kamere. Napravili smo i interaktivnu mapu koja može da se nađe na našem sajtu, gde su tačno označene sve lokacije kamera do kojih smo uspeli da dođemo. To ćemo nastaviti da radimo pored peticije i ove crowdfunding kampanje koju smo organizovali. Cilj svih ovih aktivnosti je da prikupimo sredstva da dalje razvijamo rad tako što ćemo uključiti širu zajednicu i druge aktere, mlade umetnike, eksperte, naučnike, koji su zainteresovani. Užasno je važno da se što veći broj ljudi bavi ovom temom, da je održimo živom i da je podignemo što više na političkoj agendi, zato što se tiče svih nas.
Fotografije koje građani šalju na tviter profillu hiljade kamera
Kada govorimo o ovoj temi, zalazimo u polje etike novih tehnologija. Kako možemo da objasnimo ljudima koji smatraju da je tehnološki razvoj neupitan zašto je važno da preispitamo nove tehnologije?
Dosta ljudi će reći „pa ja nemam šta da krijem“ i to je potpuno legitiman stav. Međutim, zamislite situaciju u kojoj novinar treba da se nađe sa svojim izvorom u javnom prostoru, a imate ovu tehnologiju koja praktično identifikuje ko je izvor i ko je novinar iste sekunde. Samim tim vi ubijate segment istraživačkog novinarstva koji je jedan od stubova demokratskog društva. Zamislite situaciju u kojoj želite da odete na protest protiv nečega što je vama bitno, a da neko može da prepozna ne samo vas, nego sve ljude, imenom i prezimenom, koji bili na tom protestu u datom trenutku. Ne radi se o vama specifično, o targetiranom nadzoru, nego o masovnom. Problematično je do najbanalnijeg nivoa – na primer, da se viđate sa osobom sa kojom ne želite da iko zna da se viđate.
Svi mi imamo neku svoju intimu i neki osećaj slobode kada se
nalazimo u otvorenom prostoru, a ovime postajemo zatvorenici
koji su konstantno pod kontrolom budnog oka koje sve vreme
gleda i prati naše ponašanje.
Mnogo smo komentara dobili da ljude ovaj koncept podseća na knjigu Džordža Orvela 1984, koja je, praktično, ispala neka vrsta uputstva savremenim političarima kako da uređuju društvo. Ako uvedemo ovakve tehnologije sa jedne strane, a sa druge kontrolišemo šta se plasira u medijima, stvaramo projekciju realnosti i slobode koja, u suštini, u realnosti prestaje da postoji. To je jako distopijski scenario u kome niko od nas ne želi da se nađe, bez obzira da li ima šta da krije ili ne.
Na koje načine građani mogu da se uključe u ovu inicijativu?
U toku je crowdfunding kampanja u kojoj mogu da učestvuju, ali i potpisivanje peticije. Takođe, na sajtu postoji formular gde mogu da nam se jave ako vide neki drugačiji način na koji mogu da doprinesu. Svakako, ukoliko primete neku kameru koja je postavljena u njihovom kraju mogu da nam pošalju na Tviteru. Ovo je jedna otvorena inicijativa i nama je bitno da što veći broj ljudi podiže svest u okviru svoje zajednice zato što se ovo tiče svih nas. Nije ovo neka uska tehnološka priča, već je pitanje koje se tiče svih građana ovog društva. Da li hoćemo da dopustimo da se pravila igre tako ozbiljno promene bez ikakve javne debate i diskusije, što se u ovom trenutku dešava?
Naslovna ilustracija: Freepick
0 Comments