fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji

Igra, rad, ili nešto treće?

TLDR: Kako Facebook zarađuje na meni?

30. December 2020

Prema Forbsovoj listi, Mark Cukerberg je prošle godine postao peta najbogatija osoba na svetu, čije bogatsvo iznosi čak 98,3 milijarde američkih dolara, što govori u prilog činjenici da je Fejsbuk danas jedna od najustaljenijih biznis platformi među društvenim mrežama, to jest, korporacija koja svoj kapital akumulira prevashodno izvozom privatnih podataka oglašivačima. Međutim, šta to uopšte znači i odakle Cukerbergu (ili Fejsbuku, jer je teško razgraničiti jedno od drugog) tolika zarada, ukoliko uzmemo u obzir čuveno geslo njegove platforme koje je do skoro glasilo – “Fejsbuk je besplatan i uvek će to biti? Zanimljivo je da je u avgustu 2019. godine ovaj slogan promenjen u Brzo i lako, što u mnogo čemu odražava nove tendencije ove kompanije, ali i daje šlagvort za postavljanje pitanja o prirodi kapitala koji Facebook nagomilava.

Šta je to Brzo i lako i da li je usitinu korišćenje društvenih mreža ikad bilo besplatno?

Kako se broj dnevnih poseta društvenim mrežama danas meri u milijardama, a vreme na njima u sve većoj količini časova, postavlja se pitanje na koje sve načine naizgled besplatne platforme poput Fejsbuka, Tvitera i Jutjuba, koriste podatke o svojim mnogobrojnim korisnicima, njihovim interesovanjima i, uopšte, vremenu provedenom na njima? Na kraju, koja je uloga nas, redovnih korisnika u svemu tome i da li i kako doprinosimo uvećanju bogatstva ovih firmi? Koja je granica između slobodnog vremena i eksploatacije i da li mi, pored redovno zaposlenih u Fejsbuku, kojih je 52,534, doprinosimo njihovoj dobiti?

Rad prevashodno podrazumeva zaposlenje, uzimanje aktivnog učešća u proizvodnom procesu, odnosno obavljanje posla koje se kompenzuje novčanom naknadom. Međutim, u poslednje dve decenije, sve više se insistira na pojmu digitalnog rada, koji karakteriše sve ono što pobija tradicionalnu definiciju rada i očitava se u mapiranju nematerijalnih aktivnosti koje u kapitalističkom načinu proizvodnje obično nisu prepoznate kao rad, a ipak stvaraju višak vrednosti. Upravo u ovom kontekstu možemo locirati izvor Fejsbukovog profita, jer, pored radnika koji održvaju platformu i rade na njenom unapređenju, tu smo i mi, korisnici, koji aktivno doprinosimo konstantnom rastu njene zarade.

Koristeći, da li stvaramo?

Da stvaranje sadržaja koje generiše korisnik (user generated content) podleže teoriji rada je teza koju podržavaju kritičke teorijske tendencije, ali i savremeni novinski članci i vesti koji se odnose na mnogobrojne skandale, a koji se najpre tiču kršenja prava na privatnost unutar ovih mreža. Međutim, pomenute teorijske tendencije idu i korak dalje, postavljajući pitanja o prirodi društvenih odnosa koji nastaju kao rezultat svakodnevnog korišćenja ovih platformi.

Ako se uzme da „kapitalizam povezuje rad i igru u destruktivnoj dijalektici“, onda je radna snaga koja je stvorena sinergijom rada i zabave produkt nove ideologije kapitalizma: objektivno eksploatisani rad predstavljen je kao polje kreativnosti, slobode i autonomije, koja je za one koji taj rad obavljaju prikazana u vidu zabave. Da bi radnici trebalo da se zabave i vole svoje objektivno otuđenje, postala je nova ideološka strategija kapitala i teorije upravljanja. Fejsbuk i druge korporativne platforme su predstavljene kao platforme za zabavu, demokratizaciju i opštu participaciju u informisanju, ali u svojoj suštini predstavljaju odlično razvijene platforme za neplaćeni rad i besplatno testiranje novih tehnologija.

Kako je razvoj digitalnih tehnologija povezan sa porastom neplaćenog rada?

Nedavna dostignuća digitalnih tehnologija, posebno Interneta i Veb-a 2.0, dovela su do novog načina proizvodnje koji zamagljuje dugogodišnju razliku između proizvođača i potrošača, autora i čitalaca, govornika i publike. Tradicionalna dihotomija između onih koji proizvode i onih koji konzumiraju sadržaj tendenciozno se prožima još od sredine dvadesetog veka, da bi, posredstvom interaktivnosti koju digitalne platforme, oličene u društvenim mrežama, nude, ova granica konačno bila i ukinuta. Platforme u okviru Veb-a 1.0 okarakterisane su, pre svega, jednosmernom komunikacijom, izostankom participativnosti i korisničkih intervencija – bile su fokusirane na servisiranje informacija i distribuciju sadržaja ka korisnicima, što je održavalo tradicionalni model razlike između proizvodnje i potrošnje.

Pojavom Veb-a 2.0 stvari se fundamentalno menjaju, budući da je horizont interaktivnosti naglo proširen – dotadašnji tradicionalno pasivni korisnici u velikoj meri počinju da utiču na oblikovanje nove paradigme Internet komunikacije i ekonomije, ne samo sopstvenim doprinosom u vidu kreiranja autorskog sadržaja, već i stvaranjem potražnje za mrežama i platformama koji ovakav vid komunikacije podržavaju.

Jednostavno sročeno – Veb 2.0 omogućava korisnicima da direktno učestvuju u proizvodnom procesu. Iako ovaj fenomen počiva na principima demokratizacije, opštoj participativnosti, koautorstvu i saradnji, kojima kapitalistički oblik proizvodnje nije sklon, ovaj vid komunikacije samo naizgled nadilazi uspostavljene društvene odnose. Premda postoje neprofitne platforme koje čuvaju gore navedene ideje slobodnog udruživanja radi angažovanja na pitanjima širenja znanja, opšte dostupnosti informacija i prenebregavanja pravnih okvira unutar polja autorskih prava ( na primer Vikipedija), tendencije Veb-a 2.0 doprinele da ove pozitivne prakse ostanu u manjini, dok preovladava model komodifikacije podataka i njihovog tržišnog valorizovanja.

Konzumiranje i produkcija – nova vrsta savremenog rada

Teorijske tendencije dvadesetog veka, prepoznale su i istakle fenomen prožimanja proizvodnje i potrošnje u medijima, koji je tada bio u svom začetku. Šezdesetih godina dvadesetog veda predviđeno je da će se sa širenjem elektronskih medija tradicionalna dihotomija između proizvođača i potrošača smanjiti. Tek sa uvođenjem termina „prosumpcija“ (production + consumption) krajem osamdesetih godina prošlog veka, ova tendencija dobija svoj, ali ne i puni teorijski okvir. Okarakterisana kao pozitivna pojava koja teži osvajanju novih prostora slobode i ukidanju posrednika u činu komunikacije, prosumpcija podrazumeva korisnika koji uzima aktivno učešće u stvaranju sadržaja (user generated content). U tom smislu, prosumpcija je mehanizam koji omogućava direktniji pristup konzumenata, doprinoseći demokratizaciji tržišta, pružajući običnim ljudima veću kontrolu nad svojim svetom. Takođe, prosumcija je mehanizam koji omogućava stvaranje nevidljivog i neplaćenog rada na brojnim digitalnim paltformama.

Obim i značaj nematerijalne radne snage pojačani su do, istorijski do sada, neviđenih nivoa pojavom postindustrijskog, post-fordističkog kapitalizma i zamagljivanjem granica između cirkulacije i proizvodnje, što rezultira u činjenici da je i cirkulacija informacija ujedno i proizvodnja. Upravo zbog široke primene mrežnih tehnologija i velike popularnosti društvenih mreža, kapitalizam uspeva da eksproprira vrednost iz komunikacije mnoštva, što ih čini centralnim mestom proizvodnih snaga i novim izvorom eksploatacije.

Upravo ovako ustrojene tehnologije omogućavaju pretvaranje komunikacije, slobodnog vremena, ličnih interesovanja i stavova u kapital, pa I u zaradu. Na primeru društvenih mreža jasno je kako se kapitalistički proizvodni odnosi zasnivaju upravo na eksploataciji društvenih odnosa koji se u okviru njih odvijaju. Da se ​​prosumperi ne osećaju eksploatisanim, osigurava savremena kapitalistička ideologija koja objašnjava da je takva eksploatacija zaista legitimisana zahtevom da rad (rezultirajući stvaranjem viška vrednosti) dovede do „ispunjenja, društvenog priznanja i stvaranja profesionalnih mreža, tj. socijalnog kapitala“, i očekivanja potrošača da „proizvodi i usluge, sadržaj i alati na Internetu… budu dostupni besplatno“.

Na problem prosumerizma kao osnovnog vida ispoljavanja digitalnog rada se gleda kao na mehanizam koji pomaže u prevazilaženju otuđujućih efekata industrijskog društva povezanih sa jasnim razdvajanjem proizvodnje i potrošnje. Ovakav stav dalje objašnjava zašto su proaktivni korisnici spremni da svoje slobodno vreme podrede stvaranju viška vrednosti – subjektivno oni ovakvu vrstu rada doživljavaju kao igru, polje ispoljavanja svog identiteta, želja, aspiracija i slično, što dalje rezultira perpetuacijom ovog modusa kapitalsitičke prozivodnje. Prosumpcija tako obećava da će prevazići ove zamke ubrizgavanjem potrošačkog etosa (koji se odnosi na igru, radost i izbor) u proizvodni proces i ubrizgavanjem produktivističkog etosa (kreativnost, angažman, samoizražavanje i objektivizacija) u prakse potrošnje. Iz teorijske perspektive koja se ovde nudi, digitalni rad i pojam prosumerizma koji ga karakteriše, ne shvata se kao način proizvodnje koji podriva principe kapitalizma, već upravo kao ona praksa koja ih produbljuje i dovodi do njihove dalje perpetuacije.

Informisanost – prva linija odbrane

Sa pojavom novih digitalnih medija definitivno je došlo do tektonskih pomeranja unutar teorijskog sagledavanja problema eksploatacije rada, ne samo usled uvođenja sadržaja koje generišu korisnici, nego i onih skrivenih tendencija koje on sa sobom nosi. Pitanje prirode digitalnog rada, polako ulazi i u javni diskurs. Ipak, neophodno je što podrobnije i sa što više frontova pristupiti analizi problema digitalnog rada, ne bi li se rasvetleli svi oni društveni odnosi koji ga oblikuju, i kako bi bila razvijena mogućnost razvijanja regulatornih propisa koji bi sprečavali eksploataciju korisnika društvenih mreža.

Iako se svakodnevica mnogih ljudi danas velikim delom odvija onlajn, sa sve većom tendencijom da bude u što ozbiljnijoj meri zastupljena i apstrahovana posredstvom VR tehnologije, ne sme se ispustiti iz vida činjenica da, iako su nove tehnologije postale osnovno sredstvo komunikacije, razmene informacija i opšteg napretka na tehnološkom nivou, Internet i svi oni epiteti koje on nosi uz sebe su tu da olakšaju i premoste svakodnevne prepreke, da služe čoveku, a ne da čovek služi njima. I premda se u javnom i umetničkom diskursu ove savremene tendencije preispituju u cilju podizanja svesti korisnika ( serije Blek Miror, Mr. Robot itd.) predočavajući nam potpuno distopijsku sliku onoga što bi se moglo nazvati krajnjim instancama zloupotrebe interneta, iluzorno i pre svega jalovo i neosnovano bi bilo pozivati na bojkot Internet platformi i društvenih mreža – verovatno bi to samo pospešilo njihovu upotrebu, izazvalo revolt korisnika i uopšteno, dovelo do sloma jedne u biti, ne nužno loše pojave.

Praksa je pokazala da postoje onlajn zajednice koje, poput profitabilnih društvenih mreža, služe kako socijalizaciji, tako i deljenju informacija, i, uprkos tome, ne profitiraju u onoj meri u kojoj bogatstvo stiču veliki korporativni giganti poput Fejsbuka. Zbog toga, potrebno je da razumemo prakse na kojima su bazirane društvene mreže kako bismo razlikovali dobro od lošeg i mogli da prepoznamo savremene forme eksploatacije, koje su i te kako prisutne.

Autorka teksta: Marina Savić

Naslovna ilustracija: The Shelf

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *