– Mačak težak 17 kilograma pokušao da pobegne iz kampa za mršavljenje, ali je završio zaglavljen u stalku za cipele
– Maldivi AKCIJA od septembra do novembra
– Varalice za odrasle postale trend u Kini kao način za suočavanje sa stresom i anksioznošću na poslu
– Spremite se za šesto poskupljenje struje u poslednje tri godine
– 7 antičkih čuda na prostoru ex-Yu
– Frankenštajn u prosveti ili zašto ćutimo?
Sve ove naslove moguće je „pokupiti“ za manje od jednog minuta skrolovanja po društvenim mrežama. U istom vremenskom okviru možete da saznate i da se Tejlor Svift verila, da jedna influenserka pije kafu na Baliju, ali i da stignete da sa prijateljima razmenite nekoliko mimova. Toliko informacija stane u svega šezdeset sekundi da je teško razumeti šta s njima zapravo uraditi, a još je teže pretpostaviti šta će vam od svega toga uopšte ostati u pamćenju.
A šta sve stane u sedam dana? Na mrežama – verovatno sedam hiljada novih objava. U političkim nedeljnicima – tek nekoliko pažljivo odabranih priča, analiziranih i stavljenih u širi kontekst. Upravo tu, u toj vremenskoj distanci, krije se nešto što digitalno vreme gotovo da je zaboravilo: mogućnost da se zastane i uhvati šira slika.
Najprepoznatljiviji politički nedeljnici u Srbiji danas su Vreme (pokrenuto 1990), NIN (1935), Nedeljnik (2011), a prošle godine nastao je i Radar, koji je osnovala bivša redakcija NIN-a nakon spora oko vlasništva i uređivačke politike. Publika pomenutih nedeljnika nije masovna kao u zlatno doba štampanih medija, ali je njihov uticaj i dalje jak. Iako za precizne tiraže ne postoje transparentni i redovno ažurirani podaci, procene međunarodnih medijskih istraživanja govore da ukupna nedeljna štampa u Srbiji doseže nekoliko stotina hiljada čitalaca, dok se poverenje meri drugačije. U poslednjem Reuters Institute Digital News Report-u iz juna 2025. godine, među najpouzdanijim medijima našlo se gorepomenuto Vreme, koje je najstariji privatni medij u Srbiji.
Dok društvene mreže funkcionišu po principu stalnog prekidanja pažnje, nedeljnici se oslanjaju na kontinuitet. Njihova uloga u medijskom ekosistemu važna je jer oni jednoj nedelji daju oblik i okvir. Ta nedelja, međutim, računa se nešto drugačije od onog što je uobičajeno, pa tako najvažniji dan za redakcije političkih nedeljnika u Srbiji nije ponedeljak.
Preživeti sredu
„Najstrašniji dan u nedelji za mene je sreda zato što su novine otišle u štampu. Ja tu više ne mogu ništa da uradim. E, tu je sad problem. Da li smo napravili neku grešku? Da li smo ovu temu mogli bolje da uradimo?”, kaže za Oblakoder Filip Švarm, glavni i odgovorni urednik Vremena.
Onda dođe četvrtak, kada Filip otvori Vreme i krene da analizira tek objavljen broj.
„Nekad kažem „nije loše”, nekad kažem „pa, mogli smo bolje”, ili kažem „zaboravit ćemo ovaj broj, idemo na drugi”. I, od četvrtka sve to nestaje do sledeće srede. Ja nikad dobro ne spavam tu noć, utorak na sredu. Uvek sam neraspoložen i nervozan dok ta sreda ne prođe“, navodi Švarm.
Branko Rosić, zamenik glavnog i odgovornog urednika Nedeljnika, kaže da je za neke njegove kolege najgori dan u nedelji utorak, jer je „tada deadline, tada svi pišu kolumne“; za druge, najteže je od utorka do četvrtka, kada se prelamaju dileme „šta je išlo na naslovnu i da li je to trebalo“; a postoji i treći tip stresa – „kada nema predstavu šta će biti u sledećem broju“. Ritam rada, kako Rosić navodi, podrazumeva da „u nedelju moraš da znaš koju temu imaš“. Otuda i paradoks vikenda. Subota „koja je trebalo da bude slobodna“ pretvara se u nervozu ako uveče shvati da u ni u nedelju „neće imati predstavu“ koja će to tema biti. „Onda je to panika“, govori Rosić.
I Švarm i Rosić zapravo opisuju isti mehanizam: sedmica u nedeljnicima nema prazan hod, a novinari nemaju radno vreme. Pitanje, međutim, koje stoji u osnovi svakog broja jeste kome se zapravo obraćaju i zašto uopšte postoje.
Preživeti ideju
„Uprkos poplavi svih medija, nedeljnici ostaju važni da bi odgovorili na pitanje zašto. Znamo gde, kad, ko, kako, hajde da čujemo zašto. To je naš zadatak. Da uvijek tražimo odgovor na to pitanje, da uvijek pokušamo da vidimo dalje od nosa i da pokušamo da sačuvamo javni interes i elementarni moral u društvu. Toga smo se držali svih 35 godina, a držaćemo se i dalje. Uređivačka politika Vremena se nikad nije promenila, ona se samo prilagođavala vremenima koja su dolazila i duboko sam uveren da će biti tako još narednih 35 godina“, kaže Švarm.
Praveći jasnu razliku između javnog interesa i interesa javnosti, Švarm ističe i da javni interes uvek treba da ima prednost jer on ljudima omogućava da upravljaju svojom budućnošću.
„Interes javnosti može biti zanimanje za estradne intrige, na primer, ali ja tu ne vidim javni interes. Javni interes je da li neko zagađuje ovu državu ili ne zagađuje, javni interes je da znamo koliko je ova država zadužena, javni interes je da ne sme biti nasilja. Njega će uvek biti, ali javni interes je da se to nasilje institucionalno suzbija, gde može i koliko može. Javni interes je da političari odgovaraju svojim biračima i svima nama, a ne nekim uskim krugovima moćnika. I Vreme se uvek bavi javnim interesom. Ne izlazi u susret interesima javnosti kada su u pitanju neke efemerne stvari koje zaista ne možemo da spojimo sa javnim interesom“, napominje Švarm.
Branko Rosić kaže da je u novinarstvo ušao „na prečac“ – bez onog klasičnog puta kroz vesti i konferencije za štampu. „Divio sam se ljudima koji znaju da izvuku priču iz društvenih tema, a ja sam mislio: Bože, ja nemam pojma šta bih tu uradio. Ali nikad nisam potcenjivao taj deo posla – naprotiv“, objašnjava. Njega su, međutim, od početka privlačili veliki intervjui. Ta forma, kaže, ima svoju lutriju: nikad ne znaš kako će ispasti, ali baš tu i leži strast.
Upravo je taj afinitet prema dugom intervjuu odredio i njegov odnos prema čitaocima nedeljnika. Rosić tu publiku vidi kao ljude koji žele razgovor, kontekst i rečenice koje ostaju u pamćenju. Zbog toga mu je i format nedeljnika prirodno legao: „Odgovara mi Nedeljnik kao forma i kao kolektiv. Nije to bila neka racionalna odluka – krenuli smo jer je tako izgledalo ispravno.“
Seća se i prvih prognoza da treći politički nedeljnik nema nikakve šanse (u trenutku nastanka Nedeljnika na tržištu medija u Srbiji su profilisani NIN i Vreme). Govorili su mu da će izdržati dve nedelje, da tržište to ne može da iznese. „A ja sam verovao. Ne znam ni sam odakle mi toliki optimizam. Danas sam mnogo oprezniji, ali tada nisam sumnjao“, kaže Rosić. Upravo u toj veri da postoji publika za dublje, sporije priče, vidi se i objašnjenje zašto nedeljnici i dalje opstaju.
Preživeti tržište
Odgovor na pitanje kome se politički nedeljnici obraćaju i zašto postoje dalje nas vodi pravo u ekonomiju. Jer, da bi jedan medij opstao, potrebno je da bude održiv. Švarm ističe da su se uslovi na medijskom tržištu dosta promenili od devedesetih jer je tehnologija sve okrenula naglavačke, ali sa druge strane, pritisci nisu nestali, samo su promenili oblik.
Pored direktnih pritisaka kojima su izloženi mediji u Srbiji kroz pretnje, ucene i ugrožavanja života novinara, manje vidljivi, ali dugoročno uticajni su oni finansijski. Prekidanje ugovora javnih preduzeća „preko noći“, povlačenje oglašivača koji ne žele inspekcije na vratima, i talas SLAPP tužbi čiji cilj nije da pobede na sudu nego da redakcije iscrpe i nateraju na autocenzuru.
U takvim uslovima nije teško zaključiti da profesionalno novinarstvo mora biti plaćeno, inače se tržište puni „bofl“ sadržajem koji samo reciklira vesti i trivijalnosti.
Rosić govori kako se nedeljnici prilagođavaju promenama koje se ogledaju i u navikama publike. U kulturi u kojoj „niko ne uzima novine sa šanka“, a telefon „cepa li cepa“, on vidi da dnevna, brza informacija migrira na mreže. Upravo zato njegovo iskustvo sa Nedeljnikom i kasnije Velikim pričama ide kontra pesimizmu: uprkos skepsi da ljudi neće plaćati sadržaj, pretplata funkcioniše ako proizvod ima jasan identitet i redovno isporučuje vrednost. Otud su se razvili i alternativni modeli finansiranja koji uključuju više direktne podrške publike, pretplate i članarine, uz dodatne formate koji nose i vidljivost i prihod.
Prema njegovom mišljenju, bez reklama teško da mediji mogu opstati: „Preko 50% su reklamne. Dok dođeš do impresuma i do reči urednika, zaboli te prst koliko si okrenuo duplerica sa kremama i svim živim. Čitaoca to, naravno, ne zanima. On ne razmišlja da li je seriju na televiziji omogućio reklamni blok, već ga nervira što mu se prekida priča. Isto je i sa novinama.“
Kao glavnu opasnost Rosić primećuje i banalizaciju sadržaja u trci za prvim klikom, gde, prema njegovim rečima, i „šarlatan“ može lako postati vidljiviji od ozbiljnog autora.
Preživeti digitalizaciju
Ako su ekonomski pritisci nevidljiva senka koja upravlja medijima, digitalizacija je bila trenutak u kome su stvari morale ponovo da se menjaju. Branko Rosić priznaje da se nikad nije opirao tehnologiji: „Nikad nisam bio protivnik, bio bih idiot kao inženjer da budem protiv tehnologije. Internet mi je bio ulaz u detinjstvo. Našao sam fotke bendova za kojima sam tragao mesecima. Odjednom mi je za to trebalo deset sekundi.“
Ipak, ono što je u početku delovalo kao oslobađanje, ubrzo je postalo nova vrsta pritiska. U toj novoj medijskoj sceni opstaju samo oni koji su bili spremni da eksperimentišu. Nedeljnik i Velike priče su uveli pretplatu na sadržaj. „Znali smo da će doći taj dan i ovde, pa bolje da budemo prvi. Danas da bi opstao moraš biti na nekoliko nivoa“, konstatuje on.
Da se stvari menjaju primećuje i Švarm. „Imate medijsku kuću i novinare koji treba da zarade plate, pa se očekuje kvalitetno, tačno i pravovremeno informiranje. To besplatno ne može. Mi sada, skupa sa nekim drugim medijima računamo na podršku publike. Da li bih ja voleo da sve što mi radimo bude besplatno? Naravno da bih. I na taj način bismo verovatno došli i do šire publike, ali to je neodrživo. Vreme košta 350 dinara i kad se pojavi na kiosku, neki ljudi to kupe. Ali zašto bi kupovali kada neko može da uzme šta mu je interesantno i sve to okači na neku društvenu mrežu? To je direktan udar na nas“, napominje Švarm.
Prema njegovim rečima, ono što se trenutno dešava može se nazvati medijskom revolucijom, te ni sam Švarm nije siguran ko bi mogao da predvidi kako će mediji izgledati za pet godina. Od foto-reportera, preko novinara i autora dokumentarnih filmova, ta revolucija dovela ga je i do voditelja podkasta „Ova situacija“, kome je prethodio podkast „Zumiranje“, što govori u prilog činjenici da mediji, da bi opstali, moraju stalno da se prilagođavaju.
I dok tržište i dalje ostaje suženo, a publika fragmentisana, obojica sagovornika saglasni su da nedeljnici imaju nešto što digitalna brzina još uvek ne može da „pojede”. Preživeti digitalizaciju, u tom smislu, znači stalno balansirati između istrajnosti za štampanim izdanjima i nužnosti da se pređe na nove platforme. Možda nedeljnici izgledaju sporo, ali u svetu koji je sve brži, baš to usporavanje koje oni nude nekada deluje preko potrebno.
Ovaj tekst objavljen je uz finansijsku pomoć Evropske unije.
Za njegovu sadržinu odgovoran je isključivo Oblakoder i on ne odražava nužno stavove Evropske unije.
0 Comments