Nedavno je iz štampe, pod okriljem projekta „Objedinjujuća snaga različitosti: evropska književnost kroz vreme, žanrove i jezike”, koji izdavačka kuća IPC Media realizuje sa programom Kreativna Evropa Evropske unije, izašao – uslovno rečeno – roman Pogodan trenutak, 1855. Patrika Ouržednjika, češkog romanopisca, prevodioca, esejista, lingvista, autora knjiga za decu i odrasle, pa i „Europeane”, od 1989. u svetu najčitanije knjige prevedene sa češkog, kultne kako među našom publikom, tako i među govornicima tridesetak svetskih jezika na koji je prevedena.
Ovo izuzetno esejističko-fantastično Ouržednjikovo delo indirektni je dijalog između dvojice nesavremenika, ujedinjenih željom da se stvori savršeno društvo u kome ne važe nikakva pravila osim jednog: apsolutna – apsolutna sloboda svakog od njegovih članova. Bez obzira
na pol, godine, poreklo, prošlost… Da li je takvo društvo moguće? I mogu li ljudi živeti zajedno bez zakona i bez predrasuda?
Međutim, ako je svako mišljenje jednako validno, kako odlučiti? (…) A kako da znam da li sam slobodan?
Ouržednjik se poziva na socijalne utopije 19. veka i fenomen „slobodnih naselja” u Severnoj i Južnoj Americi, kao čežnju Evropljana za drugačijim društvenim kontekstom, uz nadu u „bolje sutra”. Mada, kako jedan od junaka navodi: Evropljanima je bolje da svoje eksperimente sprovode kod kuće umesto što prave posao brazilskoj policiji. No, kako bilo da bilo, ta „slobodna naselja” zasnovana su na idealima jednakosti, slobodne ljubavi ili dobrovoljnog rada u zajednici i zajedničke svojine. Ali već na brodu je, i pre nego što su doseljenici stigli u novu naseobinu – utpijski Fraternitas, sve krenulo nizbrdo. Novac je i dalje svima bitan, nisu svi spremni da igraju po istim pravilima, neki hoće više nego što zaslužuju, a ideološke razlike, kao i one na osnovu nacionalne pripadnosti i političkih uverenja, isplivavaju na površinu. I onda kada članovi zajednice počnu sve da stavljaju na glasanje, anarhija sve više liči na uređenu strukturu, a sloboda kakvu su zamišljali postaje sve nedostižnija.
Po rečima Aleksandre Korde-Petrović, recenzentkinje ovog nadahnutog prevoda Uroša Nikolića, „autor se bespoštedno poigrava jezičkim standardima i automatizmima, opire se stereotipima koristeći fino iznijansiranu ironiju i sarkazam, konfrontira pojave koristeći jezik kao sredstvo za shvatanje realnosti, ali ujedno i kao uzrok opšteg nerazumevanja”. Iznova i iznova nas opominje da shvatimo da se ljudi stereotipa i predrasuda rešavaju ili teško, ili, što je vrlo verovatno – nikada. Međutim, uprkos pesimizmu, Ouržednjikova knjiga je indirektna počast onima koji su nehotice i puni dobre volje prvi formulisali zahtev: „Zaustavite Zemlju, hoću da izađem.”
0 Comments