Ako kliknete tu negde na moje ime i prezime, odvešće vas na moj profil dalje i pisaće da se sve o čemu pišem zaista dogodilo i da su promenjena samo imena. Mnoga imena nisu promenjena, ali se sve zaista dogodilo. Za ovaj tekst to ne tvrdim, a ne bih ni da imenujem. Ni sam ne znam da li je vredno.
Bolnica ima jedan agregat za slučaj da nestane struje. Zamislite da ste najuticajni čovek u gradu koji ženi sina prvenca. Očekuju se važne zvanice iz čitave zemlje. Trenutak je da se vi pokažete. Da zasijate. Dobro, ne vi. Vaš sin, i žena je tu, naravno. Ali šta ako nestane kojim slučajem struje? Možda bi bilo romantično, pomislite – bal pod svećama, mada ubrzo zaliči na bombe i sirene. Kako u mraku ostali da vide koliki ste. Kad je ovo sve jasno kao dan, a ovakav je jedan, a i agregat je jedan, i sin je jedan, dobro, sin baš nije, ali je prvi. A sinovi nisu mačići. Pa i Tesla je vešto preskočio vodu i otišao tamo gde su mogli da ga plate, ali svi znamo odakle je. Državnik u ovom slučaju ne plaća ništa, mi njemu plaćamo sve dugove njegove, jer naši su svakako neisplativi.
Pozitivno mišljenje je najvažnije. Što bi se baš sad desilo da nestane struje kad je ima uvek. Pa i da nestane, život ide dalje, kao nekad i pre nje. A ima li boljeg recepta za zdravlje od onog udri brigu na veselje. Pa ne prizivaj sada đavole, nego daj da mi ovo rešimo kao ljudi. Jer ovo nije nikakva bolest, to je prirodan poredak stvari. Jači naspram slabijeg. Oduvek bilo i biće. I ti bi bio ja, samo da možeš. Štaviše, ti jesi ja, samo je sad takvo deljenje. Džoker je kod mene – osmeh koji sve pobeđuje. Hej, samo smo se šalili, pa šta ti je. Nije ovo stvarno, samo igranje. Biće ovde mesta i za vas, reći će mi, ovaj srednji sin nakon svoje pobede, a svi znamo da su otac i sin jedno. Nedavno se i on oženio. Ne mogu da izgubim ako ne igram, mislim se.
Agregat je valjda poslužio, a i svi su uživali, što je najvažnije. Struja nije nestala, bogu se zahvalite. Sveće palimo za žive i za mrtve, a za bolesne se molimo da ozdrave. Jer čuo sam jednom, baš na putu do bolnice, ženu kako starcu kaže: sreća ti uopšte ne treba u životu kao osećanje. Pa će shodno tome svi ovi zdravi, što žive o trošku države, tako nedeljama srećno čistiti ulice ne bi li uglancali trasu za dugo očekivane goste. Lep grad je svačiji, a u ovaj ide samo najbolje. Bolje je tako biti lakomislen, razrešen ovozemaljske muke, pa se pesmom lečiti, jer treba znati, pa videti svet u zrnu peska.
A možda samo ne gledati. Ne znati i ne slušati. Životinja bez politike. Jedem meso i bez da sam bio u klanici. Plaćam za smrt i ne pitam šta košta. Samo da ja ne moram da ubijem. Da ruke ostanu čiste i glave zdrave. Idiota ima svugde. Neron je možda zapalio Rim zbog osmeha ili pesme, a i mi bismo da smo mogli. Ili možda jesmo. Ko će ga znati. Parafinom punimo sanduke. Ćuti, dobro je, sve dok gore, sveće za nas gore. Para bije gde muka neće.
0 Comments