fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji

Iskustvo: Povreda

Igor Grahovac ponovo na Oblakoderu sa svojom novom kolumnom!
Piše: Igor Grahovac

12. October 2021

Baš kada sam progutao poslednji zalogaj lepinje pozvao me je Majstor Neša da siđem po frižider. Frižider je neki polovan kao nov, doteran iz Austrije. Nismo očekivali da stigne na vreme, pa smo seli u obližnju roštiljnicu koju smo primetili u šetnjama prethodnih dana. Ljudi još uvek sede napolju, raspoloženi i pričljivi. Od sutra će biti hladno, ali ja vremensku prognozu pogledam tek kada treba da putujem, pa sada to ne znam. Trčim da što pre stignem i iznenadim se kako je lako, čak i nakon jela.

Već su izvadili frižider, on i njegov drugar. Ja ga otvaram i razgledam, izgleda drugačije nego na slici. Žale se na prethodnog vlasnika i što im nije pomogao, kažu da je težak da se ponese bez rukavica. Sreća je što su ih oni imali, mada ih sada nemaju, zbog čega shvatam da sam ja tu. Ovaj Nešin drugar sve vreme nešto govori. Upoznali smo se, mislim da je Milan. Kaže on da će biti tu, kod kola. Dakle, stvarno moram ja.

Nisam baš vešt u ovome. Nekako si pošteđen kao dete, a onda kažu da si smotan, pa bolje ne ti, oni će. I nije to samo stvar razmaženosti, koliko i okolnosti, jer mogu ja kad treba. Mada se ipak bojim da nešto ne pogrešim. Svakako nije trenutak da išta od toga kažem, zdrav sam i prav pa pitam odakle da hvatam. Oni ga nešto okreću pod uglom i govore mi uglas gde i kako je najlakše. Naravno da uz to imaju i drugačije mišljenje. Podižem ga, lim se useca jako u ruke, pa žurim jer ima još dosta. Hodam unazad i tek što sam krenuo kažem uf, samo malo.

Krv samo curi i kako mapiram te kaplje po podu, pokušavam da se odvojim dovoljno od nove sive dukserice i da se ne strovalim. Tražim neko mesto na koje bih seo, mada se podsećam da je okej i da se onesvestim jer smo ispred kovid ambulante i koliko ljudi posmatra ovu scenu. Neša već vadi maramice i izolir traku i tako sve ostalo. Kupuje mi vodu, zove Marijanu, persira joj i kaže kako sam se malo posekao.

Učen sam da nikada ne zaplačem ako se udarim ili da barem suze zadržim u očima ili obrišem kada niko ne vidi. Kao i sve drugo, i ovo sam shvatio bukvalno, te plačem lako zbog svega, sem kada se povredim. Oni mi kažu kako sam se uplašio, a ja im odgovaram da nisam, jer nije ovo stvar neke prakse pa je sve u glavi. Jer kako je moguće da povredu ne priznamo, osvestimo i proživimo. U trenutku dok se dešava, ja nemam ove reči, ali kako razdvojiti sebe od te krvi? Možda se ja zaglavim u senzaciji iz neke bolesne prijatnosti dok se menja stanje svesti, pa okrivim adrenalin, preusmerim u taj spust, a zapravo on i jeste uvek na ivici.

I dok me oni teše iz sopstvene griže savesti, ja gledam u Nešine tetovaže na rukama. Zamišljam da su možda neke iz vojske, devedesetih. Razmišljam kako je drugačije prolivena ta krv našeg vremena. Pitam se kako su ratnici nastavljali nekada borbu ili, ipak, nije sve kao u filmovima?

Mara stiže sa flašom kisele, vidno zabrinuta. Sad se sve troje bave frižiderom, a meni je potrebno samo malo vazduha i da svi poveruju da sam dobro. Dvojica Indijaca mi nude pomoć, a ja objašnjavam kako je u redu jer ovde živim. Oni konstatuju da krvarim, ja pogledam u palac na ruci i uz osmeh kažem da.

Kako je sve napravljeno tako da te sačuva. Da se život uz konstantnu opasnost ipak održava i traje. I kako samo sve to podrazumevamo da je telo, uopšte materijalno i fizika koja nas upravlja od nekakvog čelika dok sve vreme ližemo ivice. I kako, lako kažemo ćuti dobro je, moglo je gore onda kada nas bol iščupa iz te traume koja juri iz jednog u drugo i uvek je nešto drugo važnije dok nije. Jasno je da je nemoguće ovu zahvalnost zbog života nositi kao veo, ali bože kako samo sve postane lako kada se prioriteti poslažu tako sami od sebe. I kako je samo teško obuhvatit svet bez palca.

Neša je završio srednju medicinsku kaže, pa me zateže, ovog puta gazama i trakom. Ispira je još jednom alkoholom, sa cigarom u drugoj ruci. Dišem duboko ne bih li osetio jedinstvo tela i sve je tu. Milan i dalje priča. Sviđa mu se naš novi stan, samo je skup, kaže. Priča o tome kako je imao firmu, i kako kada jednom krene nizbrdo, ne prestaje. Kako može nešto novo tek od nule. On se tako preselio u Beograd nakon što mu je sve propalo. Ćerka u Nemačkoj. Radio je selidbe i šta je stigao. Ali dobro mu je, državni stan u centru.

A ja se pitam, jer već to i znam, koliko je samo povreda na radu, jer lako je izbrojati smrti nakon rata, ali ko još pamti ožiljke.

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *