Izložba Promena okvira – umetnice Anđele Abramović

Promena okvira je prva izložba umetnica Anđele Abramović u saradnji sa Julijom Kasteluči – prostorno-performativna instalacija koja briše granice između slike, teksta, tela i misli. U hangarskom prostoru, posetioci su pozvani da uđu u kontakt sa radovima iz neposredne blizine. Slike Anđele Abramović – figurativne, emocionalne i intuitivne – predstavljaju postdigitalni povratak slici kao prostoru unutrašnje realnosti. Julija Kasteluči interveniše tekstom: svetlosnim projekcijama rečenica koje osvetljavaju prostor misaonošću i ritmom. Rečenice koje se projektuju u prostor, kao misaoni impulsi.

Ovo je performativna instalacija, ne u spektakularnom smislu, već u onom koji traži unutrašnju promenu. Poziva posmatrača da promeni svoju poziciju – fizički i misaono. Poziv na promenu: mentalnu, prostornu, društvenu. Ne donosi odgovore, ali stvara uslove za pitanja. Promena okvira je generacijski poziv – umetnost koja ne prikazuje, već pokreće.

„Change the frame.

Zamisli zvuk sopstva.

Zamisli zvuk promene.

Ovo je pismo koje ne pita – ono menja.”

Change the frame. Menjaj okvir. Promeni poziciju. Preispitaj sve ono sto ti je servirano kao konačno.

Ova izložba nije tiha. Ona nije objekat. Ona je gest – jasan, telesan, generacijski. Ona ne objašnjava: ona pokreće.

U središtu Promene okvira nalazi se prostor koji postaje scena premeštanja – slike više ne vise na zidovima, već su poređane po podu, osvetljene u polumraku hangara. Publika ih posmatra odozgo, kao da obilazi arheološko nalazište. Time se menja ne samo način gledanja slike, već i odnos prema njoj – umesto da dominira zidom i prostorom, slika je sada prizemljena, ranjiva, dostupna. Pogled više nije distanciran ni autoritativan – sada se saginje, kruži, zadržava. U tom privremenom industrijskom pejzažu, posetilac ne gleda samo sliku, već boravi sa njom.  

Slike Anđele Abramović ne narativizuju, ne dokumentuju. One su intuitivni pejzaži, nastali iz pokreta, bola, impulsa, trenutka kada misao više ne može da ostane u telu. Njena figuracija nije povratak tradiciji, već čin otpora estetici distance. Ona slika da bi preživela. Nema konstrukcije – ima prisustva. „Do I eat for pleasure or for health? I surely don’t sleep well. What is the breath when the air is poisoned? It’s all in my head?”

Njena generacija – postdigitalna i postironična – vraća se slici, ali ne kao prikazu stvarnosti, već kao alatu introspekcije, kao prostoru za kontemplaciju, ali i za akciju. Figura više nije narativna, već afektivna. Ona stoji u prostoru kao otelotvorenje pitanja: šta je stvarno? šta je lično? šta je još uvek moguće?

Julija Kasteluči ovde nije u poziciji sporednog glasa. Njen rad je drugi stub izložbe.

Projekcije njenih misaonih impulsa – ZAMISLI ZVUK PROMENE, ZAMISLI ZVUK HRABROSTI, ZAMISLI ZVUK SISTEMA KOJI SE MENJA – nisu ilustracije, već performativni tekstualni činovi. To su misaoni zvukovi koji oblikuju prostor. Nisu slogani. To su svetlosne kontemplacije. Njene rečenice nisu pesme, ni parole – one su prostorni pokretači.

Ovakva dramaturgija prostora  podseća na specifican koncept performativne instalacije koji je oblikovala umetnica Gośka Mačuga u projektu „Tales & Tellers” u saradnji sa modnom markom Miu Miu (Art Basel, Paris). Tamo su likovi iz prethodnih narativa izvedeni u prostoru, kroz glas, tekst i telo, brišući razliku između gledanja i učestvovanja. Kao i kod Mačuge, u Promeni okvira posmatrač više nije samo publika – on je akter. Pozvan je da se spusti, da uspori.

Tu leži ključ. Ova izložba ne prikazuje – ona traži odnos.

„Zamisli tekst koji ne traži značenje, već prostor da odjekne.” – Julija Kasteluči

„My brain screams, my hands stay calm, the color knows before I do.” – Anđela Abramović

Njihova umetnost nije tu da se konzumira – već da se osluškuje. Tu se gleda polako. Ćuti se. Telo je u kontaktu s tlom. Oči u kontaktu sa svetlom.

Slike i tekstovi stvaraju ambijent razmene, prostor u kojem su intuicija i tumačenje u ravnoteži. Telo reaguje pre uma. Promena se dešava u pogledu.

Umetnički senzibilitet ovih umetnica proističe iz njihove povezanosti sa ličnim i društvenim temama. Anđela  razvija svoje figuracije kroz snažno emocionalno slikarstvo koje se oslanja na gest, intuitivnost i ličnu introspekciju, gradeći slike kao dnevničke zapise unutrašnjih stanja i refleksije. Julija  gradi praksu na spoju glasa, teksta i prostora – njeni radovi funkcionišu kao efemerni sistemi značenja, u kojima se zvuk koristi kao skulpturalni materijal za oblikovanje osećajnih pejzaža. Anđela  stvara iz unutrašnje potrebe slika kao način života, kroz dnevnički i iskreno ekspresivan pristup koji je istovremeno direktan i emotivno složen. Julija  razvija vokabular zvuka i teksta kao sredstvo prostorne i emotivne aktivacije – njena praksa balansira između konceptualnog jezika i senzorijalne prisutnosti, stvarajući imerzivne situacije koje podstiču refleksiju i tišinu.

Zato je ova izložba i manifest: change the frame. Menjaj ono što više ne vredi. Izađi iz sistema koji ne funkcioniše. To nije estetika – to je pozicija. Ove umetnice menjaju paradigmu ne zato što je to trend, već zato što više ne mogu drugačije. *”Never believe in reality, because real is a concept of an eye and a brain.”

Dozvoli sebi da ne znaš. Da sediš. Da gledaš. Da zamisliš.

Zamisli zvuk sopstva. Zamisli zvuk promene. Zamisli zvuk vremena koje dolazi – kroz slike, kroz reči, kroz prostor.

Ovo je njihovo pismo. Njihovo žensko pismo 2025. I ono ne pita – ono menja.