Razgovarali smo sa mladom beogradskom kantautorkom Janom Vuković o njenim singlovima, X Factoru, muzičkoj sceni i daljim planovima
Jana Vuković je mlada kantautorka iz Beograda i do sad nam je priredila singlove „Slaži” i „Ćutanje”, koji su deo njenog EP-ja koji izlazi u maju. Janu su Beograđani nekada mogli da čuju na ulicama grada, a zatim smo svi mogli da je gledamo u X Factoru Adria. Završila je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu. Sa svojim bendom nastupala je za Sofar Sounds Belgrade, festival Devet i po mnogobrojnim beogradskim i novosadskim klubovima.
Ovog puta sa njom smo pričali o njenim počecima bavljenja muzikom, spotovima, potencijalnim saradnjama, inspiraciji kao i značaju ranog kontakta sa umetnošću za kasnije oblikovanje umetnika.
Kada i kako te je zainteresovala muzika?
U mojim najdaljim sećanjima izmišljam melodije dok preskačem gume u vrtiću, tako da ne znam u kom trenutku tačno sam počela da se zanimam muzikom, ali moj tata je voleo muziku kao niko koga poznajem, pa mislim da je samo preneo svoju zaljubljenost na mene. Muzika nikad nije bila svestan izbor, već je na meni jedino bilo da je prihvatim. Sećam se da je uvek umeo da me zaintrigira neki akord toliko da sedim ispred kasetofona satima i preslušavam određene delove pesme i čekam da se naježim, tako da u nekom smislu sam možda tada izabrala da želim da jednog dana mogu da nateram nekoga da uradi isto.
Kada si počela da stvaraš?
Kako sam odrastala u porodici novinara, pisanje je došlo prvo. Pisala sam stihove, priče, dnevnike i izmišljene reči. Onda sam na napisane priče krenula da pišem muziku. Prvu „pesmu” u celosti sam napisala u drugom razredu i izuzetno sam zahvalna što su svi diktafoni na koje su moji autorski počeci bili zabeleženi pokvareni i niko ne može da me ucenjuje njima. Ozbiljnije sam počela da pišem kada su ozbiljnije stvari počele da mi se dešavaju ali i kad je moje znanje o muzici dozvolilo da mogu da se izrazim kako želim.
Kakvi su bili tvoji počeci, kako je to izgledalo?
Prvi nastupi su bili sa horom i znala sam da moje samopouzdanje dolazi od činjenice da i da pogrešim niko to neće čuti u moru glasova. Zato sam odlučila da počnem da pevam na ulici uz gitaru. Nekad sam pevala sama, nekad sa drugom. Ulica je najzahtevnija „scena” jer niko nije tu zbog tebe, tako da ako uspeš da zaustaviš nekoga ili izazoveš osmeh, osećaj je predivan. Posle toga sam počela da pišem horske aranžmane za mali pop hor koji smo napravili u srednjoj školi. To iskustvo je bilo predivno jer smo svi bili podjednako entuzijastični i zaljubljeni u muziku.
Učestvovala si na X Factoru Adria 2013. godine, reci nam nešto više o tome.
Zapravo je do učešća na X Factoru došlo tako što nas je njihov skaut čuo kako pevamo u prolazu kod bivšeg Doma Sindikata. To takmičenje je bila jedna velika lekcija za mene. Posle tog iskustva smo Luka, koji je učesvovao sa mnom, i ja dosta odrasli i doneli neke odluke po pitanju pravca u kojem želimo da idemo i šta ćemo izbegavati, pa makar se više nikada ne pojavili javno. Večno ću biti zahvalna na lepim uspomenama i na prijateljima koje sam tada upoznala i sa kojima sam i dalje u kontaktu.
Kada dobijaš inspiraciju?
Inspiraciju imam gotovo uvek, ali je pitanje koliko je glasan kritičar u mojoj glavi u tom momentu jer se nekim danima baš dere, pa mi je lakše da ne pišem. Kad mislim da nemam šta da kažem, ja odem na krov svoje zgrade koji mi je omiljeno mesto i tamo uvek pronađem reči.
Kako izgleda tvoj stvaralački proces?
Volela bih da kažem da imam stvaralački proces, ali on je različit od pesme do pesme. Nekada improvizujem na gitari ili klaviru dok ne pronađem harmonije i progresije akorda koje me inspirišu da napišem reči. Nekada krene da me proganja melodija i čujem je dok hodam ulicom ili kad legnem da spavam i onda uzmem gitaru i tražim odgovarajuću atmosferu za tu melodiju. Nekada pišem jednu pesmu mesecima a nekada me jedna rečenica ili samo reč inspirišu da napišem celu pesmu odjednom kao da je već bila napisana momenta kad sam uzela olovku.
Sviraš više instrumenata, možeš li da nam kažeš koji su to?
U nižoj muzičkoj školi sam svirala flautu i violinu, mada nisam sigurna da bih danas umela da odsviram nešto smislenije od „Na kraj sela žuta kuća” na tim instrumentima, a posle sam naučila da sviram gitaru i klavir.
Čime se još baviš?
Društvene igre su moja druga ljubav, neke od njih i na štetu prijateljstava. Volim da se šetam sa svojim patuljastim šnaucerom, igram stoni tenis, čitam i gledam filmove.
Sa kim sarađuješ, imaš li svoju „ekipu”?
Moj bend je moja ekipa. Pored njih moj najveći saradnik je producent Dalmo. Uvrstila bih i svoje najbliže ljude u saradnike s obzirom da sve što napišem šaljem njima u bezbroj verzija. Zbog činjenice da se ne bave muzikom, čuju stvari koje ja ne čujem i mnogo mi pomažu pri donošenju odluka.
Kako izgleda saradnja sa tvojim producentom, gde snimaš?
Kod pesama koje radim sa producentom, saradnja izgleda tako što kada napišem pesmu snimim instrumente i napravim instrumental a onda sa tim trakama idem u studio kod Aleksandra Maldanera, Dalma i onda dodajemo još neke instrumente i izbacujemo suvišne delove.
Kako je izgledalo snimanje spota za pesmu „Ćutanje” i ko je sve učestvovao u njegovoj realizaciji?
„Ćutanje” sam radila sa prijateljima sa FDU-a – direktorkom fotografije Milicom Cimi Drinić, dramaturgom Andrijom Ilić i producentkinjom Anđelom Zebić. Sa njima sam radila i predstojeći spot. Uvek mi se sviđala Miličina estetika tako da je bilo lako doneti odluku za saradnju. Bitno mi je da verujem ljudima sa kojima radim, a u ovu ekipu imam potpuno poverenje.
Da li postoji neko sa kim bi volela da sarađuješ?
Postoji mnogo autora sa kojima bih volela da sarađujem i sa nekima od njih već čujem oređene stihove. Među tim autorima je bend Irie FM. Takođe mi je neostvarena želja da sarađujem sa Vedranom Vukojević bilo da se radi o fotografiji ili režiji. Naravno, u mojim najluđim snovima pevam sa Frank Oceanom za pedeset ljudi.
Šta svojom muzikom pokušavaš da preneseš publici?
Pišem muziku isključivo iz sebičnih razloga – da meni bude lakše. Dok pišem nikada ne razmišljam da li ću tu pesmu izdati ili neću. Meni je bitno da se isplačem, naljutim, volim ili samo pričam dok se ne umorim, a kada je priča ispričana drugi faktori određuju da li će neko čuti tu pesmu ili ne. Kada izdam pesmu želja mi je da je ljudi čuju, ma kako god je oni doživeli jer oni slušaju i svoju priču a ne samo moju. Pričam o onoj vrsti aktivnog slušanja kad si sam sa sobom i svojim mislima.
Gde vidiš sebe na muzičkoj sceni?
Mislim da danas scene nisu tako jasno podeljene kao nekad. Ljudi se manje plaše da eksperimentišu sa svojom muzikom, tako da i sama ne bih znala kojoj sceni pripadam, ali ima sve više izvođača koje pronađem slučajno na društvenim mrežama i oduševim se. Među njima je autor iz Novog Sada pod imenom nekud, zatim Luka Rajić koji je skoro objavio svoju prvu pesmu na srpskom jeziku i mladi autor iz Bosne pod imenom Svoje. Mislim da je budućnost alternativne muzike u Srbiji obećavajuća samo bih volela da je malo lakše da se dođe do tih autora, da to ne bude slučajna objava na Instagramu već i da ponekad i oni iskaču iz frižidera.
Najavila si novu pesmu „Vrati mi vreme”, šta da očekujemo?
Vrati mi vreme je treći deo priče „Krila od papira”. Žanrovski je najbliža elektro-popu. Očekujte kontradiktornosti u odnosu teksta i muzike, kakav je i moj odnos prema događajima o kojima sam pisala.
Kakvi su ti planovi posle toga?
U maju ću izdati EP “Krila od papira”, koji je sada na miksu. Sa ovim izdanjem ću izbaciti dva spota. Jedva čekam da ljudi čuju pesme jer je uloženo mnogo truda i ljubavi u njih, a stvaranje ovog EP je bio dugačak proces usled niza nekih životnih okolnosti. Sve pesme su povezane i prate jednu priču iz mog života. Trenutno pišem svoj prvi album koji ću snimati na leto.
Fotografije: Tijana Vuksanović
0 Comments