fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji

Javi se kad dođeš kući

Koliko se žene osećaju bezbedno u javnom prostoru?
Piše: Sanja Dojkić

28. February 2024

Strah u javnom prostoru je skoro pa neodvojiv od ženskog iskustva. Gotovo sve žene su makar jednom u životu osetile teskoban čvor u stomaku kada bi same prolazile pored grupe muškaraca, dva puta razmislile da li će ići tom izuzetno loše osvetljenom ulicom, širom otvorile oči u gradskom prevozu ili kiselo stisnule usne kada bi im neko dobacio na ulici. Permanentno stanje spoljne, muške pretnje svaki put kada treba da se kroči na ulicu ili uđe u neki javni prostor je realnost većini žena u celom svetu, pa tako i Srbiji.

Prema Oblakoderovoj anketi, 13,3% naših čitateljki reklo je da se najčešće oseća nebezbedno kada su same na ulici, dok 55% navodi da je period dana najveći faktor da li će se osećati bezbedno ili ne. Njih 61,9% navelo je noć (odnosno od 20 časova do 5 časova) kao vreme kada se najviše osećaju ugroženo, dok je bilo i onih, tačnije 32,7%, koje se osećaju najmanje sigurno u toku dana (period od 9 časova do 18 časova). Ove brojke ukazuju na jednu bitnu činjenicu – ženski strah nije ograničen na svetlost dana ili mrak noći. Strah, koliko god da je stvar individue, ipak je deo realnosti koja kroji žensko iskustvo.

Kakva su iskustva naše čitateljke doživljavale na ulici?

Čak 70,9% naših čitateljki reklo je da je nekad u životu doživelo uznemiravanje ili nasilje od strane muškaraca, 9,3% reklo je da nema takvo iskustvo, dok 19,9% navodi da nije sigurno da li im se to ikada desilo. Kao najčešći vid uznemiravanja na ulici naše čitateljke su navele neželjeni verbalni kontakt – dobacivanje je doživelo 81,5%, dok im se u 69,5% slučajeva muškarac direktno obratio, ali nije uspostavio neželjeni fizički kontakt. Međutim, 60,3% naših čitateljki navelo je da je doživelo i neželjeni fizički kontakt poput dodira bez pristanka i ulaženja u lični prostor. Njih 16.6% odgovorilo je da je doživelo uhođenje, 21,2% flešovanje, verbalno zlostavljanje 25,2%, fizičko nasilje 4,6%, a seksualno nasilje 10,6% anketiranih.

Sudeći po brojnim neprijatnostima koje su naše čitateljke hrabro podelile sa nama, čini se da ne postoji mesto i doba dana kada žena može da se oseća bezbedno.

–  Primetila sam da, dok hodam ulicom, nikada u prolazu neću pogledati muškarca u oči. Dogodilo mi se da sam pogledala čoveka u prolazu, bio je pod dejstvom alkohola i viknuo je na mene ničim izazvan.

–  Dobacivanje kroz prozor od automobila meni i drugarici „gde ste k**ve”, u autobusu komentarisanje između dva momka naglas „vidi ovu k**vu nema brusthalter”, dok me gleda i stoji dva metra od mene.

–  To su uglavnom dede koji misle da su smešni i gledaju ti u dekolte, a dešavalo mi se na okupljanjima da od iste osobe više puta budem dodirnuta, iako mu je rečeno da ne volim da me grle ili diraju tokom konverzacije ili bilo kad, ali se stalno približavao, gledao u grudi i nastavljao da hvata za rame, takođe starija osoba (oko 30).

–  Jezivac koji u mom kraju smara i prati devojke (to sam kasnije povezala sa informacijama na netu), seo je pored mene i odmeravao me je od glave do pete. Otišla sam napred i zvala dečka da me sačeka na stanici.

–  Čovek se trljao o moju butinu dok sam sedela u busu, iako je imao dovoljno mesta iza sebe za normalno stajanje. Ustala sam nakon dva-tri minuta i bilo je teško proći pored njega.

–  Muškarac, tridesetak godina, prilazi devojkama na autobuskoj stanici sa istim pitanjem, da li je prošao autobus, zatim nastavlja konverzaciju, ne deluje bezobrazno, ali je mnogo neprijatan i naporan. Podelila sam iskustvo sa drugaricama, i jedna od njih mi je rekla da joj se desilo isto, da bismo ubrzo shvatile da je u pitanju ista osoba. On to ne radi u određenom delu dana, već ga konstantno viđamo i uvek vreba devojke.

–  Jednom sam doživela da ispred studentskog doma čovek na motoru, koji je krenuo u mom smeru, iako je to prostor za pešake, dok je vozio samo pružio ruku i uhvatio me za zadnjicu. Bila sam prestravljena. To se desilo uveče negde oko 21h i u tom trenutku sam se bojala da se ne vrati. Narednih dana nisam izlazila po mraku. A inače, takve stvari su mi se dešavale i u školi i u busu, i tada sam bila mlađa.

–  Pošto su ljudi oko mene provalili da sam kvir devojka, jako često dobijam napadne komentare seksualne konotacije.

–  Bivši dečko me je primoravao na seks, nepoznata osoba lizala po vratu i ušima u izlasku.

–  Izašla sam na jednu od mnogih Lejt žurki. Oni obično postave oko 20-ak ToiToi WC-a negde u uglu hale, a ja sam drugaricu čekala dok je ona bila u WC-u. Stajala sam sama i nije bilo žive duše osim malo dalje, gde su stajale devojke na jaknama. Dečko je u jednom trenutku naglo izleteo iz ToiToi-ja, ja sam gledala u telefon i naglo sam pogledala ka njemu, jer sam se uplašila kada sam čula zvuk. On me je pogledao i samo sumanitom brzinom i sa nekim iskrivljenim osmehom krenuo ka meni. Ja sam se zamrznula u mestu, on mi je dobacio nesto, ne mogu da se setim šta je tačno bilo u pitanju, uhvatio me je za vrat i pokušao da me na silu poljubi; ja sam ga srećom odgurnula iz sve snage i pitala ga: „Šta misliš da radiš?”, gde se on nasmejao i otišao. Iako se na sreću nije ništa strašno dogodilo i dalje se sećam ovog događaja i naježim se svaki put kad se setim. Nikad više nisam otisla na Lejt zurku, uvek imam nekakvu nelagodu kad pomislim na to mesto.

–  Kada sam imala otprilike 12 godina i čekala bus na stanici, neki matori se besramno samozadovoljavao na istoj toj stanici.

–  Krunska, sred bela dana, šetala sam i prošla kroz grupu građevinskih radnika koji su me odmerili i nazvali nešto tipa „dobrom p**kom”.

–  Seksualno uznemiravana u autobusima (trljanje o mene, pipkanje), vrlo često muškarci nasrnu verbalno i budu jako uporni, jedva ih se otarasim, nebrojeno puta sam se pravila da pričam telefonom kako bih izbegla kontakt. Jako često sam doživela i doživljavam da neko stane i pita treba li mi prevoz, uz to jedva prihvate ne kao odgovor, što mi unosi dodatni strah da će mi se fizički nešto desiti.

–  Poslednje čega se sećam je flešovanje nakon što sam se vraćala kući sa Exit-a u 5 ujutru. Prišao je kolima da pita za pravac da bih videla da mu je penis van pantalona kada sam skrenula pogled ka njegovom krilu. Prijavila sam policiji, našla se sa inspektorom sledeći dan gde su me pitali da li ću da ga gonim ili ću samo da ostavim prijavu gde će i njega posebno kasnije pozvati na razgovor i to je to. Htela sam krivično da ga gonim, međutim nakon razgovora sa inspektorom (koji je bio super, hvala mu na tome) sam odustala jer je previše stresa, a nemam dokaze, niti će on dobiti neku veću kaznu. Takođe me je bio strah da će ponovo negde da se pojavi ako mi sazna podatke, s obzirom da me je spopao ulicu dalje od moje zgrade. Ako ništa drugo, inspektor mi je zaista delovao kao neko ko će sa nasilnikom obaviti jedan ozbiljan razgovor, pa sam tu imala nekog mira.

–  Momak me je dodirnuo po ruci i pitao da stanem pored njega da bih imala više mesta u autobusu, ljubazno sam se zahvalila i rekla da ne želim. Nakon toga počinje da mi se obraća pitanjima, na šta ga kuliram. Pošto nije uspeo da zadobije moju pažnju, počinje po leđima da mi prelazi rukom i spušta ka dole, na to sam odreagovala veoma burno i zapratila mu da se pomeri od mene i prestane da me dodiruje. Momak je izašao na sledećoj stanici, dok su ostali putnici zapanjeno gledali mene, kao da sam ja uradila nešto loše. Molba svim devojkama da na ovakve stvari ne treba ćutati. Ako ne zaštitimo same sebe, niko nas neće zaštiti.

Mere lične bezbednosti

„Ako ne zaštitimo same sebe, niko nas neće zaštiti“ jeste dominantna misao-vodilja mnogim ženama kada izađu na ulicu, a sudeći po odgovorima u Oblakoderovoj anketi i našim čitateljkama, čak 90,1% ispitanica reklo je da preduzima dodatne aktivnosti kako bi se osećale bezbednije na ulici – njih 41,7% nosi ključeve među prstima, 11,3% oštri predmet, a biber-sprej sa sobom nosi 25,2%. Neke od naših čitateljki išle su na kurs samoodbrane kako bi bile što bolje pripremljene za potencijalne situacije, ali i koriste taktike kako bi izgledale „opasnije“ pred muškarcima („Ispravim leđa, statistički su veće šanse da te napadnu ako deluješ da imaš manjak samopouzdanja“, „Namrštim se da bih delovala opasnije“). Pojedine iskoriste svaku priliku da ih neko otprati kući (10,6%), ne drže ruke u džepovima kako bi mogle brže da reaguju ili ne nose slušalice kako bi mogle da osluškuju okruženje.

Tehnologija je veliki saveznik ženama u ovakvim situacijama, sudeći po odgovorima naših čitateljki. Njih 35,8% šeruje lokaciju sa osobama od poverenja, a njih 72,8% se javlja bliskim osobama kada stignu kući. Čak 59,6% se pravi da razgovara sa nekim kada se nađe u sumnjivoj situaciji, ali bilo je i odgovora da zaista imaju telefonski razgovor sa nekim u tim trenucima. Ima i onih koje na privesku za ključeve nose alarm.

Pored toga, naše ispitanice preduzimaju i druge aktivnosti kako bi povećale osećaj lične sigurnosti u javnom prostoru, pa je tako 72,2% njih navelo da izbegava određene ulice ili naselja ako su čule da nisu bezbedne za žene, 68,9% izbegava parkove, a 43% klubove iz istog razloga. Čak 88,7% naših čitateljki izbegava nedovoljno osvetljene ulice.

Primetili smo i da naše ispitanice rado dele savete kako ostati bezbedna na ulici. Čak 64,9% savetuje prijateljice i članove porodice koje ulice i  mesta da izbegavaju, a 70,9% deli svoje metode sa bliskim osobama. Postoji dobar razlog za to. Po svemu sudeći, čini se da smo da smo kao društvo više fokusirani na edukaciju devojčica, devojaka i žena kako da se zaštite, umesto da učimo dečake i muškarce da je rodno zasnovano nasilje nedopustivo. Tanja Ignjatović, psihologinja iz Autonomnom ženskog centra, navodi da se društvo i država ne bave prevencijom nasilja, i ne usmeravaju akcije ka povećavanju bezbednosti prostora koje koriste devojčice i devojke, niti ka promeni vrednosti, stavova i ponašanja dečaka i muškaraca.

„Na taj način se potvrđuju tradicionalne rodne uloge i rodne nejednakosti, a bitno se ograničava sloboda kretanja i izbora, kao i bezbednost žena. Srbija ima sve zakonske pretpostavke, kao i niz podzakonskih mera, koje omogućavaju pozitivnu promenu, ali ima i dugogodišnji problem da primeni propise“, rekla je Ignjatović za Oblakoder.

Ona navodi da, pre svega, izostaje sistemsko preventivno delovanje u obrazovnim ustanovama, od najranijih uzrasta do kraja školovanja, koje bi se ogledalo u doslednoj promociji rodne ravnopravnosti u svim sferama života, kao i u prevenciji rodno zasnovanog nasilja.

„Nedostaje i kvalitetno, uzrastu prilagođeno, informisanje dece i mladih, odgovorno javno insformisanje, ali i komunikacija organa bezbednosti i lokalne samouprave sa građanima i zajednicom u cilju postizanja bezbednih prostora“, ističe Tanja.

Ni banalno, ni bezazleno

Sigurno ste jednom u životu čuli da, zamislite, muškarac ne može više da se udvara devojci, a da ne bude predstavljen kao manijak. Kada se žena požali da joj je neko zviždao na ulici, čest muški odgovor na to je „da treba da bude počastvovana“ i da je to „kompliment“, da se od komarca pravi magarac. Ali uznemiravanje u bilo kom obliku, u privatnoj sferi ili javnom prostoru, nikada nije bezazleno.

Čak 45,3% naših čitateljki reklo je da im osećaj nebezbednosti bitno utiče na svakodnevicu – da li je u pitanju povratak domu pre mraka, odluka da neće izaći ukoliko nema nekog da je isprati kući, plaćanje taksija da bi se izbegao javni prevoz, hodanje zaobilaznim putem da bi se izbegle određene ulice…  Ove aktivnosti na mikro, ali i makro planu, utiču na to kako se oblikuje ženska realnost, kakve korake preduzimamo, koliko novca trošimo (kursevi samoodbrane, predmeti za samoodbranu, a ni taksi nisu besplatni). Pored toga, različite vrste uznemiravanja, od dobacivanja preko nametljivog fizičkog kontakta, praćenja, pretnji i slično mogu da proizvedu različite efekte, što zavisi od brojnih faktora.  

„U najmanju ruku, takva ponašanja zastrašuju, proizvode osećaj neprijatnosti, nesigurnosti, nepoverenja, reakciju izbegavanja, nekada osećaj krivice, da je na neki način sama doprinela takvoj situaciji, da je mogla da je izbegne, da se nije snašla, nije adekvatno reagovala, da će je drugi okriviti, ili može da proizvede bes, okrenut ka sebi, ka napadaču, ka drugima. Ako se takve situacije ponavljaju, štetni efekti su brojniji i dugoročniji“, objasnila je Ignjatović.

Psihologinja je navela i kakav je psihološki profil prestupnika.

„On uvek ima osećaj nadmoći, koju svesno zloupotrebljava, ne poštuje žene, ne poštuje granice, uveren je da ima pravo da se tako ponaša, lako prebacuje odgovornost za svoje ponašnja, nalazi opravdanje, okrivljuje žrtvu, i ponavlja ga prema istoj ili drugim ženama“, istakla je ona.

Treba da razumemo da su „samo” dobacivanje, kao i seksističke šale, na jednom kraju kontinuuma rodno zasnovanog nasilja prema ženama, a na drugom kraju su silovanje i ubistvo žena, napominje Ignjatović:

„Da bi se preveniralo rodno nasilje treba početi od dobacivanja, od toga da dečaci i muškarci razumeju da je takvo ponašanje u korenu nepoštovanja, omalovažavanja i degradiranja žena, odnosno da su to mehanizmi koji omogućavaju da se čine surova dela bez osećaja krivice.“  

Izraženo nepoverenje prema institucijama

Čak 94% naših čitateljki reklo je da nema poverenja da će institucije adekvatno reagovati na bilo koju vrstu nasilja koja se desi u javnom prostoru ili na ulici. Razlozi su brojni, ali se svode na jedno – njihovo iskustvo, ili iskustvo iz njihovog bliskog okruženja dokazalo je da je sistem zakazao i da se nadležni oglušuju o slučajeve bilo kog rodno zasnovanog nasilja, kao i da su nasilje nad ženama, mizoginija i svaljivanje krivice na ženu normalizovani u našem društvu.

Ovo su neki od odgovora naših čitateljki:

–  Toliko je već nažalost poznatih slučajeva gde nije odreagovano u skladu sa situacijom, da sam izgubila svaku nadu. Štavise, sigurna sam da neće biti odreagovano.

–  Svaki sistem nam zakazuje. Mislim da se više niko ne bavi potrebama naroda i da svako mora za sebe da se bori i, nažalost, samo na sebe i svoju porodicu da misli.

–  Poznavajući naš pravni sistem generalno, mentalitet policije i iskustva bliskih i poznatih žena, ne verujem da je moguće na normalni način dokazati nasilje.

–  Staviće se pod „Dešava se, nije ti ništa, idemo dalje“.

–  Institucije ne reaguju ili reaguju veoma retko na mnogo teže slučajeve, stoga sumnjam da bi bilo šta uradili u mom slučaju.

–  Imam prijateljice koje su prijavile silovanje i sa policijom nisu stigle nigde.

–  Institucije najčešće reaguju samo ukoliko dođe do najtežih zločina. Policajci se često rugaju devojkama koje dođu da prijave seksualna uznemiravanja, ista je situacija i kada prijave krađu novčanika.

–  Nemam poverenje u organe reda koji ne poštuju građane i građanke koje bi trebalo da štite.

–  Iz ličnog iskustva znam da policija ne radi ništa, a i iz svake priče koju sam ikada čula.

–  Prijavila sam flešera iz parka, međutim policija nije ništa učinila dok ih nisam zvala po drugi put nakon čega su ga priveli. Vidjela sam ga poslije 2 dana na slobodi.

–  Čini mi se da ovakvi slučajevi nisu prioritet.

–  Mislim da sve zavisi od mnogo faktora, pre svega od ljudskog. Koliko imaš sreće da pravovremeno odreaguju i da se neko zapravo zainteresuje za tebe i tvoj problem.  

–  Niko neće ništa uraditi, to su i dokazali, pod izgovorom da imamo 18 godina. Ne znam šta treba da se desi da bi neko reagovao na bilo koju vrstu nasilja, zašto se čeka da bude fatalno da bi se narod pobunio, i da se istom tom narodu potom zamazuju oči lažnim obećanjima.

–  Mislim da bih, u slučaju prijave, verovatno čula ili: a) da je to nešto što je bezazleno i bezopasno, što se svima dešava i da ja zapravo pravim dramu ni iz čega; b) „a što si išla sama/tim delom grada/tako obučena?”; c) „ajde, šta, verovatno si mu se svidela a nije znao kako da ti priđe”; d) sve navedeno.

Takvi odgovori i opšte stanje nepoverenja ne iznenađuju psihologinju Ignjatović, posebno kada se ne radi o fizičkom napadu ili seksualnom nasilju.

„Institucije uglavnom ne smatraju ozbiljnim nasiljem manje intenzivne oblike, psihičko nasilje ili seksualno uznemiravanje. Istraživanja pokazuju da tek svaka deseta žena sa isksutvom nasilja prijavi aktuelnog partnera, delom zbog toga što misle da probleme treba rešavati u krugu porodice, ili da nije bilo (dovoljno) opasno, a delom zato što nemaju poverenje u reakciju institucije“, naglašava ona.

Prema njenim rečima, samo 14% podnetih krivičnih prijava za seksualno uznemiravanje završi se osuđujućom presudom. Postupci za silovanje umeju da traju dugo i da izlože žrtvu višestrukom ispitivanju bez poštovanja njenog dostojanstva, a da sud ne reaguje na neprihvatljiva pitanja advokata i okrivljenog.

„Sve to demorališe žene sa iskustvom nasilja da ga prijavljuju i da učestvuju u institucionalnim postupcima koji, umesto da zadovolje pravdu, sekundarno viktimizuju. Zato na svakom mestu treba da nastojimo da sistem bude bolji i odgovorniji“, zaključuje Tanja Ignjatović za Oblakoder.

Bezbednost žena u javnom prostoru i na ulici ne treba da bude ženska odgovornost. Treba edukovati dečake, pa i muškarce da kratka suknja nije poziv, da nečije puko postojanje nije poziv, umesto da se fokusiramo da naučimo devojčice gde i kada smeju da se kreću. Ono što je odgovornost svih nas jeste da se ne minimalizuje ono što je žrtva doživela kad do nasilja dođe, ne svoditi uznemiravanje na „samo ti je dobacio“, praviti jasnu razliku između „muvanja“ i uznemiravanja, i redovno podsećati institucije da moraju da rade svoj posao. Taj proces je dug, a međuvremenu – javi se kad dođeš kući.

Autorka vizuala: Sve su to vještice

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *