fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹

Jedna od najvećih borbi na komercijalnom tržištu današnjice je borba za pažnju

O popularizaciji nauke i društvenim mrežama razgovarali smo sa astrofizičarkom Tijanom Prodanović
Piše: Marija Milić

30. August 2023

Poslušaj audio verziju ovog teksta:

Ljudska radoznalost i želja za razumevanjem kosmosa su oduvek okupirali pažnju ljudi, međutim, mnogima je astrofizika delovala prilično komplikovano sve dok se pre tri godine na TikToku nije pojavila astrofizičarka Tijana Prodanović, na pomenutoj društvenoj mreži poznatija kao DrCosmicRay. Tijana na svom TokTok profilu na jednostavan način govori o raznim fenomenima i kroz svoje zanimljive video snimke u svega par minuta pokušava da nam približi svet astrofizike. Popularizacijom nauke počela je da se bavi još 2008. godine, a mnogo iskustva u tome stekla je tokom doktorskih studija u Americi. Nakon završenih studija, vratila se u Srbiju gde je do nedavno svoje znanje delila sa studentima na fakultetu u Novom Sadu. Njen profil na TikToku dokaz je da društvene mreže mogu biti sjajno mesto za promociju nauke, o čemu svedoči i veliki broj mladih koji prate njen rad. 

Sa astrofizičarkom Tijanom Prodanović razgovarali smo o promociji nauke na društvenim mrežama, o tome kako se boriti protiv pseudonauke, koliko je teško zadržati pažnju ljudi u današnjem vremenu, zbog čega se teorije zavere toliko brzo šire društvenim mrežama, a otkrila nam je i da li je zračenje mobilnih telefona zaista štetno po nas.

Tijana Prodanović

Kako ste došli na ideju da pokrenete TikTok profil, da li je bilo nekih premišljanja u vezi sa time koliko je ova društvena mreža pravo mesto za edukativan sadržaj, posebno tada kada ste Vi kretali jer nije bilo mnogo profila sa sličnim sadržajem (kontentom)?

Tijana Prodanović: TikTok profil sam pokrenula povodom Noći istraživača koju godinama već organizujem u Novom Sadu sa kolegom Vladimirom Todorovićem, a tada, pre 3 godine, nam je tema Noći bila nauka u digitalnom prostoru. Zbog toga nam je od starta bila ideja da više promovišemo nauku na mrežama, a TikTok je tada krenuo baš da bude popularan, što sam primetila jer su se moji mali sestrići odjednom sa gledanja YouTube-a prebacili na TikTok. A pošto smo želeli nauku prevashodno da približimo mladima, nije bilo sumnje da moramo to raditi i na TikToku, jer svaka mreža i situacija može biti edukativna.

Zbog čega je Vaš izbor bio TikTok, a ne, na primer, YouTube ili neka slična platforma?

Način na koji se sadržaji konzumiraju na TikToku je skroz bio nov i drugačiji od, recimo, sadržaja na YouTube-u. TikTok klipovi su kratki, nude vam se sami i vi samo listate. To je, na primer, dosta slično formatu koji uživo imamo kad organizujemo događaje kao što je Noć istraživača – imate gomilu malih štandova sa kratkim eksperimentima i demonstracijama i ljudi prolaze pored njih i zastanu kod onog što im privuče pažnju, ali se nikada ne zadrže dugo, svega par minuta, i produže dalje. Takvi formati su odlični da nekome privučete pažnju i zainteresujete za neku temu. Tek kad se ljudi zainteresuju za nešto, onda imate prostora da im ponudite duže i ozbiljnije edukativne sadržaje kakve imamo na YouTube-u, na blogovima, popularnoj literaturi i slično.

Koliko je Vama bilo izazovno da savladate snimanje i montažu i vizualno se predstavite, s obzirom na to da je i to često važno na ovoj platformi?

Iskreno, uopšte mi nije bilo teško jer je TikTokov alat za editovanje sasvim dovoljan i lak za upotrebu, i najbitnije od svega – na TikToku se više gledaju autentični sadržaji sa što manje editovanja i poziranja. To je još jedna stvar koja ga je odvojila od drugih mreža – od You Tube-a gde je sve profi montirano i od Instagrama gde je sve vizuelno i estetski savršeno. TikTok sadržaji su sirovi i autentični, pa samim tim im ljudi više veruju. I to je baš ono što me je privuklo TikToku i zbog čega, recimo, nisam ranije otvorila YT kanal, iako sam sto puta planirala, jer nemam vremena i za editovanje.

Kažu da na TikToku važi pravilo da su prve tri sekunde videa najvažnije, da li se i Vi vodite time?

Da, kažu da je to pravilo, a i da ne kažu, znam to i po sebi, koliko meni treba da me nešto zainteresuje ili da odustanem. Ali nisam se vodila baš time, već svojim iskustvom u popularizaciji nauke uživo na festivalima nauke i noćima istraživača gde isto imate par sekundi da privučete pažnju nekog u prolazu.

Vaš username i definitivno prepoznatljivo ime na TikToku glasi DrCosmicRay, odnosno kosmičko zračenje, recite nam šta je to kosmičko zračenje i kakav uticaj ima na ljude?

Kosmičko zračenje je nešto čime se bavim, to jest, ono je bilo deo teme mog doktorata i aktivno ga i dalje istražujem. Volim da kažem da je kosmičko zračenje kao neka svemirska kiša koja stalno pada po nama. To su naelektrisane čestice velikih energija, nastale većinom u eksplozijama zvezda koje ispunjavaju svemir i stalno bombarduju našu atmosferu gde se sudaraju sa česticama u atmosferi i prave gomilu novih čestica. Takve čestice velikih energija su vrsta zračenja, tako da svaki put kad se plašite da uradite rendgen da se ne biste suviše zračili, znajte da se i svaki put kad letite avionom ozračite zbog kosmičkog zračenja kao da ste uradili taj rendgen. Inače, još jedna interesantna stvar koja se tiče kosmičkog zračenja, a što je isto bio deo mog doktorata, je taj da je, recimo, litijum jedan od retkih elemenata koji u velikoj meri nastaje zbog kosmičkog zračenja u svemiru.

Kada smo se već dotakli astrofizike, podelite sa nama neki funfact iz te oblasti, za koji većina ljudi ne zna ili veruje u nešto potpuno pogrešno, da ovim putem probamo da demistifikujemo tu informaciju?

Danas se mnogo priča o zračenju mobilnih telefona. Ali to je samo jedna vrsta elektromagnetnog zračenja, kao što je i svetlost koje se ne plašimo, pri čemu to zračenje mobilnih telefona ima čak manju energiju od vidljive svetlosti. Energija je tu ključna kad pričamo o mogućoj štetnosti, posebno energija koje je dovoljna da utiče na elektrone u atomima u organizmu, da ih pobudi ili, čak, da izbaci elektrone, da jonizuje. Zato kažemo da je UV zračenje štetno jer je to isto elektromagnetno zračenje, ali ima veću energiju nego vidljiva svetlost, može da jonizuje, ili X i gama zračenje koje imaju najveću energiju, pa su najštetnije vrste zračenja što se tiče energije koju mogu da ostave u ćeliji. Tako da, kad mi ljudi kažu da se plaše 5G zračenja, ja ih pitam da li se plaše svetlosti i da li se plaše 4G zračenja.

Nakon završenih doktorskih studija u Americi odlučujete da se vratite u Srbiju, šta je bio glavni motiv za to, da li upravo popularizacija nauke kojom se sada bavite preko deset godina?

Donekle da. Jedna od stvari koje sam naučila u Americi je da nastava i nauka može da bude i zanimljiva, da za fiziku možete da zainteresujete bilo koga, ma čime se ta osoba bavila, i da je najbitnije da nauku znate da prenesete ljudima jezikom koji oni razumeju. U Americi je to prilično normalno i očekivano, a kod nas i generalno u Evropi – nije. Uvek mi je bilo interesantno na stručnim konferencijama kako vrlo lako možete da pogodite koji naučnik je iz Amerike, a ko iz Evrope, samo po stilu predavanja. Jer Amerikanci su showman-i, čak i u nauci, takva je kultura, tako i sami nauče, i to je super jer bolje znaju da drže pažnju kad je i priča dobra. Čak i nauci treba dobra priča. E, to sam htela da prenesem svojim studentima ovde sa nadom da će i oni to usvojiti i da ćemo stvarati nove generacije bojih profesora.

Kako biste uporedili Vaše obrazovanje tamo sa obrazovanjem u Srbiji, po čemu se ono razlikuje?

Mislim da su naše i američko obrazovanje dva ekstrema, a da je idealan model negde između. U Americi imate puno slobode da sami usmeravate svoje obrazovanje, da učite ono što vas zanima. To je super za vaše interesovanje, da se ne smorite, super je i za podsticanje i razvoj interdisciplinarnosti, ali je problem što, kad ne znate nešto, iz te perspektive teško je videti šta vam od znanja još treba da biste zaista razumeli ono što vas zanima. Zato je jako bitno da imaju dobre savetnike među profesorima, ali to u praksi ne radi uvek. S druge strane, kod nas imate malo slobode da se usmeravate sami. Postoje tu izborni predmeti, ali se u praksi svede na to da, u suštini, nemate izbora, već birate ono što je dostupno. To nam daje jako dobru osnovu i širinu, ali, recimo, jako otežava razvoj interdisciplinarnih veština i usmeravanje na uže teme.

Da li možete da napravite paralelu na koji način je nauka uznapredovala u odnosu na to kada ste Vi studirali?

Nisam sigurna koliko je uznapredovala. Da, došli smo do nekih novih otkrića, ali sam način kako se bavimo naukom nije baš uznapredovao. To je delimično i razlog zašto sam se skoro odvojila od nauke i prešla na rad u startup-u. Čini mi se da se nauka nekako usitnila i da je postala igra na sigurno. Usitnila u smislu da se jako potencira da se bude što produktivniji, da se što više publikuje, što znači da ljudi neke teme kojima se bave rasparčavaju na sve manje delove da bi dobili što više publikacija. Broj naučnih publikacija je prilično porastao i postalo je nemoguće to sve pratiti.

S druge strane, nauka je postala igra na sigurno u smislu da, ako želite finansiranje koje vam treba da biste mogli da se bavite naukom, morate da predlažete istraživanja koja ne nose puno rizika, za koja već imate ideju kuda će voditi, kakav će rezultat biti. Ranije su naučnici preduzimali mnogo više rizika gde krenete nešto nepoznato da istražujete, što ne znate kuda će vas odvesti. Često će to biti slepi put, ali bar ste ga istražili. Danas najveće rizike u nauci i istraživanjima preduzimaju privatne kompanije koje imaju svoje R&D departmane, kao što su Google, Amazon, Meta… Ulaže se, rizikuje se, i gura se tehnologija napred. Jedini problem u istraživanjima u privatnom sektoru je što se tu ne ulaže toliko u istraživanja fundamentalnih nauka kao što su fizika i astronomija.

Da li je tome možda doprineo razvoj tehnologije, kao i sve veća mogućnost edukacije putem Interneta?

Razvoj interneta i tehnologija su doprineli da nauka postane lakše dostupna i da se rezultati i podaci lakše dele. To znači da, na primer, čak i mi astrofizičari iz siromašnih zemalja možemo da se bavimo istraživanjima jer su nam dostupni podaci skupih veliki teleskopa.

Imate dosta iskustva u popularizaciji nauke, međutim, čini se da je iz dana u dan sve izazovnije baviti se edukacijom, posebno kroz društvene mreže. Koji su Vaši alati da bi sve to funkcionisalo?

Glavni alat je iskustvo, a njega razvijate tako što samo uronite u to. I onda pratite reakcije, menjate, prilagođavate, ali je ključno da osluškujete i šta ljudi žele da čuju, šta ih zanima, čega se boje, i da im to date. Alati kao alati vas mogu dovesti samo do neke tačke, ali sve se svodi na to sta pričate i, naravno, na dobar storytelling.

Kako se boriti protiv pseudonauke koja se, sa razvojem društvenih mreža, takođe širi?

Tako što bi trebalo sve više podsticati razvoj i bavljenje popularizacijom nauke. Treba nam više edukatora i naučnika koji se aktivno bave i popularizacijom i edukacijom na mrežama da bismo se uspešno borili protiv lažnih vesti i pseudonauke. Ono što nam još isto hitno treba je bolji rad na razvoju kritičkog razmišljanja kroz obrazovni sistem da bismo svima dali alate da se i sami bore.

Iz ugla profesorke, ali i kreatorke sadržaja, koliko je teško zadržati pažnju mladih, s obzirom na sve veći manjak pažnje?

Teško je danas zadržati pažnju svih nas, i starijih. Jedna od najvećih borbi na komercijalnom tržištu današnjice je borba za pažnju, bez obzira da li su u pitanju sadržaji na mrežama, vesti, trendovi, novi gedžeti, tako da to je sada naša realnost i prosto se moramo na to prilagoditi i raditi nekako sa tim. Jer ulog je suviše veliki – budućnost mladih, i tu nema vremena da mi sada pričamo kako je bilo u naše vreme i teramo ih na nešto s čim oni nisu odrasli kad i mi sami koji smo odrasli u analogno vreme danas imamo mnogo manji opseg pažnje nego što smo nekada imali.

Čini se da je edukacija posredstvom društvenih mreža posebno značajna u trenucima kad se dese neke neočekivane okolnosti poput skorašnjeg potapanja podmornice. Da li osećate potrebu da se oglašavate o aktuelnim temama i zbog čega to radite?

Što je vest viralnija i aktuelnija, pogotovo ako je u pitanju neka tragedija, to je više pogrešnih i lažnih informacija u moru informacija kojima smo izloženi, a u vezi sa tom nekom temom. Zato, ako je u pitanju bilo šta što ima neke veze sa naukom, gde može doći do nekih nejasnoća, zabluda, trudim se da se što češće mogu oglasim, pod uslovom da mogu da dam neki novi ili drugačiji uvid ili objašnjenje. Jer, kad sve prođe, niko posle neće imati želje da sebi razjasni neku nedoumicu oko neke stare vesti. Zato treba reagovati što pre.

U današnje vreme teorije zavera se veoma često šire društvenim mrežama, kako ih Vi objašnjavate i zbog čega ljudi veruju u njih?

Ne znam da li nužno danas ima više ljudi koji veruju u teorije zavere ili su oni samo danas vidljiviji i glasniji zbog digitalnog prostora. Zašto ljudi veruju u teorije zavere je više psihološko pitanje, ali mislim da je jedan deo psihološkog odgovora (ako se dobro sećam) zato što ih to čini nekako posebnim, delom nekog posebnog kluba gde su im oči otvorene, dok mi svi drugi živimo u zabludama. Iz mog, profesorskog ugla, to je zato što je profesorska profesija donekle izgubila autoritet kao centar znanja. Ranije se do znanja i informacija dolazilo iz knjiga i u obrazovnim ustanovama. Danas na internetu možete da saznate sve. Takođe, knjige nije lako napisati, a da biste ih objavili, treba ipak da imate neki kredibilitet i autoritet za neku oblast.

S druge strane, na internetu može svako da objavi šta god želi, bez da je ikakav autoritet za neku temu. Ako to učini sa dovoljno asertivnim tonom i koristeći dovoljno naizgled stručan jezik, onda će zvučati kao dovoljni autoritet. I eto nam recepta za širenje teorija zavere – ljudi koji imaju neka pitanja i nedoumice, a ne znaju dovoljno, a sumnjaju u klasične autoritete, onda kreću sami da istražuju i da se informišu i nailaze na sadržaje upitnog kvaliteta i onda ih algoritmi mreža vode sve dublje i dublje u „zečiju rupu“, predlažući im sve problematičnije sadržaje za dalje gledanje.

Možete li da izdvojite neku teoriju zavere iz oblasti nauke koja kruži internetom, a ipak nije istinita ili proverena?

Meni je najveći fenomen tu teorija ravne Zemlje jer mi je prosto nepojmljivo da u 21. veku mi pričamo o nečemu što su još stari Grci dokazali i znali. Ali moramo o tome da pričamo dok god ima onih koji se o tome pitaju. Moramo da damo ljudima alate da sami dođu do istine. Bar je ovo tema koju je lako istražiti.

Da li imate neki savet kako da prepoznamo kada je neki naučni sadržaj na društvenim mrežama neistinit?

Naći izvor, to je prvo pravilo. Na koju god vest naiđete, pogotovo ako naslov zvuči senzacionalno ili neverovatno, pogledajte u tekstu odakle je ta vest originalno potekla, da li je navedeno neko zvanično istraživanje, da li je originalan izvor kredibilan? Ko su glavni akteri? Izguglajte imena glavnih aktera (naučnika, svedoka, institucija). Probajte da saznate još nešto o njima. Ako i dalje niste sigurni, dobar plan je uvek da izigravate đavoljeg advokata – pretražite suprotne navode od onoga što se tvrdi, pa probajte da nađete da li je vest već negde raskrinkana.

Da li uočavate da je nekada neposredan pristup mladima mnogo korisniji od klasičnog formalnog pristupa (predavanja, tribina i slično)?

Definitivno. To je nešto što sam usvojila sa studija u Americi jer taj neformalan pristup koji oni tamo imaju pomaže da se ljudi opuste, te da lakše smeju da postave pitanja, a samim tim i lakše uče.

Za mlade se često govori da su nezainteresovani za obrazovanje i nauku, kakvo je Vaše viđenje toga iz ugla profesorke, kao i kreatorke sadržaja za društvene mreže?

Mislim da nas nauka sve prirodno interesuje jer – interesuje nas svet oko nas. U bukvalno svemu što vas zanima i čega se latite ima neke nauke, ima nešto da se nauči. Samo treba to predstaviti pravim jezikom koji ljude zainteresuje da zastanu i poslušaju.

Šta biste preporučili mladoj osobi koja želi da se bavi astrofizikom?

Da se ne plaše time da se bave, ako ih to zanima. Često ljudi čuju, a i ja sam to čula kad sam bila mlađa: „Pa, šta ćeš sa tim u životu? Čemu to služi?“ Ali ako nekog to zanima, onda je vrlo lako tome se posvetiti i baviti time, bez da izgleda naporno. Bavite se nekim tako fantastičnim i dalekim stvarima i temama o kojima većina ljudi samo sanjari, i još ovladate gomilom različitih alata – i fizikom, i matematikom, i
programiranjem, pa naučite dosta što posle možete primenite u gomili drugih oblasti.

Preporučite nam neke profile koji se bave edukacijom na društvenim mrežama, a koje i Vi lično pratite.

Neki na TikToku koje pratim su @naukagovori @hemijabezmuke @excel.grasic @neozoik @astroucionica @samsa_critters @veritasium @chemicalkim @gianluca.mauro @onlinekyne @tamuphysastr @dr_mike_todorovic

Ilustracije: Olga Đelošević

Tekst je podržan od strane Evropske unije i nemačkog Saveznog ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu „Scroll’n’Share” Oblakoder magazina ne izražavaju stavove Evropske unije i nemačkog Saveznog ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj.

Preporučeni tekstovi

Svetski dan laboratorijskih životinja

Svetski dan laboratorijskih životinja

Kako bi se okončale patnje životinja koje se koriste za testiranje u laboratorijama širom sveta od 1979. godine, svakog 24. aprila, obeležava se Svetski dan laboratorijskih životinja

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *