Poslušaj audio verziju ovog teksta:
Već decenijama u društvenu svest je postalo usađeno da i žene pišu, prevode, lektorišu i kritikuju, te da ove aktivnosti podjednako obavljaju oba roda – kako muškarci, tako i žene, iako nije oduvek bilo tako. Kada govorimo o evropskom, ali i angloameričkom književnom prostoru, žene se bave književnim radom i njegovim različitim oblicima, bez straha da potpišu svoje ime i ne sakrivaju svoj identitet, sem ukoliko to ne čine svesno i namerno. Ipak, kao i u mnogim drugim sferama, i na književnoj sceni, žene i muškarci nisu u potpunosti ravnopravni. Nejednakosti se ogledaju u različitim oblastima, ali i pozicijama i ulogama koje imaju u književnoj sferi, pa tako književnice i književnici nemaju istu vidljivost, pa često ni zaradu, ni društveni status. Kritičari i kritičarke često nemaju jednak broj tekstova koje objavljuju i dela o kojima pišu, već je prevaga na strani muških autora. U mainstream-u i dalje postoji podela na „mušku” i „žensku” književnost, a neretko je slučaj da se na „žensku” gleda sa podozrenjem i da joj se umanjuje vrednost. Nominacije i nagrade su još jedan gol za muški tim, pa je za mnoge prestižne nagrade i dalje mnogo veći broj muških autora, a ne ženskih. Ipak, ovakvu situaciju ne definiše kvalitet samog napisanog dela, već u velikoj meri društveni konstrukti, koji su, i u književnoj sferi, konsturisani po merilima patrijarhata i konzervativnih struja.
Žene na književnoj sceni – region vs Evropa
Regionalna književna scena ne kaska puno u odnosu na evropsku i angloameričku, kada govorimo o poziciji književnica i njihovom tretmanu – situacija jeste drugačija, kao i mogućnosti, ali suštinski – problemi su i dalje tu. Književna kritičarka i istraživačica u oblasti rodnih studija i jugoslovenskog socijalizma Nađa Bobičić se slaže i ističe kako su regionalni i evropski konteksti dosta slični – književnice pišu i bile su aktivne i u prethodnim vekovima, iako nisu bile toliko istaknute, ali makar od osamdesetih, one su vrlo produktivne, a poslednjih dvadesetak godina sve aktivnije zauzimaju poziciju na književnoj sceni.
Autorke ne dozvoljavaju više da budu potisnute na neku marginu ili da budu manje vrednovane, već imaju najširu publiku koja ih dosta dobro prihvata, izdavači ih objavljuju i mislim da je u tom smislu njihova pozicija sve ravnopravnija – i same spisateljice su svesne poetika koje razvijaju, svojih kvaliteta i talenata, pa je dosta zanimljivo posmatrati to ka čemu se ide, naglašava Bobičić.
Dara Šljukić ispred kolektiva Pobunjene čitateljke se slaže da su između evropskog i angloameričkog književnog polja slične dinamike i logike neravnopravnosti, ali da su kod nas neke stvari ipak malo drastičnije.
„Za zvučnija ženska imena na angloameričkoj ili globalnoj sceni, nemam osećaj da im se pridaje manja pažnja ili značaj, u smislu šire čitalačke publike i popularnosti, dok mi se čini da je kod nas i dalje jaka podela na mušku i žensku publiku. Žene su uglavnom publika autorki, mada su žene svakako najveća publika svih autora”, zaključuje Dara.
Bosanska književnica Lejla Kalamujić smatra da se žene se i dalje bore za svoj prostor na književnoj sceni, te da se to odnosi na zemlje bivše Jugoslavije, ali i u mnogo većim državama i jezicima.
„Gdje god sam odlazila, dočekala bi me slična situacija. Ali, naravno, činjenica je da veće sredine nude i veće mogućnosti. Promjene postoje i vidljive su, opet u oba konteksta, regionalnom i svjetskom. Ali bitno je istaći da poboljšanje nije palo s neba. Žene su se same izborile, i kao što sam već rekla, i dalje se bore za vlastitu vidljivost”, naglašava Kalamujić.
Manja vidljivost, više dokazivanja
Godinama unazad, nominacije za nagrade, pa i sami dobitnici su uglavnom muškarci. Kolektiv Pobunjene čitateljke, koji u javnom diskursu dosta skreće pažnju na ovu temu, svake godine, paralelno sa listom nominovanih za Ninovu nagradu, objavi svoj spisak regionalnih književnica čija dela su objavljena u toj godini, a koja zavređuju pažnju. Dara Šljukić ističe kako je opšte poznato da postoji veći broj kritičara od kritičarki, veći broj autora od autorki i slično, ali da njen najveći utisak nije broj osoba po rodu, već prostor koji im se pridaje.
„Kada govorimo o nekim najpoznatijim knjigama ili autorima u jednoj godini, muški autori će dobiti, recimo, tri kritike, a najslavnija autorka dobije jednu. Čak i one gde je sličan broj kritičara i kritičarki – opet kritičari pišu veći broj tekstova od kritičarki. Na prvi pogled se ne vidi taj segment neravnopravnosti i vidljivosti, ali je prisutan”, kaže Šljukić.
Lejla Kalamujić kaže da su, bez dileme, muškarci i dalje mnogo zastupljeniji, te da se to možda menja u poslednjih 5–6 godina, ali da će puno još vremena proći, pre nego što ćemo moći da pričamo o jednakoj zastupljenosti.
„Mislim da je okosnica svega to što se još uvijek žene moraju mnogo više dokazivati za isto priznanje nego muškarci. To se dešava u svim sferama života, pa i u književnosti”, naglašava Kalamujić.
Kada govorimo o autorkama i njihovim delima i poetikima, bitno je, kako kaže Nađa Bobičić, napraviti i distinkciju između ženskog autorstva i feminističkog pisanja.
„Važno je žensko autorstvo, jer je važno da se razume da žene pišu književnost isto kao i muškarci, pošto je vrlo dugo trebalo ubeđivati muške autoritete, akademiju i ostale, da uopšte žene postoje, pa da imaju prava da pišu i tako dalje. Ta faza je prevaziđena, pa više na tom nivou, nije da se ne debatuje, ali recimo da smo svi svesni da žene pišu književnost i da podržavamo žensko autorstvo. Ipak, to što žene pišu, ne znači da je svaka knjiga koju je žena napisala ikada feministička ili da je na bilo koji način progresivna. Bilo šta što žena napiše može biti bilo kog političkog i poetičkog predznaka, kao bilo koji drugi rod”, ističe Bobičić.
Ona dodaje kako je ova distinkcija vrlo važna, jer određene nagrade, priznanja i pažnju konzervativne publike ili dominantno književnog mainstream-a koji i dalje gleda muške autoritete na višim pozicijama, dobijaju one autorke koje su konzervativnije u svom pisanju.
„To nije uvek slučaj, ali najčešće jeste. U Srbiji smo, po mom osećaju, stigli do tog nivoa da postoje književnice, da nisu potpuno ignorisane, ali da će pre proći kod književnih krugova one autorke i poetike koje idu niz dlaku konzervativnim poetikama, nego one koje im se suprotstavljaju”, kaže Bobičić.
Kao važnu stvar Nađa ističe i autore koji pišu na feministički način, a kao primere dobre prakse izdvaja hrvatske pisce Gorana Ferčeca i Želimira Periša, kao i LGBT književnost, koja je još jedan zanimljiv krak važne i progresivne književnosti, jer se tu odmah dovodi u pitanje rod, seksualnost i slično.
„Baš takve feminsitičke teme koje dolaze i od autora su vrlo važan sledeći korak – da svi rodovi pišu o svemu i da pišu na feministički način”, zaključuje Bobičić.
Začarani krug problema
Iako je vidljivost književnica uočena kao jedan od glavnih problema, postoji još problema i izazova koji su prisutni. Kako ističe Dara Šljukić, postoji ceo paket stvari koje vuku jedna drugu.
„Vidljivost je uzrok finansijske situacije i posledica i tako sve ide u začarani krug, a onda su tu, takođe, i nagrade, status među kritičarima ili, u užem smislu, na književnoj sceni – sve to vuče finansijske probleme i obrnuto”, kaže Šljukić.
Ipak, Dara ističe kako je finansijska situacija, u Srbiji pogotovo, izazovna za sve autore i autorke, osim nekih etabliranih autora koji su konzervativni i deo i akademskog i političkog i književnog establišmenta, pa da, kao i sve, to jače pogađa žene, ali da ipak ni autori nisu pošteđeni.
Nađa Bobičić, pak, naglašava kako je važno da ne zaboravimo da književnu scenu ne čine samo ljudi koji produkuju primarni književni tekst, već i oni koji prevode, uređuju, lektorišu, kritikuju, te da se problemi sa kojima se sami autori i autorke susreću, prelivaju i na ova zanimanja i profesije.
„Stanje sa književnim radnicima, šire gledano, se lako može prenositi. Za kritiku je to stanje najčešće očajno, jer se svi zapošljavaju prekarno, u nestabilnim odnosima i to traje koliko traje, dok vas život ne odnese negde drugo”, osvrće se Bobičić.
Ona dodaje da su promene ipak vidljive, makar za rezidencije i slične prilike.
„Rezidencije, makar evropske, počinju polako da uključuju i druge kulturne radnike i radnice i da daju značaj i prevodilačkom radu, ali da bi se kod nas stanje popravilo, kao i za ostale oblike rada, nam je definitivno potrebno restrukturisanje odnosa rada, veličine nadnice koja treba da prati inflaciju, stalne oblike zaposlenja, jače institucije koje će štiti prava prevodilaca, kritičarki i kritičara i tako dalje. Kao i u drugim sferama rada, tako je i u kulturi”, kaže Nađa.
Muška i ženska književnost – stvarna ili izmišljena podela?
U javnom diskursu uveliko je prisutna podela na mušku i žensku književnost ili, često nazivano – žensko pismo. Ipak, postavlja se pitanje da li su takve podele moguće, možemo li govoriti o književnom delu samo na osnovu roda i, u krajnjoj liniji, da li su uopšte potrebne. Nađa Bobičić ističe kako je ta distinkcija ušla iz određenih teorijskih rasprava iz sedamdesetih i osamdesetih godina i da smatra da sada nije tako bitna.
„Ona se sad koristi eventualno u medijima kada je ljudima lakše da kažu žensko pismo nego, recimo, književnice. U principu, ne postoji ni u društvu nešto tako, ne određuje nam biologija rodove, već međuljudski odnosi, pa je tako i u književnosti to potpuno nemoguća podela i besmislena. Postoje samo različite poetike i žanrovi”, naglašava Bobičić.
Članica Pobunjenih čitateljki Dara Šljukić saglasna je sa stavom da je takva distinkcija i teorija, njoj lično, potpuno nezanimljiva, te da ni u akademskom smislu ne otvara nešto posebno novo, ali da, iako je takva podela banalizovano shvaćena i čak i da nije taj termin ušao u upotrebu, ljudi bi možda opet pravili razlike između ženskog i muškog pisanja.
Na tragu toga Lejla Kalamujić naglašava kako bi bilo idealno govoriti o književnosti bez osvrta na rod, ali da kao društvo još uvek nismo na tom stupnju.
„Floskule poput „ne postoji muška ili ženska, već samo književnost“ ili „književnost se samo dijeli na dobru i lošu“, čini mi se, dolaze isključivo iz neosvještenosti problema koji imamo. Ukratko, kada govorimo o patrijarhatu, mi govorimo o nametnutom sistemu vrijednosti koji se prelijeva na sve sfere života, pa tako i na umjetnost i književnost. U tom sistemu vrijednosti pozicija žene je podređena poziciji muškarca. To je, naprosto, potrebno osvijestiti, a onda i cijeli sistem mijenjati. Idealno bi bilo govoriti o književnosti u kojoj rod ne predstavlja kamen spoticanja, ali daleko smo mi od toga”, zaključuje Kalamujić.
Ako je autobiografsko, ima manju vrednost
Osim sa izazovima i nezavidnom pozicijom u odnosu na kolege autore, spisateljice se susreću i sa određenim stereotipima kada je reč o njihovom radu i kreativnom izrazu. Kao najveću predrasudu, Lejla Kalamujić izdvaja upravo nametnuti nivo očekivanja o čemu i kako žene treba da pišu.
„To dolazi prevashodno od ljudi koji na bilo koji način učestvuju u valorizaciji književnosti, a to su većinski i dalje muškarci. Čvrsto stojim pri uvjerenju da je jako bitno da konačno žene pišu o vlastitom i, uopće, ženskim iskustvima, ali to ne bi smjelo biti jedino o čemu im je „dozvoljeno“ pisati. Žene moraju imati potpunu slobodu da pišu o čemu god im se piše i voditi svoje poetike u smjeru u kojem one to žele, a ne u kojem to od njih književno tržište očekuje”, ističe Kalamujić.
Neretko se dela autorki smatraju autobiografskim ili, onda kada i jesu autobiografska, nailaze na omalovažavanje i pridaje im se manji značaj samo zbog toga. Upravo na ovaj problem osvrće se i Dara Šljukić.
„Sećam se da sam čitala u jednom intervjuu koji je dala Sali Runi da dobija komentare da je njeno pisanje autobiografsko i da se time oduzima od njene kreativnosti i spisalačke veštine. Generalno je to nešto što u književnosti stalno mora da se objašnjava – nešto može da bude potpuno autobiografsko, ali to nema nikakve veze sa tim kakvo je književno delo. Sama činjenica da su se neke stvari desile, ni na koji način nije relevantno za književnu vrednost tog teksta. To se spočitava ženama, upravo iz pretpostavke da, ako je nešto autobiografsko, ima manju vrednost, a zapravo nema uopšte”, naglašava Šljukić.
Nađa Bobičić kaže kako su i ovde u pitanju dvostruki aršini, kao i u mnogim drugim sferama kada je reč o muško–ženskim podelama i odnosima.
„Kada imate Knausgora ili bilo kog muškarca koji je objavio autobiografsko delo, onda je on otvorio svoju dušu, to je nešto revolucionarno i posebno. To je kao kada otac izvede dete u šetnju i on je super otac, a majka kada izvede, to je nešto podrazumevano. Slično je i za žanrom autobiografija – kada muškarac piše, često bude visoko vrednovano, dok kad žena to uradi, percipira se kao da ona ne zna da napiše istorijski roman, pa piše o svom životu”, ističe Bobičić.
Neka bude borba neprestana
Kako su saglasne i naše sagovornice, stvari i pozicija žena na književnoj sceni se menjaju – autorke su samouverenije, svesne ravnopravnijeg položaja u odnosu na decenije i generacije pre njih, kao i svojih kvaliteta. Upravo na žene pre nas i njihovu borbu, osvrće se i Lejla Kalamujić.
„Puno sam govorila o sadašnjem vremenu. Onom što vjerujem i vidim da se mijenja. Ali isto tako, to s vremenom shvatite, ništa nije počelo s nama. Mnoge književnice prije nas su mijenjale tu poziciju. Omogućile nam da se ne moramo boriti za stvari za koje su one morale. Mi, barem na našem prostoru, još uvijek ne poznajemo dovoljno naše pretkinje. O njima je ostalo malo (nekad ni toliko) svjedočanstva. Mene zadnjih godina upravo potraga za njima uzbuđuje. Svaki trag koji pronađem me osnažuje”, naglašava Kalamujić.
Nađa Bobičić kao jedan od narednih koraka za bolju poziciju žena vidi ubacivanje većeg broja autorki u škole i obrazovanje:
„Bilo bi dobro kada bi više autora preporučivalo feministički i queer kanon, ne može samo da ide u pravcu da žene znaju ceo muški kanon i da posebno, u škole i obrazovanje, jako sporo ulaze dela književnica, sem kada je u pitanju književnost za decu. Ogroman korak bi bio da se deci i u školi daje da čitaju što različitije žanrove i da bude što više ženskog autorstva, kao i queer, jer je to način da oni čitaju o različitim iskustvima u trenucima kada njima to znači. Primarno i sekundarno obrazovanje je mesto gde mora da uđe više savremenih tokova i pristupa književnosti”.
Osim toga, kao veliki problem Dara Šljukić vidi poziciju književne kritike na našoj književnoj sceni, iako smatra da je za bolju poziciju autorki neophodna promena čitavog sistema. Ipak, ako mora da bira šta bi bio prvi naredni korak promene, izdvaja upravo poboljšanje institucije književne kritike u našoj zemlji.
„Književna scena i obrazovanje, koje je povezano sa time, dosta zavisi od kritike, jer ko će da donosi sudove o tome šta valja, a šta ne valja? Kome se to ostavlja, na koji način se vrši selekcija, pa onda je to povezano sa onim na koji način se vrši selekcija onoga što treba da uđe u udžbenike i onoga što ne treba. Samim tim, promena svega toga bi uticala i na bolju poziciju žena na književnoj sceni”, zaključuje Dara.
Ipak, ono što je možda i najbitnije kako za neke naredne generacije autorki, tako i da za one već izgrađene, jeste međusobna podrška, na koju se osvrće i književnica Lejla Kalamujić.
„Solidarnošću pružamo podršku. Pod tim ne mislim na krilaticu anything goes, nego na vrlo iskrenu i dobronamjernu podršku”, zaključuje Lejla.
Ilustracije: Olga Đelošević
Tekst je podržan od strane Evropske unije i nemačkog Saveznog ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu „Scroll’n’Share” Oblakoder magazina ne izražavaju stavove Evropske unije i nemačkog Saveznog ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj.
0 Comments